ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2010
Autor: Domaći
Oblast: Film
Jezik: Srpski

Dragan Babić, tvrd povez, 316 strana, odlično očuvana, kvalitetna štampa i fotografije u boji. Izdanje Udruženje dramskih umetnika Srbije, Beograd 2010.

Dragana Babića je Udruženje dramskih umetnika Srbije pozvalo da bude autor onih monografija koje se prave kad neko od glumaca dobije „Dobričin prsten“. Histrion biva prstenovan na svečanoj dodeli, a onda nastaje rad na knjizi, te ona biva jednog trenutka objavljena. Najčešće kad smo svi već smetnuli s uma da je taj i taj prsten dobio, osim možda samog laureata. Voja je među srećnijima. Nagradu je dobio 2009, a knjiga je objavljena već 2010. godine.

Znači, tokom svih tih meseci na knjizi, koja se ovog puta zove „Dijalozi o Voji Brajoviću”, radio je ozbiljan tim. To su: Dragan Babić, kao autor, a gle čuda i lektor, udruženje sa Ljiljanom Đurić na čelu uz pomoć Duške Marković, dizajner Milan Antanasijević, podatakarka mr Jelena Kovačević, a uz materijalnu podršku Fonda „Filip i Madlena Cepter“.

Jezgro knjige čini dijalog Dragana Babića sa Vojom Brajovićem. Svaki put čitamo šta se tog dana događalo na osnovu objavljenih isečaka iz novina. Već na početku prvog dijaloga vođenog 18. marta 2010. godine u zagradi stoji da se čuje glas Nevene Nikitin koja priprema repertoar za naredni mesec. A tokom jednog od narednih dijaloga beleži se upad vatrogasca koji traži da se otvore prozori: „Pušite, pa se uključio alarmni uređaj!“. Zatim se pridružuje nova sagovornica - Ivana Dimić. Jednom rečju, život se prepliće sa umetnošću, trudi se da to uočimo urednik Babić.

Na 190. strani knjige čitamo kako Milica Mihajlović sa Babićem čeka svog kolegu i muža Voju Brajovića koji po običaju kasni. I koji na 195. strani stiže. Tu sledi spontan razgovor. Nekog od dana u dijalog se uključuje Dejan Mijač. Nije zaobiđena ni činjenica da je ponešto lanuo i pas Pišta. A preko emaila uključio se još jedan reditelj - Slobodan Unkovski. Tu i dijalozima dođe kraj... Sledi spisak uloga prstenovanog slavodobitnika u svim medijima, a, bogami, i funkcije našeg glumca kao društvenog bića. Priča se da je uz poneku anegdotu vedro, ali i uspešno obavljao ulogu ministra kulture. Tad nije igrao nekog drugog, već, sasvim po Stanislavskom, sebe u datim okolnostima.