Godina izdanja: 2007
ISBN: 978-86-85123-28-3
Autor: Domaći
Oblast: Pozorište
Jezik: Srpski

Naslov Dimitrije Đurković : autobiografija, pozorišna biografija i komentari / priredio Petar Marjanović ; [imenik Vera Vasilić]
Ostali naslovi Dimitrije Đurković, autobiografija, pozorišna biografija i komentari
Vrsta građe dr.knjiž.oblici
Jezik srpski
Godina 2007
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Pozorišni muzej Vojvodine, 2007 (Novi Sad : Budućnost)
Fizički opis 573 str. : fotogr., faks. ; 24 cm
Drugi autori - osoba Marjanović, Petar, 1934- = Marjanović, Petar, 1934-
Đurković, Dimitrije, 1925- = Đurković, Dimitrije, 1925-
Vasilić, Vera = Vasilić, Vera
Zbirka Biblioteka Pozorišna kultura na tlu Vojvodine ; ǂknj. ǂ10 (broš.)
Napomene Slike D. Đurkovića
Tiraž 500
Str. 5-6: Uvodna reč / Petar Marjanović
Summary: Theatre director, pedagogue and a person of note, Dimitrije Đurković: str. 512-514
Imenik: str. 515-528
Režije Dimitrija Đurkovića: str. 529-552
Teatrografija: str. 553-559.
Predmetne odrednice Đurković, Dimitrije, 1925-

ĐURKOVIĆ Dimitrije – dramski reditelj, profesor univerziteta (Beograd, 17. IX 1925 – ). Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji u Bgdu (1944). Kao đak postao je 1938. član dečjeg Rodinog pozorišta. I sam je u gimnaziji i privatnom stanu organizovao pozorišne predstave, u kojima je bio pisac, reditelj i glumac. Posle oslobođenja radio je najpre kao novinar i filmski kritičar u „Politici“, Radio-Bgdu i u časopisu „Jugoslavija“ (1945-1952). Kad je osnovana Akademija za pozorišnu umetnost, postao je student prve generacije i na Odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna diplomirao 1952. Diplomsku predstavu, Dovitljivu devojku Lope de Vege, postavio je na sceni NP u Subotici. Prvi profesionalni angažman dobio je 1953. u kragujevačkom NP, gde je nastojao da sa još dva mlada reditelja, Milenkom Maričićem i Josipom Lešićem, uz podršku upravnika Ljubiše Ružića, stvara „novo pozorište“. U dve sezone režirao je četiri predstave, od kojih je poslednja (Nasledstvo Miodraga Đurđevića) izazvala protivrečne ocene i polemike u Klubu kulturnih radnika. Posle toga prešao je (1955) u SNP u NSadu, gde je sa velikim uspehom delovao do 1967 (i kasnije kao stalni gost), s tim što je dve sezone bio u beogradskom Savremenom pozorištu (1961-1963). U SNP je uživao puno poverenje upravnika Miloša Hadžića, koji je, po Đ. rečima, pripadao „velikim naslednicima Jovana Đorđevića“. U SNP je ostvario najznačajnije svoje režije i stekao ugled reditelja kojem se poveravaju najteži projekti. Kao reditelj posebno se interesovao za dela domaćih autora, naročito za tekstove koji istražuju i prezentuju Vojvodinu i XIX vek na ovom podneblju. Četiri g. je u SNP bio direktor Drame (1963-1967) i dve g. umetnički rukovodilac Veselog teatra „Ben Akiba“. Stvarao je različite oblike teatra: spektakl i kamernu igru, kabare i mjuzikl, „kutiju“ i kružni teatar, eksperiment i zabavu. Postavljao je uvek maksimalno ambiciozne ciljeve, opredeljujući se i za rizik, tako da je pored predstava vrhunskih domašaja imao i izvestan broj manje uspelih i neuspelih. Negujući kult pozorišne probe, za koji veruje da omogućava teatru da se preobraća iz kazivališta u prikazivalište, pripadao je onim retkim entuzijastima u umetnosti za koje je istraživački rad pun neizvesnosti važniji od proverenih puteva koji vode do rutinskih ostvarenja. Suština pozorišnog čina za njega je sukob kao neprekidno događanje u zajedničkom prostoru glumca i gledaoca. Zato je izuzetnu ulogu pridavao glumačkom ansamblu, sastavljanom od sposobnih i darovitih glumaca, spremnih da „igru“ uvek počnu od početka. Tražio je od njih potpunu saradnju i mnogo je polagao na pronalaženje i perfekciju čulnog znaka, pri čemu je, po njegovom uverenju, bitno da reditelj u borbi za kvalitet sačuva „vrelo srce i hladnu glavu“. Njegov pozorišni stav mogao bi se sažeto svesti na ove osnovne komponente: temeljna uloga glumca i gledaoca, motorna funkcija probe, jednaki tretman premijere i repriza, kritičnost i otpor surevnjivosti, jedinstvo timskog rada i autoriteta. Sedam njegovih predstava prikazano je na Jugoslovsnskim pozorišnim igrama u NSadu: dobio je četiri Sterijine nagrade (tri za režiju – Izbiračica, Haleluja, Familija Sofronija A. Kirića i jednu za scensku adaptaciju, Selo Sakule, a u Banatu). Dve nagrade za režiju dodeljene su mu na Susretima vojvođanskih pozorišta (Irkutska priča, Familija Sofronija A. Kirića), a dve rediteljske nagrade primio je od Udruženja dramskih umetnika Srbije (Irkutska priča; Selo Sakule, a u Banatu). Radio je i nekoliko režija u beogradskim teatrima (Jugoslovensko dramsko pozorište, Savremeno pozorište, Atelje 212) i u somborskom NP, a jula 1971. je u Katovicama, u Poljskoj, režirao Viktoriju Đorđa Lebovića. Pedagoški rad počeo je kao nastavnik glume u Srednjoj pozorišnoj školi u NSadu (1955-1957) i nastavnik za predmet Analiza teksta u Dramskom studiju SNP (1966-1968), a puni zamah ostvario je na univerzitetima u Bgdu i NSadu. Na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (potonjem Fakultetu dramskih umetnosti) izabran je 1969. za docenta pozorišne režije, 1974. za vanrednog profesora i 1979. za redovnog. U školskoj 1978/79. g. postao je, po pozivu, i profesor i šef klase prve g. režije na Akademiji umetnosti u NSadu. Nastojao je, dok se nije povukao u mirovinu, da se, u timskom radu nastavnika, u praksi ispituju problemi integralne režije (pozorište, film, televizija i radio, u okviru iste klase), ekipni rad i učenje osnovnih subjekata predstave, t. j. nastavni sistem u kojem zajednički uče i rade studenti glume i režije. G. 2007. je u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine objavljena monografija Dimitrije Đurković, koju je priredio Petar Marjanović.

REŽIJE: Pesma, Saputnici, Hajde da se igramo, Nebeski odred, Optimistička tragedija, Tišina šuma, Čarobnjak koji donosi kišu, Pukotina raja, Maturanti, Ženidba predsednika kućnog saveta, Izbiračica, Irkutska priča, Hamlet, Varalica u Bečeju, Večiti mladoženja, Narodni poslanik, Koštana, Haleluja, Plavi zec, Familija Sofronija A. Kirića, Gospođa ministarka, Mesečina za nesrećne, Viktorija, Zla žena, Plug i zvezde, Oskar, Selo Sakule, a u Banatu, Kaplar i car, Ta vaša priča, Bele rakete lete na Amsterdam, Galeb, Zanat gospođe Voren, Sentimentalna predstava, Zli dusi, Smrt trgovačkog putnika, Tvrdica ili Kir Janja, Heda Gabler.

LIT: J. Maksimović, Davičova „Pesma“, Dnevnik, 22. II 1956; O. Novaković, Rastočena „Pesma“, NS, 1956, br. 111; D. Popović, Davičo-Đurković: „Pesma“, LMS, 1956, sv. 3, s. 271; M. Babinka, Jan de Hartog: Saputnici, Dnevnik, 20. III 1956; M. Kujundžić, „Nebeski odred“ Lebovića i Obrenovića, Dnevnik, 28. III 1957; S. Selenić, „Nebeski odred“ Lebovića i Obrenovića na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, Borba, 28. III 1957; M. Čolić, Đ. Lebović i A. Obrenović: „Nebeski odred“, Politika, 18. V 1957; B. Mihajlović, Događaj Sterijinog pozorja 1957, NIN, 2. VI 1957; E. Finci, Kosta Trifković, Izbiračica, Politika, 17. X 1960; J. Vilovac, Vrednosna inspiracija, Dnevnik, 18. X 1961; J. Vilovac, Prirodni odrazi životne međuetape, Dnevnik, 21. XI 1964; E. Finci, Put iz smrti u život, Politika, 24. XI 1964; S. Selenić, O životu i smrti, Borba, 27. XI 1964; V. Predan, Aplavzi za „Alelujo“, Delo, Ljubljana, 25. IV 1965; V. Stamenković, Ohrabrenje za domaću dramu, NIN, 9. V 1965; M. Kujundžić, Na nedovršenom putu, Dnevnik, 10. II 1966; Đ. Đurđević, Uskovitlane scenske vizije, Borba, 10. II 1966; V. Stamenković, Prodor savremenosti, NIN, 22. V 1966; M. Kujundžić, Pitanja bez odgovora, Dnevnik, 3. III 1968; Ž. Jovanović, Posle pakla, Večernje novosti, 5. III 1968; M. Pervić, U ime pravde i istine, Politika, 8. III 1968; M. Mirković, Zvona uvek zvone, Politika ekspres, 3. IV 1968; D. Popović, Zoran Petrović: „Selo Sakule, a u Banatu“, LMS, 1969, knj. 404, sv. 1, s. 118-120; M. Kujundžić, Do folklora i dalje, Dnevnik, 13. III 1969; M. Mirković, Folklorni urnebes, Politika ekspres, 14. III 1969; B. Mihajlović Mihiz, Sakule su selo u Banatu, a taj Banat…, Politika, 16. III 1969; D. Klaić, Letopis sela Sakula, Indeks, 21. III 1969; S. Božović, „Selo Sakule, a u Banatu“, najbolja predstava, Borba, 2. VI 1970; P. Mirković, „Zli dusi“ u Novom Sadu, Politika ekspres, 8. X 1975; S. Božović, Koncert o pomerenim ličnostima, Večernje novosti, 11. X 1975; M. Kujundžić, Kod nespokojne dame, „Heda Gabler“ Henrika Ibzena u režiji Dimitrija Đurkovića, Dnevnik, 7. XII 1984; P. Mateović, Fenomen žene, Politika ekspres, 6. I 1985.
MG19