ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Jezik: Francuski
Oblast: Slikarstvo
Autor: Strani

Серге Полиакофф Сесија гваша

Фондација Дина Виерни - Мусее Маиллол представља прву ретроспективну изложбу радова на папиру Сергеа Полиакоффа. Са скоро 150 дела из колекције Алекис Полиакофф и музеја Маиллол, допуњених бројним позајмицама из приватних и јавних колекција, ова изложба нам омогућава да утврдимо пут једне од најважнијих фигура апстракције.

Од руског фолклора до апстракције
Полиакоффово путовање започиње руским фолклором и фигуративним приступом његовој култури. За разлику од Кандинског и раних сликара апстракције, Полиакофф није имао експресионистички период; прелази праг између апстракције и фигурације кроз схематизацију, нарочито руских плесова. На саркофазима Британског музеја открива да су Египћани радили у слојевима које су надграђивали. Ово откриће биће основно за његов рад. Више не ради мешањем већ суперпозицијом. Основни тонови стварају суштину и дубину тонова. 1944. његово се сликарство удаљило од фигурације да би у потпуности ступило на пут апстракције. Његови гваши пратиће еволуцију његове инспирације. Контраст боја, ригорозна композиција, отвара нови пут унутар апстрактног покрета који је у Француској од педесетих година прошлог века доживео изванредан процват уметника и стилова.

Сезона гвашева
Тада почиње сезона гвашева. Сваког лета Серге Полиакофф са собом води своју малу радионицу: пигменте које сам припрема и свој папир. Гваши постају целина, врста истраживања која је касније поново употребљена на његовом сликарству. Наставља дело суперпонирања, никада не мешајући тонове да би добио „живот боја“. Овај рад његовом раду даје неупоредив осећај материје, дубине унутар сваке боје. Полиакофф никада није заборавио Сезанову лекцију: пружити осећај простора кроз боју, а да никада није користио перспективу. Ни онај Британског музеја. Комбинујући ефекте боја у међусобном односу, он измишља боју материјала. Тада одустајањем од линије која је раздвајала боје, тој боји даје димензију облика. Временом трансформише и композицију својих слика. Педесете су се одликовале употребом монохрома. Касније ће увести црну боју око које ће изградити целу своју композицију.


Последњи пожари париске школе
Од 1960-их, Ецоле де Парис је заблистала својим последњим пожарима. Полиакофф је био један од последњих аутора, пре него што је завладао утицај њујоршке геометријске апстракције. Гваш остаје место експериментисања које се затим наставља на слици. Из године у годину композиције постају све сложеније. Ствара диптих, па полиптих. Сања о зидовима претвореним у витраж. На крају свог живота увео је све масивније геометријске фигуре које су напале поље гваша.


ПУБЛИКАЦИЈА

Serge Poliakoff La sasion des gouaches

La Fondation Dina Vierny - Musée Maillol présente la première exposition rétrospective des œuvres sur papier de Serge Poliakoff. Avec près de 150 œuvres provenant de la collection Alexis Poliakoff et de celle du Musée Maillol, complétées par de nombreux prêts provenant de collections privées et publiques, cette exposition permet de retracer l’itinéraire de l’une des plus importantes figures de l’abstraction.

Du folklore russe à l’abstraction
Le cheminement de Poliakoff passe dans un premier temps par le folklore russe et une approche figurative de sa culture. Contrairement à Kandinsky et aux premiers peintres de l’abstraction, Poliakoff n’a pas de période expressionniste ; il franchit le seuil entre l’abstraction et la figuration par la schématisation, en particulier des danses russes. Sur les sarcophages du British Museum, il découvre que les Égyptiens travaillaient par couches qu’ils superposaient. Cette découverte sera fondamentale pour son œuvre. Il ne travaille plus par mélange mais par superposition. Ce sont les tonalités sous-jacentes qui créent la matière et la profondeur des tons. En 1944, sa peinture s’écarte de la figuration pour s’engager complètement dans la voie de l’abstraction. Ses gouaches vont suivre l’évolution de son inspiration. Contraste des couleurs, rigueur de la composition, il ouvre une nouvelle voie à l’intérieur du mouvement abstrait, qui connaît en France dès les années cinquante une extraordinaire floraison d’artistes et de styles.

La saison des gouaches
C’est alors que débute la saison des gouaches. Chaque été, Serge Poliakoff emporte son petit atelier : des pigments, qu’il prépare lui-même, et son papier. Les gouaches deviennent une entité, un type de recherche réemployé par la suite dans sa peinture. Il poursuit le travail des superpositions, ne mélangeant jamais les tons pour obtenir « la vie des couleurs ». Ce travail donne à son œuvre une sensation incomparable de matière, de profondeur à l’intérieur de chaque couleur. Poliakoff n’a jamais oublié la leçon de Cézanne : donner un sentiment d’espace par la couleur, sans jamais utiliser la perspective. Ni celle du British Museum. En combinant les effets de couleurs les unes par rapport aux autres, il invente une couleur matière. Puis en renonçant au trait qui séparait les couleurs, il confère à cette couleur la dimension d’une forme. Au fur et à mesure, il transforme également la composition de ses tableaux. Les années cinquante se distinguent par l’emploi des camaïeux. Plus tard, il introduira un noir autour duquel il bâtira toute sa composition.


Les derniers feux de l’École de Paris
À partir des années soixante, l’École de Paris luit de ses derniers feux. Poliakoff en est l’un des derniers auteurs, avant que l’influence de l’abstraction géométrique new-yorkaise ne s’impose définitivement. La gouache demeure le lieu de l’expérimentation qui se poursuit ensuite dans la peinture. D’année en année, les compositions se complexifient. Il crée des diptyques, puis des polyptyques. Il rêve de murs transformés en vitraux. À la fin de sa vie, il introduit des figures géométriques de plus en plus massives qui envahissent le champ de la gouache.