ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 411
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Prvo što čitaocu pada u oči jesu likovi u žitijima. Koga to svim snagama spasavaju sveti koje opisuje J. J. Skopcova? To su bludnice, ulični zabavljači, počinioci smrtnih grehova, izdajice, lopovi, ubice, đavoimani, ludi i tako dalje. Svi oni koje ćemo kasnije zateći u njenom prihvatilištu u ulici Lurmel, koje je otac Sergije Bulgakov prozvao „manastir Džabalebarevo“, svi za koje je ona žrtvovala život. Pa i njeni sveti su neobični, i oni se uklapaju u društvo tih odmetnika koje tako snažno vole: bivši sakupljač poreza poznat po tome što nikome nikad nije pružio milostinju, žena koja se opkladila da će sablazniti poznatog otšelnika, žena koja se pretvara da je muškarac i tako dalje. Svi su oni Crkva. Ako bilo ko iz tog čudnog i odbačenog „bratstva“ ostane van broda, Crkva neće biti potpuna, dakle, neće ni biti Crkva, jer istinska Crkva treba da bude otvorena za sve. Kasnije, kada postane monahinja, Mati Marija će detaljno izlagati eklisiologiju Crkve koja je otvorena za sve, koja prihvata sve, Crkve kao veze među ljudima, kao „mistike čovekoopštenja“, koristeći pritom izraz „izvanhramovna liturgija“ – liturgija koja se izliva u svet, na sve ljude, kao fontana ili kao vulkan: „Zidovi hrama nisu odvojili neko tamo malo stado od svih ovih“. Ta eklisiologija Crkve koja je otvorena za sve u Žetvi Duha se manifestuje već u naslovima žitija, u kojima se pored svetoga često pominje i „ne-sveti“, njegov antagonista: zajedno sa mučenikom Nikiforom pominje se izdajica Saprikije, zajedno sa avom Agrom ava Or, zajedno sa Lavom Katanskim čarobnjak Iliodor.
Druga neobična stvar je bezuslovno prihvatanje svih. Neobični sveti Mati Marije ne postavljaju nikakve uslove, uvek su spremni da pomognu, ne prekorevaju nego sastradavaju. Najviši stupanj tog bezuslovnog prihvatanja i bezuslovne ljubavi je spremnost da se drugi spase čak i po cenu propasti sopstvene duše. Ova paradoksalna, krajnja požrtvovanost bila je svagdašnji kredo Mati Marije: još u mladosti, u peterburškom periodu života i stvaralaštva, ona piše poemu Skitnica Melmot, o devojci koja je sebe spremna da osudi na večnu propast zarad spasenja onoga ko je svoju dušu prodao đavolu. Za vreme Drugog svetskog rata slična ideja se ponovo javlja u njenoj misteriji Ana. Nezgodna, čudna, provokativna svetost, opisana u žitijima Žetve Duha kao „jurodivost lude ljubavi“ i spremnost na krajnju žrtvu, svojevrstan je nagoveštaj budućeg žitija njihove autorke, same Mati Marije, koja je svoj život do kraja dala drugima, primivši za njih i sa njima mučeničku smrt u nacističkom koncentracionom logoru.
Iz Pogovora Natalije Likvinceve





Marija Skobcova (rus. Mariя Skobcova) je bila ruska pravoslavna monahinja, pesnikinja i članica Francuskog pokreta otpora. U Pravoslavnoj crkvi se slavi kao svetiteljka i mučenica.[1]

Rođenje i mladost
Rođena je 1891. godine u Rigi (danas u Letoniji, tada delu Ruskog carstva) u aristokratskoj porodici kao Jelizaveta Pilenko . Kao tinejdžerka ostala je bez oca. Tokom tih godina postala je ateistkinja. Godine 1906 njena preselila se sa majkom u Sankt Peterburg, gde se uključila u radikalne intelektualne krugove. Sklopila je brak 1910. godine sa boljševikom Dmitrij Kuzminom-Karavajevim. Tokom svog braka kretala se u pesničkim krugovima i aktivno se bavila pisanjem poezije. Od svog muža se razvela 1913. godine. Sa ćerkom se preselila na jug Rusije, gde je njena religioznost porasla.

Revolucija u Rusiji
Bila je nezadovoljna odlukom Lava Trockog da uglasi Socijalističku – revolucionarnu partiju i planirala je atentat na njega. Od te odluke su je odgovorile njene kolege, koje su je poslale u grad Anapu na jugu Rusije. Godine 1918 nakon boljševičke revolucije izabrana je za gradonačelnicu Anape. Kada su beloarmijske trupe osvojile Anapu bila je izvedena na pred sud zbog pripadanja boljševicima. Međutim, sudija je bio Danijel Skobcov, njen bivši učitelj i bila je oslobođena. Ubrzo nakon suđenja njih dvoje su se zaljubili i sklopili brak.[2]

Egzil
Politička situacija je počela ponovo da se zakuvava. Da bi izbegli opasnost, Jelisaveta, Danijel, Gajana i Jelisavetina majka Sofija su napustile zemlju. Prvo su se preselili u Gruziju (gde je rođen njen sin Jurij) a potom u Jugoslaviju (gde je rođena njena ćerka Anastasija). Na kraju su se 1923. godine preselili u Pariz gde su i ostali do smrti. U Parizu Jelisaveta se u potpunosti posvetila studijama teologije i socijalnom radu. Godina 1926. bila je tragična za Jelisavetu. Te godine je umrla njena ćerka Anastasija. Njen brak sa Danijelom je okončan. Sin Jurij je prešao da živi kod oca, a ćerka Gajana je otišla na školovanje na internat u Belgiji. Jelisaveta se preselila u centar Pariza gde je imala mogućnost da direktno radi sa onima kojima je bila neophodna pomoć. Episkop ju je ohrabrivao da se zamonaši, što je ona bila spremna da prihvati samo pod uslovom da ne mora da živi u nekom izolovanom manastiru, odvojena od sveta. Crkveni razvod je bio odobren 1932 godine. Nakon toga se zamonašila, preuzevši ime Marija po Svetoj Mariji Egipćanki. Njen ispovednik je bio otac Sergej Bulgakov, čuveni ruski filozof. Iznajmila je kuću u centru Pariza i pretvorila je u svoj manastir. Manastir je bio otvoren za izbeglice i siromašne, ali je bio i centar za intelektualne i teološke diskusije. Za Mariju Skobcovu služenje siromašnima i teologija su išli ruku pod ruku.

Drugi svetski rat i smrt
Nakon što je nacistička Nemačka osvojila Francusku, Marija Skobcova je otvorila vrata svog manastira za Jevreje koji su bežali od nacista. Tamo im je izdavala lažne krštenice i skrivala ih od nacista. Gestapo je saznao za njene aktivnosti i uhapsio je nju, sveštenika Dmitrija i njenog sina Jurija (takođe sveštenika). Dmitrij i Jurij su preminuli u koncentracionom logoru Dora, dok je je Marija Skobcova na Svetu Nedelju 1945. dobrovoljno zauzela mesto mlade Jevrejke u grupi koja je bila određena za pogubljenje.[1]

Kanonizacija, odlikovanja i nasleđe
Sveti Sinod Konstantinopoljske Patrijaršije je 2004. godine kanonizovao Mariju Skobcovu kao prepodobnomučenicu. Postoji jedna pravoslavna crkva u Klivlendu (država Tenesi, SAD) koja je posvećena njoj. Memorijalni centar Jad Vašem ubrojao ju je 1985. godine među `pravednike među narodima`.[3] Ukazom Predsedništva Vrhovnog Saveta SSSR-a posthumno joj je dodeljen Orden Otadžbinskog rata II stepena. Jedna ulica u centru Pariza nosi njeno ime.[4]

Popularna kultura
Biografski film posvećen njoj u režiji Sergeja Kolasova snimljen je 1982. godine. Trenutno je u toku snimanje dokumentarnog filma o njoj pod nazivom Love to the end. Njena biografija je obrađena i u knjizi američkog autora Erika Metaksasa 7 woman and the secrets of their success