Godina : 1931 - 1940.
Detaljno stanje: Dobro

Kiridžije su pronosile robu konjiškim karavanima i kretali se sa kraja na kraj Srbije. Nosili su katran, luk, so, šećer, žito, rakiju, šibice i drveno posuđe.

Poslednje kiridžije nestale su pre 40 godina. Stariji pamte kiridžije kao snalažljive i pričljive ljude. Robu su ili menjali ili prodavali, ali uvek pošteno i na reč.

Polovinom 19. veka Zlatibor je postao važno migraciono područje preko koga se kretao “ narod sa svih strana”. Srpski živalj iz Crne Gore, Hercegovine, Bosne i Sandžaka željan slobode, bežeći ispred turskog zuluma, “ nadirao je” preko Zlatibora u oslobođenu Srbiju. Neki su produžavali ka Šumadiji, Posavini, Pomoravlju, a mnogi ostajali na Zlatiboru. Sa tim došljacima počinje novija istorija ovog kraja Srbije. Povećava se broj glava na planinskoj zemlji na kojoj nije imalo dovoljno hleba za sve, te su i došljaci i starosedeoci počeli tražili nove mogućnosti da se preživi. U to vreme Zlatibor je bio izolovan od puteva i svakog saobraćaja. Jedino saobraćajno sredstvo bilo je mali zlatiborski konj koji je lagano, ali sigurno prelazio strme kozje staze. Pre oko 150 godina svaka kuća na Zlatiboru imala je po nekoliko konja, i za sve je bilo dovoljno trave . Marinko Ćirković, jedan od dugogodišnjih kiridžija, koji je kao kiridžija izabran u Narodnu skupštinu, za narodnog poslanika, imao je uvek oko 15 konja. Tadašnje porodice bile su brojne, živelo se “ u zadruzi” i za celu zimu koja je na Zlatiboru trajala i po 8 meseci trebalo je obezbediti brojne namirnice, posebno žito. Za kupovinu žita bilo je potrebno odnetu nešto za trampu. Žito su Zlatiborci najčešće dobijali trampeći za luč i katran, ali i beli mrs – sir i kajmak. Za one koji će da nose, trampe i razmenjuju, određivan je najpismeniji i najsposobniji čovek iz “zadruge”. On je bio kiridžija. Za posao kiridžije tražena je velika umešnost, da se u putu i u svakoj nevolji ume i može snaći. Kiridžiluk je u Užicu i na Zlatiboru bio razvijen i iz same činjenice da je Užice tokom 19. veka bilo jedno od najživljih mesta u Srbiji. Bio je granica Bosne i Srbije i sva trgovina sa Istočnom Bosnom išla je preko Užica. Posebno je bila razvijena trgovina stokom. Trgovalo se živom stokom, ali i sa čuvenim užičkim suhomesnatim proizvodima. Užice je bilo dugo izolovano od drugih centara, i često su ga zvali “srpski Sibir” jer su u uvu varoš službenici premeštani po kazni. Jedina veza između Užica i ostalog dela Srbije bili su kiridžijski karavani. Kada kiridžija krene sa svojim karavanom natovarenim robom – katranom, lučem, drvenim sudovima, ili belim mrsom, on se obavezno javlja nekom od užičkih trgovaca za nalog da mu iz Beograda, Kragujevca… potera robu, ili espap, kako se ta roba zove kiridžijskim jezikom. A svaka trgovačka kuća u Užicu imala je svoje kiridžije preko kojih je “izvozila robu”, najčešće vunu i kožu, a “ uvozila” industrijsku robu. Kiridžijska nagrada zavisila je od brzine kojom će trgovac u varoši dobiti naručenu robu.

Kiridžijski karavani u prvo vreme brojali su obično 15- 20 konja. Na čelu karavana bio je vođa karavana, a zvao se kramar, ili kalauz. Kiridžijski karavan se formirao najčešće od konja 4-5 kiridžija koji su sebi birali vođu. Pored umešnosti u trgovini, i na karavanskom putu, vođa karavana se od ostalih kiridžija razlikovao i odelom. I leti i zimi nosio je crveni šal oko glave zamotan u obliku turske čalme, a na sebi je imao tanku crvenu kabanicu tkanu od domaćeg sukna. Preko kabanice, o pojasu bio je kožni kaiš – janžik, za koji je zadenuta kratka puška – srebrnjak, a kasnije nju je zamenio revolver – tulumbaš, ili “crnogorac”. Sa desne starne kaiša visila je britva – radikalka. Preko kabanice vođa karavana je prebacivao sukneni prsluk, preko njega leti gunj, a zimi zubun koji se zakopčavao pucetima do grla. Od donje odeće nosio je pelengaće, a na nogama je imao opanke – oputaše iz koji su virile vezene vunene čarape. Kramarov konj se zvao prednjak, a na vratu ovog konja bilo je obešeno zvono. Sa Zlatibora karavan je putovao krivudavim stazama i prvi odmor je bio u jednoj mehani ispod najvećeg brda – Čigote. Inače, konačilo se najčešće kod poznatih čajetinskih mehandžija: Karadžića, Mićića, Smiljanića, Arsenija i Rajka Đenića (dede i oca LJubiše Đenića). Rajko Đenić bio je poslednji kiridžijski mehandžija u zlatiborskom kraju. Drugi konak bio je u Užicu gde je trebalo primiti naloge za espap. Treći konak, ako se išlo za Kragujevac bio je u Požegi, ili Guči gde se nalazila velika drumska mehana. Ako se išlo za Beograd, kiridžije su putovale preko Kosjerića i Valjeva. I do Beograda, i do Kragujevca karavan je stizao za oko pet dana, a kiridžije su govorile opisno ”stiže se za pet konaka”. Kiridžije su obično polazile na put bez novca, a kreditori su im bili njihove mehandžije, od kojih su dobijali pozajmicu od najviše 56-60 dinara.

Kiridžijski putevi, i pesma
Kiridžije su dobro znale gde zlatiborski proizvodi imaju, ili nemaju “prođu”. Luč i drveni sudovi su najpre prodavani u Kragujevcu, katran oko Požarevca, a beli mrs u Beogradu. Prema robi koju su kiridžije nosile, određivan je pravac karavana. Kad se išlo za Beograd, odsedalo se kod nekog mehandžije Grka na Savi. Birao se najkraći put, po cenu da je bio loš, zakrčen, ili opasan. Kiridžiju Petra Udovičića razbojnici su 1938. godine kod Petrovca na Mlavi toliko isprebijali da je jedva ostao živ, a sve pare koje je dobio prodajući katran, odneli su. Na put kiridžije su najčešće kao hranu nosile proju, tvrdi sir i luk, a pored siromašne hrane, i vremenskih nepogoda, svoj dolazak u neko veće mesto kiridžije su najavljivale ne samo zvukom zvona sa konja prednjaka, već i kiridžijskom pesmom : “Moj katrane, moj dragane, kad što pane, kantar piše, meni više… a moj medu, a moj jedu, muva pane, kantar veli, meni manje…” A kada su se vraćali kući, ako su dobro prošli i teraju žito, kirižije su na ulasku u selo pevali: “Mila moja, jesi li zaspala, jesi meni mesta ostavila…”

Kiridžije i gusle
Do Prvog svetskog rata gusle su bile veran pratilac kiridžijskih karavana. Kada noć zatekne kiridžije negde u planini, onda bi pored velike vatre kiridžija guslar pevao junačke pesme o uskocima, Kraljeviću Marku, ili Milošu Obiliću. Kada se završe guslarske pesme, kiridžije dok još traje vatra, pričaju razne šale, i priče koje su često bile plod njihove mašte. Zlatiborske kiridžije su rado primane u kuće gde su erskim pričama punim duha i humora, i poslovičkim govorom zabavljali ukućane.

Kada kiridžije krenu iz svog sela oni udruženi putuju do određenog mesta, a onda se razilaze u razna sela kako bi lakše i bolje prodali svoju robu. Pre razlaza dogovore se kako će se naći na određenom mestu zbog zajedničkog povratka kući.