ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2003
Autor: Domaći
Oblast: Košarka
Jezik: Srpski

Vasa Atanasiju, Gojko Novaković, Marinko Kujundžić U SLAVU ŠAMPIONA 60 GODINA ZRENJANINSKE KOŠARKE monografija


Košarkaški klub Proleter Naftagas, 2003.
218 strana, tvrd povez, kvalitetan papir, veliki format.

Nova, nekorišćena, u celofanu.

Tekst iz monografije :

Lovac na talente

Iza ove sintagme krije se zaljubljenik u košarku Rade Prvulov, daleko poznatiji kao Prle. Nadimak je nadjačao ime i prezime.

Po završetku Ekonomske škole `Jovan Trajković` zaposlio se u SO Zrenjanin, ali se istovremeno svojim nemerljivim entuzijazmom posvetio i košarci.

Kao i veliki broj drugih znanih i neznanih poklonika ove plemenite i atraktivne igre bio je godinama `Katica za sve`. Tri godine sekretar Košarkaškog odbora Zrenjanin, osamnaest godina sekretar Košarkaškog kluba `Mašinac`, trener mlađih kategorija u istom klubu, trener KK `Mladost` iz Banatskog Despotovca, trener KK `Elemir` i tako skoro decenijama.

Na osnovu ove, ipak, skromne košarkaške biografije teško da bi se Prle izborio za mesto odabranih u ovoj monografiji, da je ostao samo na tome. Ali, sreća pa nije.

Prleta `bije glas` da ima posebno istančano čulo za otkrivanje košarkaških talenata. Ako bi neko maliciozno pomislio, ili rekao, da je to slučajnost - ogrešio bi se. Dovoljno je da samo napišemo ime jednog od najboljih košarkaša današnjice, Dejana Bodiroge, i da naglasimo da je taj košarkaški biser otkrio i negovao Prle. Dejan Bodiroga - Prletov biser i biser jugoslovenske košarke.

`Tačno 10. novembra 1984. godine na trening mlađih kategorija u `Mašincu` pojavio se sitan, žgoljav klinac i stidljivo progovorio: `Rekli su mi da vam se javim.` Posle desetak treninga osetio sam da ispred sebe imam pravo košarkaško čudo. Sve je brzo shvatao i gotovo sa lakoćom realizovao svaku moju zamisao. Treninga mu nikada nije bilo dosta. Radio sam sa njim i individualno. Te 1984. godine Bodiroga je imao dvanaest godina i sa svojim drugovima postao je pionirski prvak Vojvodine. Bili su u toj ekipi još i Vuleta i Savanović, koju godinu kasnije odlični prvoligaški igrači.

Dejan, već poznat mlad igrač, 1989. godine odlazi u Zadar da igra za istoimeni klub koji je važio za jedan od najboljih klubova ondašnje velike Jugoslavije. Njegov dalji blistavi sportski put znaju i košarkaški laici. Biran je za najboljeg igrača Evrope. Šta tu ima više da se doda ako se zna vrednost evropske košarke.

Godine 1989. Prle počinje da radi sa decom drugog i trećeg razreda osnovne škole (80. i 81. godište), pa i u toj generaciji otkriva vanserijski talenat - štrkljastog dečaka Žarka Čabarkapu - koga trenira četiri godine usađujući mu samopouzdanje i veru da će postati veliki košarkaš. Čabarkapa, po završetku elektrotehničke škole u Zrenjaninu, seli se u Podgoricu da bi igrao za šampionski tim Budućnost.

Bodiroga i Čabarkapa, Prletovi učenici, 2002. godine na svečanoj završnici svetskog košarkaškog prvenstva u SAD ponosno stoje na pobedničkom postolju okićeni zlatnim medaljama. Pa još kad se zna da je u finalnoj utakmici protiv odlične Argenitine presudio Dejanov koš!

Šta još jednom košarkaškom radniku kao što je Prle više treba? Ništa!

Na pitanje kakve su ličnosti Dejan i Žarko, Prle odgovara: Sjajne, i nisu me zaboravili, iako mi neki ljudi iz košarke to ne veruju. Kad kažem da me nisu zaboravili, ne mislim u materijalnom pogledu. To mi nije važno. Dovoljno mi je i previše, kao sportskom radniku, kad i jedan i drugi u intervjuima velikim svetskim agencijama naglase da sam im ja bio prvi trener. Ponekad mi zbog toga nekontrolisano zasija suza radosnica, ali i to je ljudski, zar ne?



Aleja velikana u Karađorđevom parku u Zrenjaninu: pored spomen-biste Vilmoša Locija,
prvog našeg košarkaša sa odigranih stotinu utakmica za državnu reprezentaciju

Inspirisan uspesima svojih pulena Prle 1997. godine osniva košarkašku školu petlića `Uno Grande` (`Jedan Veliki`). Zašto baš `Uno Grande`? Pa tako su svi sportski komentatori i treneri prozvali Bodirogu kad je igrao u jakoj italijanskoj ligi. Dovoljan razlog.

`Uno Grande` trenutno `regrutuje` 1990. godište i mlađe. Ove, 2003. godine, osvojili su prvo mesto u mini basket ligi Vojvodine, igranoj u Novom Sadu.

Inače, prvi predsednik KK `Uno Grande` je tokom 1998. i 1999. godine bila Vladislava Denčić, potom je mesto nje postavljen Zoran Milisavljević, da bi od 2000. godine do danas na čelu kluba opet bila jedna žena, Vesna Tapavički.

Do danas je radom u klubu obuhvaćeno između 350 i 400 dece, a sadašnjih, oko stotinu, raspoređeno je u četiri selekcije, od kojih godišta 1990. i 1991. vodi trener Prvulov, godište 1992. trener Majstorović i godište 1993. trener Đurin, s tim što je već izvršen i izbor najmlađih rođenih 1994. i 1995. godine.

Da li se naziru neki biserčići poput ovih gore spomenutih? Da, kaže Prle, sa nepomućenim optimizmom i sigurnošću. Navešću samo dvojicu: Petar Lambić, rođen 1992. i Aleksandar Filipović, rođen 1993. godine. Da ne nabrajam ostale. Za ovu dvojicu sam siguran, a vreme će to potvrditi, da će biti reprezentativci. Mislim da Lambić ima predispozicije da dostigne slavu Bodiroge.

Kad bi Zrenjanin uspeo da zadrži ove dečake i njihove saigrače do 2012. godine ponovo bi grad imao šampionski tim kao daleke 1956. godine. Ako ispustimo tu šansu - sami smo krivi. Treba samo obezbediti bolje uslove, za treninge naročito.

Ako Zrenjanin ne bude izgradio halu za košarku - ništa od snova, jer sa oskudnim terminima koje košarkaši imaju u jednoj Hali sportova - nema napretka.

Košarka u Zrenjaninu, zrenjaninska košarka, Zrenjanin, košarkaši...