Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

PETKO ILI LIMBOVI PACIFIKA - Mišel Turnije

Mišel Turnije, prevod sa francuskog Gordana Stojković, Novi Sad, Bratstvo-Jedinstvo 1990, 170 strana, tvrdi povez, zaštitni omot.
Stanje: Veoma dobro,
Književni rad Mišela Turnijea, često tvrde kritičari, bio je baziran na transgresiji konvencionalnih granica između parova suprotnosti: afirmacije i negacije, intelekta i telesnosti, muškosti i ženskosti, realnosti i fantazije: “Istražujući ove granice on se uveliko koristi marginalnostima, naročito po pitanjima roda i seksualnosti, na koja stavlja akcenat, verovatno usled sopstvene homoseksualnosti”.

Dakle, često se smatra da je u srži romana “Petko ili limbovi Pacifika” preovlađujuća seksualna orijentacija koja odstupa od norme, prikazana kroz nagoveštaj međurasne želje...

No, šta kazuje univerzalna priča?

Našavši se na ostrvu, Robinzon ne pokušava da se prilagodi okolnostima, da se slije s prirodom i novim uslovima življenja. Jedini njegov lek protiv usamljenosti, koja preti da ga poništi kao biće koje egzistira sa svojom svešću je uspostavljanje savršenog reda i rada pod devizom: ne rasipaj vreme, to je tkanje od kojeg je sačinjen život.

Samujući, odvojen, odsečen od korena, on traži izlaz kopirajući negdašnji, “normalan” život. Otud i zakoni guvernera, nedeljne mise, beskrajna štednja i ulaganje u budućnost koja nikada i neće stići, otud i pokušaj da sva ta pravila nametne i (svom) Petku.

Pokušaj stvaranja mini kopije one civilizacije u kojoj je odrastao na kraju dovodi do grotesknog apsurda u kojem se sve raspada, baš kao što i njegov brodić, izjeden od termita, postaje barka od pepela što se raspada na dodir ruke.
Petko, “divljak”, paganin, otvara mu puteve življenja u vremenu koje ne poznaje merenje: sadašnjost se pretvara u večnost, a on, pod dejstvom sklada sa prirodom, postaje nešto drugo: “bio je mineralne, božanske, solarne mladosti”.

Đ. Pisarev


Prvi Turnijeov roman (PETKO ILI LIMBOVI PACIFIKA) objavljen je 1967. i predstavlja novu savremenu i verziju romaneskne i kulturno-antropološke građe o Robinzonu. Iako Turnije zadržava okvir i vremensko datiranje Defoove radnje u svom romanu, čak obrise stare priče i siluete protagonista belog gospodara i obojenog urođenika, odnosi su umnogome promenjeni, produbljeni, preoblikovani, podvrgnuti socijalnoj, civilizacijskoj i ontološkoj-kritici i problematizuju položaj individue, prevlasti i potčinjavanja prirode, ega i superega, erotskog i „radnog“ čoveka, delatnog i misaonog bića. Turnije se u opisu i dnevničkoj introspekciji služi savršeno modernim pesničkim pismom retke lepote metafore, simbolikom dubine i dvostrukog dna.

MG P44 (N)

Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bašlara. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademije Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.
Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja).
Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L’heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1. Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije.
Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program.
Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini.

Les Météores (Meteori, 1975)
Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977)
Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977)
Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978)
Gaspard, Melchior et Balthazar (Gašpar, Melhior i Valtasar, 1980)
Le Vol du vampire (1981)
Gilles et Jeanne (Žil i Žana, 1983)
La Goutte d`or (Zlatna kapljica, 1986)
Petites Proses (1986)
Le Medianoche amoureux (Ponoćna ljubavna gozba, 1989)
La Couleuvrine (1994)
Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994)
Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar ili grm, 1996)
Ektimni dnevnik (2002)

K.S.N. POL.D.2