ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 309
Oblast: Fizika
Jezik: Nemački
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Šest najlakših poglavlja iz Fejnmanovog značajnog dela, Predavanja o fizici – posebno dizajniranih za opšteg, nenaučnog čitaoca.



Ričard Filips Fajnman (engl. Richard Phillips Feynman; Njujork, 11. maj 1918 — Los Anđeles, 15. februar 1988) bio je američki teorijski fizičar, jedan od tvoraca savremene kvantne elektrodinamike. Od 1954. godine bio je član Nacionalne akademije nauka u Njujorku. U naučnom radu posvetio se rešavanju problema kvantne teorije polja, kvantne elektrodinamike, fizike elementarnih čestica, statističke fizike, teorije superprovodljivosti i teorije gravitacije. Dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1965. godine sa Džulijanom Švingerom i Šiničirom Tomonagom „za fundamentalna istraživanja u kvantnoj elektrodinamici, što je ostavilo dalekosežni značaj na fiziku elementarnih čestica”.

Fajnman je razvio široko korišćenu slikovnu shemu za prikazivanje matematičkih izraza koji opisuju ponašanje subatomskih čestica, koji su kasnije postali poznati kao Fajnmanovi dijagrami. Tokom svog života, Fajnman je postao jedan od najpoznatijih naučnika na svetu. U anketi iz 1999. godine, koju je sproveo britanski časopis Physics World, od 130 vodećih svetskih naučnika, Fajnman je rangiran kao jedan od deset najvećih fizičara svih vremena.[3]

Pomogao je u razvoju atomske bombe tokom Drugog svetskog rata i postao poznat širokoj javnosti osamdesetih godina prošlog veka kao član Rodžers komisije, koja je proučavala katastrofu spejs-šatla Čalendžer. Fajnmanu su takođe pripisani titula začetnika kvantnog računarstva i uvođenje koncepta nanotehnologije. Bio je profesor teorijske fizike na Kalifornijskom tehnološkom institutu.

Imao je snažan uticaj u popularizaciji fizike kroz svoje udžbenike i predavanja. Postao je poznat po svojim poluautobiografskim knjigama Sigurno se šalite, gospodine Fajnman! („Surely You`re Joking, Mr. Feynman!”) i Šta vas briga šta drugi ljudi misle? („What Do You Care What Other People Think?”).


Mladost
Fajnman je rođen 11. maja 1918. godine u Kvinsu u Njujorku. Njegov otac, Melvil Artur Fajnman, bio je poreklom iz Minska.[4] Fajnmanov otac i majka su bili litvanski Jevreji.[5] Nisu bili religiozni, a od svoje mladosti Fajnman je sebe opisivao kao „priznatog ateistu”.[6] Mnogo godina kasnije, Tina Levajten zamolila ga je za informacije za svoju knjigu o jevrejskim nobelovcima. Fajnman je odbio molbu jer je smatrao da je to „avantura u predrasude”.[7] Tokom svoje posete jevrejskom teološkom seminaru, prvi put se susreo sa Talmudom i primetio je da je sadržavao srednjovekovni način razmišljanja i da je divna knjiga.[8]

Fajnman je počeo da govori tek od svoje treće godine. Kada je odrastao, pričao je njujorškim akcentom,[9][10] toliko jakim da je doživljavan kao preterivanje ili preuveličavanje.[11][12] Na mladog Fajnmana je velikog uticaja imao njegov otac koji ga je podsticao da postavlja pitanja i koji je uvek bio spreman da nauči Fajnmana nešto novo. Od majke je dobio smisao za humor koji je imao tokom čitavog svog života. Kao dete, imao je talenta za inženjerstvo, održavajući eksperimentalnu laboratoriju kod kuće. Dok je bio u osnovnoj školi, stvorio je kućni alarmni sistem protiv provala, jer su njegovi roditelji celi dan bili van kuće zbog posla.[13]

Kada je imao pet godina, dobio je brata, Henrija Filipsa, koji je umro kada je imao četiri nedelje.[14] Četiri godine kasnije, rođena je Ričardova sestra Džoen, a porodica se preselila u Far Rokavej, Kvins.[15] Iako je razlika između njih bila devet godina, Džoen i Ričard su bili bliski i delili su znatiželju o svetu. Iako je njihova majka mislila da žene nemaju sposobnost da razumeju takve stvari, Ričard je ohrabrivao Džoenino interesovanje za astronomiju, da bi Džoan na kraju postala astrofizičarka.[16]

Obrazovanje
Fajnman je pohađao srednju školu u Far Rokaveju u Kvinsu, koju su takođe pohađali nobelovci Barton Rihter i Baruh Semjuel Blumberg.[17] Nakon što je započeo srednju školu, Fajnman je brzo prebačen u odeljenje za napredne matematičare. Test inteligencije za učenike srednje škole procenio je njegov IQ na 125 — visok, ali `samo pristojan` prema biografu Džejms Glejku.[14][18] Njegova sestra Džoen je bolje prošla, što joj je omogućilo da tvrdi da je pametnija. Godinama kasnije, Fajnman je odbio da se pridruži Mensi, tvrdeći da je njegov IQ previše nizak.[19]

Kada je imao 15 godina, Fajnman je sam naučio trigonometriju, naprednu algebru, beskonačne redove, analitičku geometriju, kao i diferencijalni i integralni račun.[20] Pre odlaska na fakultet, eksperimentisao je sa matematičkim temama, kao što su poluizvodi, koristeći sopstvenu notaciju.[21] Napravio je specijalne simbole za logaritamske, sinusne, kosinusne i tangentne funkcije tako da nisu izgledali kao tri varijable pomnožene zajedno, i za derivat, da se ne bi izostavljalo d.[8][14] Na svojoj poslednjoj godini srednje škole pobedio je na matematičkom takmičenju Njujorškog univerziteta.[22] Njegova navika direktne karakterizacije ponekad je uznemiravala konvencionalnije mislioce; na primer, jedno od njegovih pitanja, dok je učio anatomiju mačaka, glasilo je: „Imate li mapu mačke?” (odnoseći se na anatomsku kartu).[8]

Fajnman se prijavio na Univerzitet Kolumbija, ali nije bio primljen zbog njihove prijemne kvote za Jevreje.[15] Umesto toga, upisao je Masačusetski tehnološki institut, gde se pridružio bratstvu Pi Lambda Fi.[19] Iako je prvobitno diplomirao matematiku, kasnije se prebacio na elektrotehniku, jer je smatrao da je matematika previše apstraktna. Primetivši da je „otišao predaleko”, prebacio se na fiziku, za koju je tvrdio da je „negde između”.[22] Kao postdiplomac, objavio je dva rada u časopisu Fizikal rivju.[22] Jedan je napisao sarađujući sa Manuelom Valartom, a nazvan je Raspršivanje kosmičkih zraka od strane zvezda galaksije („The Scattering of Cosmic Rays by the Stars of a Galaxy”).[23]

Valarta je naveo svog studenta na osnovu tajne mentor-učenik izdavanja: ime starijeg naučnika se navodi prvo. Fajnman se osvetio nakon nekoliko godina, kada je Hajzenberg zaključio celu knjigu o kosmičkim zracima frazom: „takav efekat se ne može očekivati prema Valarti i Fajnmanu”. Kada su se sledeći put sreli, Fajnman je veselo pitao Valartu da li je video Hajzenbergovu knjigu. Valarta je znao zašto se Fajnman ceri. „Da”, odgovorio je, „ti si poslednja reč u kosmičkim zracima”.[14]

Drugi rad bila je teza Sile u molekulima („Forces in Molecules”),[24] temeljen na ideji Džona Saltera koji je bio impresioniran radom toliko da ga je objavio. Danas je taj rad poznat kao Helman-Fajnmanova teorema.[22]

Fajnman je diplomirao 1939. godine,[19] a imenovan je jednim od pobednika takmičenja Putnam.[25] Postigao je savršen rezultat na prijemnim ispitima za postdiplomske studije fizike na Univerzitetu Prinston, kao i izvanredan rezultat iz matematike, ali je loše uradio delove o istoriji i engleskom jeziku. Načelnik departmana za fiziku, Henri D. Smit, bio je zabrinut zbog još jedne stvari. Pisao je Filipu M. Morzeu: „Da li je Fajnman Jevrej? Nemamo konačno pravilo protiv Jevreja, ali moramo da držimo razumno mali odnos na našem departmanu zbog poteškoća prilikom njihovog raspoređivanja”.[14] Morze je priznao da je Fajnman zaista Jevrej, ali je uverio Smita da Fajnmanovi fiziognomija i maniri to ne pokazuju.[14]

Na Fajnmanovom prvom seminaru, koji je bio o klasičnoj verziji Viler-Fajnmanove teorije apsorbera, prisustvovali su Albert Ajnštajn, Volfgang Pauli i Džon fon Nojman. Pauli je dao predviđajući komentar o tome da će teoriju biti izuzetno teško kvantizovati, a Ajnštajn je rekao da se ovaj metod može pokušati primeniti na gravitaciju u opštoj relativnosti,[8] što su ser Fred Hojl i Džajant Narlikar kasnije i uradili — Hojl-Narlikar teorija gravitacije.[26][27] Fajnman je doktorirao na Prinstonu 1942. godine; njegov mentor za doktorsku disertaciju bio je Džon Arčibald Viler.[14] Njegova doktorska disertacija bila je Princip najmanje akcije u kvantnoj mehanici („The Principle of Least Action in Quantum Mechanics”).[28] Fajnman je primenio princip stacionarne akcije na probleme kvantne mehanike, inspirisan željom da se kvantizuje Viler-Fajnmanova teorija apsorbera elektrodinamike, a postavio je i temelje za formulaciju integrala putanje i Fajnmanovih dijagrama.[22] Ključni uvid bio je da su se pozitroni ponašali kao elektroni koji se kreću unazad u vremenu.[22] Džejms Glejk je napisao:

Bio je to Ričard Fajnman koji se približavao vrhuncu svojih moći. Sa dvadeset tri godine... tada možda nije bilo fizičara na zemlji koji je mogao da se uporedi sa njegovom veselom komandom nad izvornim materijalima teorijske nauke. To nije bila samo matematička ustanova (iako je postalo jasno... da je matematička mašina koja se pojavila u Viler-Fajnmanovoj saradnji bila izvan Vilerove sposobnosti). Činilo se da Fajnman poseduje zastrašujuću lakoću u radu sa supstancom iza jednačina, kao Ajnštajn u istim godina, kao sovjetski fizičar Lav Landau — ali malo drugih.[14]

Jedan od uslova Fajnmanove stipendije za Prinston bio je da se nikad ne može venčati; ipak nastavio je da viđa svoju devojku iz srednje škole, Arlin Grinbaum, a bio je odlučan da je jednog dana oženi kada doktorira, uprkos saznanju da je bila ozbiljno bolesna — imala je tuberkulozu. To je bila neizlečiva bolest u to vreme, a za nju se nije očekivalo da će živeti duže od dve godine. Odvezli su se trajektom na Stejten Ajland 29. juna 1942. godine, gde su se venčali u opštini. Ceremoniji nisu prisustvovali ni porodica ni prijatelji, a svedoci su im bila dva stranca. Fajnman je mogao da poljubi Arlin samo u obraz. Nakon ceremonije, odveo ju je u bolnicu Debora, gdje ju je posećivao vikendom....