ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1991, 1992
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

1. SVI MOJI RAZVEDENI PRIJATELJI
2. SVE MOJE RAZVEDENE PRIJATELJICE

Autor - osoba Sudarski Red, Đorđe
Naslov Sve moje razvedene prijateljice / Đorđe Sudarski Red
Vrsta građe kratka proza
Jezik srpski
Godina 1992
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Novopis, 1992 (Rakovac : Dupleks)
Fizički opis 180 str. ; 17 cm
ISBN (Broš.)
Napomene Tiraž 1000.

Autor - osoba Sudarski Red, Đorđe
Naslov Svi moji razvedeni prijatelji / Đorđe Sudarski Red
Vrsta građe kratka proza
Jezik srpski
Godina 1991
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Novopis : Prometej, 1991 (Rakovac : Dupleks)
Fizički opis XXVIII, 134 str. ; 17 cm
Karakteristike elektronskog izvora Beleška o autoru na koricama.
ISBN (Broš.)
Napomene Tiraž 1000.

Vujica Rešin Tucić
LEGENDA SA DETELINARE
Đorđe Sudarski Red (1946) istinska je legenda Novog Sada. Da je tome tako mogu posvedočiti na hiljade žitelja, njegovih književnih junaka, a svakako i revnosnih čitalaca.
Ali, šta je to po čemu će ovaj pisac biti upamćen, po čemu je već danas visoko poštovan, kako u književnim tako i u građanskim krugovima? Jednostavno kazano: od kakvog je materijala satkana ova novosadska legenda?
Pozamašni književni, a bogami i fizikalni korpus Đorđa Sudarskog Reda nastao je tako što se on, u haosu vremena, u potpunosti predavao pasioniranom beleškarenju (u lepom smislu te reči), a ni običan ljudski život, sa svim mukama i zadovoljstvima, nije mu bio stran.
Imao sam čast da u onim, danas svakako slavnim sedamdesetim godinama, upoznam ovog budućeg hroničara naše male varoši, hroničara i letopisca kakvog Novi Sad nikada ranije nije imao.
Mora mi se verovati na reč da on beše mladić veoma krhke telesne građe, takoreći jedna vejka na vetru, a poezija mu beše tanana, apartna, lirski tragična, s jakim notama suicidnosti, potonuća u besmisao.
Pa i njegova prva knjiga o tome može da posvedoči, sam njen naslov koji glasi, a kako bi drugačije: Reči koje čine moj sprovod (1972).
Tragično osećanje života ondašnjeg kandidata za kakvu opaku, samo pesnicima namenjenu neizlečivu bolest, potrajalo je i u narednim njegovim pesničkim delima. Behu to Vazduh suv u ustima (1974), Polonia Expres (1975), Bacač kugle (1977) i Grob za samca (1980).
Srećom, toj priči došao je kraj onog časa kada je objavljena i danas čuvena prozna knjiga Ja sam svinja ili konj u trku (1984), roman o njegovim lutanjima po zemljama, kako se tada govorilo, iza „gvozdene zavese“. Ta zavesa počela je da se kida i Đorđe Sudarski Red je, s brutalnom snagom, za sva vremena ostavio surovo i nezaboravno svedočanstvo o uvođenju ratnog stanja u ondašnjoj socijalističkoj Poljskoj i to iz ugla razumnog posmatrača, koji se i sam zatekao u nimalo povoljnim okolnostima, boreći se za opstanak, boreći se da savlada avet gladi koja se nadnela nad čitav poljski narod.
Mnogi je salonski levičar prokleo ovog sarkastičnog komentatora, a i danas je, mislim, njegova knjiga jedno istinsko, u najboljem književnom smislu, svedočanstvo o početku raspada jednog društvenog sistema koji su uništile bitange svih zemalja.
Sećam se da je tada, na pohvalama inače veoma škrti Aleksandar Tišma ustvrdio, javno, kako je roman Đorđa Sudarskog Reda, po njemu, knjiga godine.
No, dobri Boga je nekako sve to uredio, poverio našem dragom Đorđu Sudarskom Redu i mi danas, s najvećim zanimanjem, možemo čitati kako su nam tekli dani i noći na ovome svetu, o kojem mnogo znamo, ali nam se valja uvek iznova podsetiti, jer sve što o njemu naučimo tako brzo i zaboravimo.
U književnim i književno-političkim bitkama 70-ih godina, koje u Novom Sadu nisu bile lake, Đorđe Sudarski Red časno se pokazao – a to znači: nije blatio svoje kolege, niti ih tužio vlastima da ne vole socijalizam, Karla Marksa, Fridriha Engelsa, Vladimira I. Lenjina i lokalne partijske činovnike. Kako je bio prirodna ljudska pojava (uz to još i Sremac) znao je da čak i sa vrhunskim birokratama razgovara nabusito i bez pardona. Tu njegovu osobinu uvek sam cenio, iako sam i ja ponekad bio meta kakvog sarkastičnog Redovog komentara, naročito kada se radilo o mom, svima dobro poznatom, zalaganju za avangardu (i samo avangardu!) u umetnosti.
Sa Redom je teško razgovarati dugim, metafizičkim rečenicama. On će ili zaćutati, ili te prekinuti na nimalo nežan način, kratkom opaskom na temu prosipanja fekalija i sličnog.
A i njegove rečenice, pri susretu sa prijateljima, lapidarne su i svode se samo na ono što je i običnom svetu najvažnije: o zdravlju, o porodici, zajedničkim drugarima i novostima sa gradskog asfalta.
Među piscima, posebno na književnim promocijama sopstvenih knjiga, ume da bude nestrpljiv i sekantan, da kritičaru upadne u reč, kao da mu je svaki razgovor o njegovom književnom delu neprijatan.
On je stvorio sopstveni svet, hodajući Novim Sadom, vozeći se na svom čuvenom „bicikletu“, ulazeći i izlazeći iz onoga što zove „fazom“ (šta je to u ljudskom biću što ga tera prema piću?), njegovi junaci su njegovi sugrađani i sugrađanke, običan, radini svet koji se junački nosi sa životnim teškoćama od jutra do mraka, ali tu su i doktori, naučnici, direktori, inženjeri – svedeni na meru ljudskosti, na meru na koju je i sam Red sebe uvek svodio.
Reka, brod, plovidba i ljudi na reci i kraj reke, snovi o odlascima i vraćanju sa dalekih puteva, učinili su da se ova novosadska legenda ukotvi na špicu Ribarskog ostrva, kao „ministar odbrane“ Ribarskog ostrva (koji odmah daje ostavku, u slučaju rata). Ne odričući se svojih simbola, on i danas nosi kapetansku šapku sa crvenom zvezdom, što još više potvrđuje njegovo zadrto sremačko poreklo – neće da bude prelivoda. Njegove knjige nalik su na svoga autora, ali i na svoje junake. Ta književnost jeste duša građanskog Novog Sada i grad u njoj diše, tu se čuje njegovo pravo srce.
Mnoge će knjige, slavne u svome vremenu, biti zaboravljene. Ko se još seća romana Ljudi s četiri prsta Miodraga Bulatovića, štampanog u 100.000 primeraka, pa i rasprodatog?
Ali, dok bude Novog Sada, Detelinare koju je Red s toliko ljubavi opevao, Ribarca, Dunava, drezge po kanalima, slikarskih ateljea na Tvrđavi, Salajke, Podbare, čamaca i ljudi u čamcima, te naše novosadske prašine koju nikad nećemo zaboraviti – ljudi će čitati njegove knjige da bi shvatili i razumeli jedno doba, da bi ga voleli i videli ko nam je u tome dobu i kakav bio.
Jedno je izvesno: ovaj pisac nije lagao (možda, sasvim malo, s dobrim namerama).
Svako je u njegovim hronikama dobio ono što mu pripada. U tim delima neće biti mnogo posla za književne teoretičare, policajce pisane reči (oni ni za Čarlsa Bukovskog nisu mnogo marili), ali bojim se da će sve ono što su našli u suptilnim mahinacijama književnih prepredenjaka svog vremena, nekud netragom nestati.
1997.

Đorđe Sudarski Red
Rođen 1946. godine u Čereviću. Još kao dečak bežao je od kuće i iz škole, a iz Pomorske u Divuljama na vreme je izbačen. Nagovarali su ga da radi mnoge poslove, a mesto slobodnog književnika osvojio je sa isturenog položaja službenika OZ-a, 1973. godine. Tri godine bio je muž jedne žene u Varšavi. Objavio šest knjiga poezije i pet knjiga proze. S poljskog preveo i objavio tri knjige u KZNS. Nagrađivan i za pesme i za prozu. Naučio poljski sa kojeg uspešno prevodi, a i njega prevode na evropske i azijske jezike. Živeo na jugoslovenskom slivu Dunava, bio srećno razveden.
MG70 (G)