ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2002.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Stubovi kulture, 2002.
Manji format, 142 strane.

Odlično očuvana.

Ispunjen lirskim slikama vanredne upečatljivosti i atraktivnim ilustracijama, ovaj roman obnavlja svet detinjstva i njegove fascinacije, po čemu je uporediv sa „Baštom sljezove boje“ i „Ranim jadima“.

Petrovgradska prašina, zgodno, prikladno i despotovljevski podnaslovljena kao `romančić` ostala je gotovo posve izvan fokusa kritičkog interesovanja: kao da Dežurni Kanonizatori mrtvozorno okupljeni nad njegovim razbarušenim delom – koje je svakim svojim slovom urlalo baš protiv takvih – nisu znali šta bi s ovim knjižuljkom koji se bavi detinjstvom, a opet, nipošto nije `književnost za decu` ni u jednom široko prihvaćenom smislu, a i teško je reći `šta` je uopšte (poezija, brate slatki, eto šta je, da šta bi bilo?) i kako bi ga se moglo i trebalo tranžirati i ponuditi ga onako rasporenog na kritičkoj pijaci? U obimnom, dragocenom zborniku o Despotovu `Uspomena na dugo sećanje` (CPO, Novi Sad, 2001), Petrovgradskoj prašini je posvećen tek jedan analitički pasus Gojka Božovića, i to je gotovo sve. Utoliko je značajnije što je – baš u Božovićevoj uredničkoj izvedbi – nedavno objavljeno drugo izdanje `romančića` premijerno objavljenog još 1990. (`Dnevnik`, Novi Sad), da bi (od) tada potonuo u savršenoj recepcijskoj tišini, prekriven em nerazumevanjem, em Strahom i Drhtanjem jedne predapokaliptične epohe koja se opsesivno bavila potkontinentalnim izbljuvcima Istorije, i u kojoj nije bilo mnogo mesta za halucinantne huncutarije jednog nestalog doba, u jednom iščezlom svetu.

U Petrovgradskoj prašini, čiji je mizanscen jedan grad koji se `zvao Petrovgrad, a danas, izgleda, više i ne postoji`, nema ničega od realističkog prosedea i linearne, razvijajuće se radnje koja bi, daleko bilo, pratila `odrastanje` jednog dečaka: sama represivna/depresivna ideja `odrastanja` kao pristajanja na pravila `zdravorazumski uređenog` Sveta i Teksta ionako je Despotovu bila posve strana. Božović s pravom kaže da imamo posla s obrnutim bildungsromanom `čija fragmentarna struktura podrazumeva deduktivni put odnosno sećanje na sami početak, na ono što se u jednom pozitivističkom svetu ne može pamtiti`, pridodajući docnije i da je ova knjiga `oblikovana kao mozaik dečijih fascinacija` u kojem se `otkriva svet rasut u slikama i slikovnim fragmentima, što govori da je obnavljanje sveta detinjstva moguće samo preko fragmentarne slikovnosti`. Otuda je svet Petrovgradske prašine po kojoj jezdi razmetni sin varoškog pekara svet najčudesnijih doživljaja u kojem, opet, nema ničega od isforsirane `razigranosti` napornih `pisaca za decu` (vrste koju bi trebalo zabraniti), moćna jezička kreacija koja kroz katalog doživljeno-dosanjane memorabilije, kroz krhotine neuporedivih (i neprepričljivih) detinjih senzacija propuštenih kroz `alhemičarski`, merlinovski filter onoga ko ume da ih pretvori u trekstualno `zlato`, oživljava jedan vremensko-prostorni Mikrokosmos, spasavajući ga zauvek od Ništavila kojem smo sebično prepustili sve one koje smo zaboravili, one koje više ne možemo da dozovemo kroz trošnost izbledelih slika-u-glavi, bivajući tako gorim od njih, postajući tako sve gorim od sebe nakadašnjih. Ali, tako je to kada `odrastete`, i zato je Despotov jedan od retkih, najređih, kojima je uistinu uspelo da se sačuvaju od te pošasti.