Godina izdanja: 2010
ISBN: 9788687457218
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

210 strana, format 11 * 18.5 cm, broš sa klanama

Iz recenzije:
Čuvene Dikensove crtice (Sketches by Boz, 1839), zamišljene kao kratki izveštaji sa londonskih ulica, prerastaju uskoro u nešto sasvim drugo – u umetnički žanr koji najavljuje čitav niz književnih i likovnih srodnika – Čehova i Mopasana, Monea i Manea, Pirandela i Borhesa, Sarojana i Pintera i mnoge, mnoge druge. Među njihove srodnike ovih dana se upisala i Ljiljana Lakić Švrakić zbirkom proznih crtica ili skica – Šesta časovna zona. Reč je, zapravo, o jednoj neobičnoj mešavini različitih pripovednih tekstova, koji čas liče na kratke reportaže, čas na putopise, a katkad poprimaju obrise ličnih ispovesti ili dnevničkih beležaka. Događaji i likovi o kojima čitamo uklješteni su u vremenu unutar šest časovnih zona koje razdvajaju Evropu i Ameriku. Ta vremensko-prostorna omeđenost dva kontinenta, u čijim prividnim i nametnutim obrisima verujemo da postojimo, na stranicama ove knjige deluje sasvim uslovno i promenljivo. Junaci Ljiljaninih priča žive i svugde i nigde, a njihova postojanost najpre se može prepoznati u doživljajima i rečima koje spisateljica o njima predočava.


O autorki:
Ljiljana Lakić Švrakić rođena je u Beogradu, gde je na Filološkom fakultetu diplomirala svetsku književnost. Magistrirala je američku književnost na State University of New York,Potsdam. Više godina u Beogradu bavila se prevodilaštvom i bila član Udruženja književnih i stručnih prevodilaca Srbije. U Sent Luisu, država Misuri, SAD, nastavlja prevodilačku delatnost i radi za International Language Center. Predavala je strane jezike na St. Louis Community College i u Brunetti Language School. Godine 2005. objavljena je njena zbirka kratkih priča u formi fragmentarnog romana Južna opština Sent Luis, da bi 2006. bio objavljen autorev prevod ove knjige na engleski jezik pod naslovom South County Saint Louis. Od 2008. redovno objavljuje tekstove u kolumni Susreti za mesečni list Kišobran, koji izlazi u Vankuveru, Kanada.

Iz knjige:
PARIŽANKA

Žena za sva vremena
(srpska narodna izreka)

Za tu večeru u bašti odabrala je veče na samom prelasku u leto. A bašta je u Kirkvudu, živopisnom delu Sent Luisa. Kuće čistih oblika, umivene. Bašte brižljivo negovane. Najčudesnija među njima je bašta Parižanke Elodi Bruk. Oivičena gusto zbi­jenim divljim šljivama i čempresima. Prošarana žbunovima jasmina i drenka. Sredinom bašte dominira banana drvo širokih listova. Unose ga svake jeseni u podrum da ne promrzne. Slično postoji samo još u gradskoj staklenoj bašti. U desnom uglu jezerce sa rascvetalim lotosima. Preslikano sa Moneovog platna. Kamene stazice između leja raspoređenih nekim tajan­stvenim planom. Ladolež pokrio okrnjenu kamenu klupu. Bele rade izmešane sa perunikama. Kandilice sa zvončićima. Sase se nadmeću sa ljiljanima i narcisima. Između, lekovito bilje i začini, čak nešto povrća. Šafran donet iz Libana. Elodi ga brižljivo neguje, ali kaže da se ne može porediti sa španskim. Sagne se, otkine mu listić, protrlja među prstima. Pa ga udiše. Kao beračice šafrana sa freski iz Knososa. Najlepša od njih poznata je pod imenom Parižanka. Zveckaju joj narukvice i upliću se ogrlice.

Ti si kao vrt… Bilje je tvoje voćnjak od nara i šafrana, od iđirata i cimeta… (Pesma nad pesmama)

Smrkava se pa Elodi pali sveće. Čiraci neobični, pretežno srebrni. Po stolovima različitih veličina karirani plavobeli stolnjaci. Stolica svaka drugačija i posebna.
Najpre je poslužila škampe. „Žorž”, obratila se svome mužu Džordžu, poluprekorno, poluzavodljivo, sa primedbom da je postavio pogrešne tanjiriće. Bio je to deo njihove igre. Uz salatu od pomorandži i crvenog luka, škampi marinirani u tekili pa grilovani začas su nestali. Gosti su Evropljani – Španci, Srbi i Englezi. Džordž je jedini Amerikanac.
Dok Elodi sa uživanjem meša sireve za fondi, Džordž napominje da su kazanče puno pekmeza, doneto iz Pariza, jedva pronašli u frižideru. Ona ga gleda iskosa i skida kecelju. Baci je nemarno na obližnju stolicu. Zablistaju šljokice na jednostavnoj crnoj bluzi i ispod suknje, dok se kreće prema kući proviri karner od crnog tila. Vraća se sa korpama bageta koji sama pravi u tučanoj peći. I pomešaju se mirisi vrućih hlebova, francuskih sireva i slatkog bagrenja. Belo vino ohlađeno u ledu. Neko je upitao kako su se sreli. Elodi odgovara na francuskom stihovima Žaka Prevera: Desilo se to u kvartu Grada Svetlosti, gde je zagušljivo i gde je uvek tama…
Bili su susedi. U ulici nedaleko od Jelisejskih polja. Čitala je na klupi. Džordž je prišao i obratio joj se na francuskom.
„Mislim da se znamo. Vi stanujete kod msje Barbona kao i ja.”
Začuđeno je uzviknula: „Ooo, nisam vas primetila. Čula sam da susedi pominju nekog Engleza. Vi ste taj Englez?”
„Ne, Amerikanac sam. Iz grada Svetog Luja.”
„Amerikanac u Parizu, gledali ste taj film?”
„A jeste li vi možda gledali onaj Meet me in Saint Louis sa Džudi Garland?”
„Još kao dete...”
Tako je počelo.