Godina izdanja: 1988
ISBN: 86-343-0486-8
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Pavlović, Dragiša, 1935- = Pavlović, Dragiša, 1935-
Naslov Olako obećana brzina / Dragiša Pavlović
Vrsta građe knjiga
Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 1988
Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1988 (Ljubljana : Delo)
Fizički opis 414 str. ; 25 cm
Zbirka Plava biblioteka
(pl.)
Napomene Tiraž 5.000
Registar.
Predmetne odrednice Pavlović, Dragiša, 1943?-1996
Savez komunista Srbije. Centralni komitet
Jugoslavija -- Političke prilike

Svrgnu ga prejaka metafora – tako bismo, parafrazirajući jedan glasoviti stih, najkraće mogli opisati političku sudbinu Dragiše Pavlovića, do nedavna (krajem 1987. g.) predsjednika Gradskog Komiteta OSK Beograda. Naime, predstavljajući nam ovdje kronologiju vlastite detronizacije, on se potrudio da „politički mirno i lingvistički razložno“ opiše „slučaj klasične političke metafore“. On, barem, tvrdi, da su tri ključne riječi – „olako obećana brzina“ – koje je izustio u jednom izlaganju, zaslužne za njegovu katabazu, kojom je s političkog vrha SR Srbije došao do svoga „političkoga groba“. Autor se ipak ne zadovoljava samo političkom lingvistikom, već nam iz svog subjektivnog aspekta-u neposrednom reagiranju na protekle događaje koji se još nisu stišali - pruža kompletnu dokumentaciju о dramatičnom obračunu, koji je našu užu partijsku scenu učinio događajem od najšireg jugoslavenskog interesa.
Kompletirajući vlastiti dosje i prikazujući ga kao politički autodafé, D. Pavlović, kojega se „politika više ne tiče“, podosta pomaže da se u široj javnosti bolje shvati mehanizam i misterij vlasti. Jer, uz svu dostupnu dokumentaciju iz masovnih medija, on ovdje obrazlaže i ono što se govorilo i radilo iza „spuštenijeh“ zavjesa zatvorenih sjednica naših partijskih foruma, a to je napokon poželjna indiskrecija. Kao protagonist i kao »žrtva« jedne te iste metode, D. Pavlović sortira slijed događaja koji su doveli do njegova svrgavanja, ali koji još nipošto nisu doveli do nekakvog „hepienda“, dapače i naprotiv... Ovako, barem, u neposrednom svjedočenju, bez ikakve distance, redaju se pred nama „afera Student“, „Memorandum sanu“, slučaj humoreske „Vojko i Savle“ i naravno, Kosovo kao ključni motiv i problem.
Da li je u sukobu i obračunu na partijskom vrhu SR Srbije bilo do sada riječi о različitim idejnim koncepcijama i praktičkim rješenjima ili se radi samo (?) о koliziji dvije ličnosti, koji „ne liče jedan na drugoga ni po čemu“? Time će ova knjiga zainteresirati protagoniste, sudionike, partnere i suputnike SK, ali i one koji stoje po strani, ne nužno ravnodušni, ali nedovoljno obaviješteni.

Dragiša Buca Pavlović (Kragujevac, 5. oktobar 1943 – Beograd, 9. septembar 1996) bio je društveno-politički radnik Socijalističke Republike Srbije i od 1986. do 1987. godine predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda.
U Kragujevcu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na kragujevačkom odeljenju, najpre Mašinskog fakulteta, a potom i Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Kao mladić je stupio u članstvo Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). U rodnom Kragujevcu nalazio se na poziciji direktora Novinsko-izdavačkog preduzeća „Svetlost”, a u vremenu do imenovanja na mesto šefa beogradskih komunista, radio je u Remontnom preduzeću „Kompresor”, zatim u Institutu za sisteme planiranja i upravljanja u Beogradu. U Izvršnom veću Skupštine SR Srbije nalazio se na mestu šefa kabineta predsednika Izvršnog veća, a potom i na poziciji zamenika predsednika Komiteta za ekonomske odnose sa inostranstvom. Takođe je obavljao funkciju predsednika Privredne komore Beograda.
Pavlović je u proleće 1986. godine izabran za predsednika Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i postao je član Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Bio je blizak saradnik i istomišljenik tadašnjeg predsednika Predsedništva SR Srbije, Ivana Stambolića. Nakon što su usledile tenzije na Kosovu, između Albanaca i Srba, tadašnji predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević, posetio je u aprilu 1987. godine Kosovo Polje gde je dao podršku Srbima. Ti događaji izazvali su razdor u srpskom državnom i partijskom vrhu. Tenzije su se posebno pojačale nakon ubistva četiri vojnika JNA u Paraćinu 3. septembra te godine.
Pavlović je 11. septembra, na konferenciji za štampu, izgovorio reči koje su obeležile kraj njegove karijere: „Situacija na Kosovu, koja se ne poboljšava željenom i obećanom brzinom, stvara opasnu atmosferu gde svaka reč izgovorena protiv srpskog nacionalizma je shvaćena kao nacionalizam. Strastvene reči mogu doneti samo vatru.“
Ove reči bile su upućene na račun politike Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) koja je svojim „Memorandumom” tražila prekid dotadašnje politike pregovaranja sa kosovskim Albancima i tražila energičnije i konkretnije akcije kada je albanski nacionalizam u pitanju. Kritika koja je definisana sa tri reči „olako obećana brzina” bila je upućena na račun srpskih nacionalista, što je Dragiša Pavlović i naveo u svojoj knjizi „Olako obećana brzina” i bile su jedan od povoda za njegovu smenu na čuvenoj Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, koja je održana 23. i 24. septembra 1987.
Optužba koja mu se stavljala na teret je da ne postupa u skladu sa Statutom SK i politikom koja je definisana na nivou SKJ. Kasnija dešavanja, podmetanja humoreske „Vojko i Savle”, članci u Politici i Ekspresu bili su uvod u njegovu smenu, razrešenje sa mesta člana Predsedništva CK SK Srbije i isključenje iz članstva Saveza komunista.
Ovoj sednici prethodila je par sednica zatvorenih za javnost na kojima je pripremljeno sve što je na Osmoj sednici i nastupilo.
Nakon smene, radio je u Beogradu kao predstavnik jedne slovenačke firme, a potom se bavio privatnim biznisom.
Pavlović je autor više knjiga. Poslednja mu je „Olako obećana brzina”.
Dragiša Pavlović je preminuo u Beogradu, 9. septembra 1996. godine, od posledica srčanih tegoba.
MG155 (N)