Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Nova/nekoriscena knjiga bez posvete.

2007
Mek povez sa klapnom.
Besplatna dostava CC paketom.

Empire „V“
Svetom vladaju krvopije. Ovu metaforu odlučio je da ovaploti u svom novom romanu Viktor Peljevin. Ali vampiri danas ne sisaju krv – to je vulgarno. Oni se hrane energijom ljudi koja se stvara u njihovoj borbi za mesto pod suncem. Tu energiju oni pretvaraju u svoju hranu. Ljudima upravljaju uz pomoć glavnih vampirskih umetnosti – glamura i diskursa, čija je suština u maskiranju i kontroli. Grubo govoreći – glamur su lepe slike, a diskurs – mudre priče o tim slikama. Vampiri se pomalo stide svog zanata. Reč krv se među njima smatra nepristojnom, umesto toga govori se crvena tečnost. Ali krv vampirima ne služi kao hrana, već kao sredstvo za upoznavanje ljudi – dovoljan je jedan neprimetan ugriz i svega dve-tri kapi crvene tečnosti i čitav čovekov život vidi se kao na dlanu. Mogu se saznati ne samo njegove navike i životno iskustvo, već i šta ga interesuje, o čemu razmišlja, šta i koga voli a šta mrzi. Ipak, vampirku ne smete ugristi da biste saznali da li vas ona voli – to dovodi do fiziološke reakcije odbojnosti prema partneru. To je morao da iskusi i glavni junak romana. Tako da – ili ujedi ili voli, sve je čisto i pošteno. Ovo nije roman o ljubavi, kao nijedan od Peljevinovih romana. I ovo je roman o vlasti. Teoretski, ljudi mogu da zavrnu šiju vampirima. Ali to se ne dešava, zato što vampiri preko glamura i diskursa upravljaju predstavama ljudi o svetu kao i o sopstvenom životu. Savremena kultura i sredstva masovnog informisanja stvaraju smetnje i time sprečavaju ljude da slučajno saznaju istinu. Vampiri različitih zemalja hrane se na svojim teritorijama, i ljude čekaju teški dani, jer crvene tečnosti, u svetu nema dovoljno za sve. Što znači, uskoro počinje borba, a glavna oružja su glamur i diskurs. Razmišljanja vampira o tome kako funkcioniše ovaj svet vrlo su ubedljiva i teško je ne poverovati im. Vampiri i Haldejci – njihove ljudske sluge – u Peljevinovoj burleski previše liče na našu elitu i njene metode upravljanja.

Viktor Peljevin
Viktor Peljevin (1962) nesumnjivo je jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih ruskih pisaca svoje generacije, svakom objavljenom knjigom sve ubedljivije potvrđujući i pripadnost uskom krugu najznačajnijih savremenih svetskih autora. Već svojom ranom prozom uspeo je da pomiri naizgled nepomirljivo: postmodernistički elitizam i najširu popularnost, dok je britkim, provokativnim esejima – često isprepletenim i stopljenim s njegovim pripovedanjem – kod mladih ruskih naraštaja brzo stekao harizmu lucidnog, ciničnog proroka postsovjetske epohe. Na insistiranje uglednog kritičara Aleksandra Genisa, Peljevin već 1992. godine dobija prestižnu rusku književnu nagradu „Mali Buker“ za zbirku priča Plava svetiljka (1991), posle koje objavljuje i prve romane Omon Ra (1992) i Život insekata (1993). Slede kultni romani Čapajev i Praznina (1996) i Generation „P“ (1999), uz antologijsku zbirku novela i priča Žuta strela (1998), u kojoj, po oceni mnogih, nalazimo neke od najboljih stranica ovog autora i kvintesenciju njegovog kasnijeg stvaralaštva. Evropsku i svetsku reputaciju Peljevin je potvrdio početkom ovog stoleća delima Dijalektika prelaznog perioda: iz niotkuda u nikuda (2003), Sveta knjiga vukodlaka (2004), Šlem užasa: kreativ o Tezeju i Minotauru (2005), Empire „V“ (2006), Т (2009), S.N.U.F.F. (2011), Betmen Apolo (2013)... – koja mu utiru put da postane jedan od najprevođenijih savremenih ruskih pisaca.

Viktor Peljevin je rođen 22. novembra 1962. u Moskvi, završio je Moskovski fakultet za energetiku, a studirao je i književnost. Već prvim romanom „Omon Ra“ (1992) privukao je pažnju književnih kritičara i bio nominovan za nagradu „Buker“. Slede knjige „Život insekata“, „Čapajev i Praznina“, „Generation П“, „Dijalektika prelaznog perioda. Iz niotkuda u nikuda“ („DПП. NN“), „Sveta knjiga vukodlaka“, „Šlem užasa“, „Empire V“, „П5“, „t“, „Sok od ananasa za divnu damu“, „S.N.U.F.F.“ (2011) i „Betmen Apolo“ (2013) za koje je dobijao brojne nagrade i hvalospevne kritike širom sveta, pa i statuse kultnih romana. Njegov najnoviji roman „Ljubav za tri Cukerbrina“ objavljen je 2014. godine.
Književni kritičari su isticali sklonost Viktora Peljevina prema postmodernizmu i apsurdu, kao i uticaj ezoteričkih tradicija i satirične naučne fantastike na njegovo stvaralaštvo. Peljevinove knjige prevedene su na sve velike svetske jezike, uključujući japanski i kineski. Prema rezultatima ankete na sajtu OpenSpace.ru 2009. godine, Peljevin je bio proglašen za najuticajnijeg intelektualca Rusije.
Viktor Peljevin je poznat po tome što se ne kreće u krugovima „književne elite“, praktično se ne pojavljuje u javnosti, vrlo retko daje intervjue i komunicira skoro isključivo preko interneta. Sve je to bilo povod za različite glasine: neki su tvrdili da pisac uopšte ne postoji, a da pod imenom „Peljevin“ radi grupa autora ili kompjuter. Peljevin nije oženjen. Prema podacima iz 2000, živeo je u Moskvi.