Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Nova, nekorišćena

Autor Slobodan Đorđević Tapi

Izdavač Biblioteka XX vek

Godina izdanja 2018

Broj strana 64

Povez Broširani

Format 18 cm

Oblast Poezija



Knjiga sadrži muzička izvođenja 14 pesama koja se mogu slušati na internetu aktiviranjem QR kodova.

Muzički izvođači: Luka Činč Stanisavljević HORKESTAR, Marija Jocić, Filip Zarić, Marigold, Đorđe Ilić, Mali Robot, Ana Ćurčin, Ilija Ludvig, Milica Mitić i Kai Kai.

Beleška o piscu

Slobodan Đorđević Tapi (Beograd,1937 – Beograd, 1999), najveći deo života proveo je u prizmenoj roditeljskoj kući na Dorćolu, koja više ne postoji. Nebrojeno puta sam bio tu, kod njega. Uz kuću je bilo malo dvorište s baštom, u koje su se iznosili baštenski stočić i stolice čim bi otoplilo. Tu su priča, kafa i rakija prijale više nego unutra. Nema više ni tog dvorišta.

Za ukućane on je bio Dane, ali mi, njegovi drugovi, zvali smo ga Tapi, nadimkom koji je smislio Alek (Aleksandar I. Spasić, 1937 – 1995) posle jedne partije pokera u kojoj je Slobodan više puta objavljivao „tapi“. To je pokerski termin (od francuskog tapis) koji se koristi kad igrač traži da licitacija ne prekorači vrednost žetona kojima raspolaže, odnosno njihovo novčano pokriće, njihov – rekli bismo mi – guber.

Iz roditeljske kuće otišao je 1963, da bi sa prvom ženom Gordanom živeo najpre u iznajmljenom stanjnu u Gopsodar Jevremovoj, a zatim – sve do kraja 1973 – u Gordaninom stanu u Maršala Tolbuhina (danas Makenzijeva), iznad kafane „Vltava“, u zgradi u koju su se 1965. godine doseliili Miloš i Vida Crnjanski. Posle razvoda od Gordane januara 1974, živeo je nekoliko meseci na Voždovcu, sa svojom drugom ženom Milkom, ali taj brak se završio već krajem te godine. Od sredine 1974. do početka 1977.godine Tapi je boravio u Engleskoj, najpre kao stipendista u Lidsu, a zatim u Londonu, gde je bio zaposlen u redakciji BBC-ja za program na srpskohrvatskom jeziku. Time se njegovo izbivanje iz roditeljske kuće završilo, i on je više neće napuštati do smrti 1999. godine.

Tapija, Aleka i mene zbližila je književnost, koju smo studrirali, koju smo čitali, koju smo pisali. U stvari, kad je reč o pisanju, ono se uglavnom svodilo na prikaze knjiga i članke u novinama. Njih dvojica su posle studija intenzivno prevodili sa engleskog, nekoliko knjiga u tandemu, pa tako i prvu knjigu čuvene Nolitove bilioteke „Sazvežđa“, Fromovo Bekstvo od slobode (1964) i Velekovu i Vorenovu Teoriju književnosti (1965). Alek je najduže radio kao urednik u kulturnom programu Televizije Beograd, a Tapi je najpre bio zaposlen u časopisu Međunarodna politika, da bi poslednjih desetak godina života bio urednik enciklopedijskih izdanja u Nolitu.

U razgovorima o knjigama Tapi je bio od nas trojice najjači, najobavešteniji. Preko američke i britanske čitaonice u Beogradu dolazio je do najnovije književno-teorijske literature na engleskom, redovno je čitao The Times Literary Supplement i New York Times Book Review. Engleski je znao tako dobro da je još kao student mogao da rešava ukrštenice na tom jeziku. U razgovorima o našim člancima i prevodima Tapi je bio najstroži, „prava picajzla“, kako smo tada govorili. Iako više nismo pisali pesme, što smo radili pri kraju gimnazije, Alek i ja smo zadržali „pesnički“ odnos prema jeziku. I činilo nam se da nas Tapi muči svojim suvoparnim lektorskim primedabama.

U tim prvim godinama našeg druženja, ništa nije govorilo da je naš strogi lektor Tapi u stvari pesnik i da će pisati pesme takoreći celog života. Na srpskom, ali i na engleskom jeziku. Znao sam da on voli da poneko pismo ili rođendansku čestitku napiše u stihu. To am radio i ja. MeđuTapijevim rukopisima našao se i moj sonet – napisan u stilu francuskog pesnika iz XVI veka Joakima di Beleje (Joachime du Bellay) – kojim sam mu 12. Juna 1970. Godine čestitao 5. Rođendan kćerke Jelene. Nisam propustio da se uzgred našalim na račun Tapijeve odluke da tekst prevodi na srpski sa štivo, a kontekst sa saštivo:

Stani i prosudi, dragi Đorđeviću,

Ne veruj mi na reč, već se sam uveri:

Najveća ti radost na rođendan kćeri

Nije u veselju, trpezi i piću.

Ali ne daj da te zavede dubina,

Da u tome vidiš razlog svojoj sreći

Što tvoj pogled dalje sjaće i krv teći

I kada nas bude skrila pomrčina.

Složimo se stoga, Đorđeviću dragi:

Danas ti se srce puni i preliva

Razgaljeno ničim drugim, samo time

Što je iznenada jedan glasić blagi,

Jasniji od štiva, dublji od saštiva,

Izrekao tvoj nadimak ili ime.

Ali tada nisam ni slutio koliko je za Tapija ova na izgled samo prigodna poezija bila važna, posebno u njegovim odnosima sa ženama, u njegovom – da li se to još uvek tako zove? – ljubavnom životu. To ću saznati tek nedavno, skoro dvadeset godina posle Tapijeve smrti, kad od Jelene dobijem rukopise pesama mog prijatelja. Sećam se da je on rado čitao i citirao epske narodne pesme, ali sad vidim da je ostavio nekoliko sopstvenih pesma nadahnutih usmenom tradiijom koje – usuđujem se da kažem – ne zaostaju mnogo za stihovima Momčila Nastasijevića i Vaska Pope nastalim pod uticajem iste tradicije.

Čitajući ih, neke od ranije poznate i skoro zaboravljene, a većinu prvi put, pomislio sam da Tapijeve pesme, iako uglavnom lične, takoreći privatne, treba da budu objavljene. Primetno je da su one, i kad imaju nominalne primaoce iz kruga autoru bliskih ljudi, pre svega upućene čitaocima poezije, onima retkim, probirljivim, najboljim.

Ostali su ovi stihovi dosad neobjavljeni, a ja verujem da bi ih Tapi, da je poživeo, jednom objavio. Zato to sada radim ja, u znak sećanja na mog prijatelja, uveren da će njegova poezija naći zahvalnu publiku, koja će umeti da je ceni i voli.

Škart se potrudio da za Tapijevu poeziju zainteresuje nekoliko mladih muzičara, tako da desetak njegovih pesama možete ne samo čitati nego i slušati u muzičkom izvođenju. Vaš mobilni telefon odvešće vas, preko QR kodova koje ćete zalepiti na za njih predviđena mesta, do portala Biblioteke XX vek gde vas čekaju muzičke obrade Tapijevih pesama.

Ivan Čolović