ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 261
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutne su i neke seme na kraju knjige.

Vezak vezla
Motivi narodnih vezova Hrvatske
Izdavač: Grafički zavod Hrvatske


Vez je vrsta domaće radinosti. Na platnu vezilja koncem za veženje pomoću igle izveze određeni motiv po unapred pripremljenom nacrtu i ovakav vez se naziva goblen. Pod vezom se podrazumeva način ukrašavanja tekstilne ili kožne podloge provlačenjem najčešće tekstilne ili metalne, kožne niti pomoću igle. Tako dobijeni motivi predstavljali su vrlo važan ukras na odeći i tekstilnom pokućstvu u tradicionalnoj kulturi Srbije.


Istorija veza seže čak do Antike, još su stari Asirci, Egipćani, Rimljani i Grci svoju odeću ukrašavali vezom[1] Vez je bio jako cenjen i u Vizantiji i vezivao se za više slojeve društva. To se smatralo umetnošću kojom su se profesionalno bavile vezilje i majstori u okviru crkve ili na dvorovima. U Vizantiji su vez svilom i zlatnom i srebrnom žicom dovedeni do viskog nivoa i uglavnom povezivani sa imućnijim stanovništvom i sveštenstvom.[2]

Što se Srbije tiče, postoji verovanje etnologa, da su Srbi znali za vez i pre nego što su se doselili na Balkan.[1] U srednjem veku posebno se negovala veština ovog ručnog rada i crkvena odela za bogosluženje su ukrašavana vezom. I na srpskim dvorovima, vez je bio deo svakodnevnog rituala među dvorskim damama. U našem narodu vez je bio vrlo važan i čest način ukrašavanja odeće i tekstilnih predmeta koji su se koristili u domaćinstvu. On je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta u srednjem veku. Materijali koje su tada vezilje koristile isti su kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima, a to su bili: svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica. Teme za vez uzimane su iz ikonografije. Osim crkvenog veza i veza na dvorovima, u srpskom narodu rađen je i negovan narodni vez.


Vez se razlikovao od jednog kraja Srbije do drugog. Beli vez je bio jako popularan u Vojvodini i u gradskim sredinama, a njegova najpopularnija vrsta je šlinga ili šlingeraj. On je tokom 19. veka iz srednje Evrope stigao u naše krajeve i vezilje su kupovale posebne crteže sa motivima biljaka ili cveća i nanosile na tkaninu.[1] Ova tehnika se nazivala trukovanje, a zanatlije koje su izrađivali crteže nazivali su se trukeri. Ovom tehnikom ukrašavala se ne samo odeća, već i posteljina, stolnjaci, zavese, peškiri i drugi predmeti. Ovi predmeti su osim upotrebne vrednosti imali i ukrasnu ulogu, pa su se sem onih neizostavnih javljali i posebni predmeti kao što su: držači za češalj, šibice, ukrasne trake veza za policu, kuvarice sa vezenim tekstom i različitim scenama iz života koje su štitile zid iznad šporeta od prljanja. Postojali su još i:

puni vez
rišelje
goblen
pokrstica
zlatnovez
U Srbiji, najviše u selima, vez je bio obavezni ženski posao. Devojčice su se od najranijeg uzrasta učile kako da vezu. Iako su vezom ukrašavani mnogi predmeti kao i muška garderoba, ipak je vez najviše dominirao na ženskoj i devojačkoj odeći. Pored toga što je bio ukras vez je bio pokazatelj društvenog statusa, materijalnog stanja, uzrasta, regionalne i nacionalne pripadnosti.

Od oblasti do oblasti vez se razlikovao, tako da je u nekim krajevima Srbije bio bogatiji i raznovrsniji i samim tim poznatiji. Podlogu za vez činilo je kudeljno laneno, a ređe pamučno platno od koga su košulje šivene. Ornamentika je bila geometrijska.

Sticanje znanja i veština izrade vezova krajem 19. veka postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece, kasnije i srednjeg, gimnazijskog i stručnog obrazovanja, da bi se posle Drugog svetskog rata ručni rad i znanja o vezu svela na predmet domaćinstvo.

U našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato, zatim poštovanje prema dobroj vezilji i osećanja koja ona unosi u svoj rad. Postoji vrlo zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog veka ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac davao, tako da je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka[2]

Vez danas
Danas se žene pojedinačno bave vezom i to najčešće iz hobija. Postoje i različita udruženja i organizacije koje se bave ovim zanatom u cilju predstavaljanja i očuvanja istog, kao i negovanja narodne tradicije. Iako vrlo mali broj ljudi i dalje veze i interesovanje za vez drastično opada on opstaje u novom, modernom ruhu. Interesovanje modne industrije za tradicionalne motive i vez raste, tako mnoge poznate modne kuće u svoje kreacije uključuju elemente iz narodnih nošnji .[3]

U istoriji Srbije najpoznatiji vez je onaj monahinje Jefimije, Pohvala knezu Lazaru, izvezen je pozlaćenom žicom na crvenom atlasu, kao pokrov za kovčeg sa moštima svetog kneza Lazara, namenjen manastiru Ravanici, formata 67 x 49 cm. U Trsteniku se od 1971. godine održava manifestacija Jefimijini dani i u okviru nje se dodeljuje nagrada Jefimijin vez za najbolje pesničko ostvarenje između dve manifestacije....