ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Autor: Domaći
Oblast: Slovenska mitologija
Jezik: Srpski

s potpisom autora koliko mi se čini


retko!

2010; Broširani povez; latinica; 24 cm; 196 str.; 978-86-86655-04-2;


Izdavač: Graphit plus

Gde baš nađe Todorovog jahača? Njega se najviše bojim. Dok sam pisao knjigu „Ale i bauci“ o Todorcima sam čitao i pisao samo po sunčanom danu, s upaljenim svetlom pride, a trudio sam se da u sobi nikako ne budem sam. I opet me je blo strah. S dobrim razlogom. Na Balkanu, kao što je poznato, vrvi od raznoraznih strašnih bića. Gotovo da i nema dobrohotnih. Nema potrebe da ih ovde spominjemo poimence, sve ih znamo, počev od naših vampira - koje smo velikodušno podarli čitavom svetu - pa do gotovo izumrlih ala, psoglava ili drekavaca. Neka od tih bića

posećivala su nas u snovima, druga smo prepoznavali u suton u mračnim budžacima, rečnim virovima ili u šumskom gustišu, a gdekoja i u našim domovima, na prašnjavim tavanima ili u podrumskim dubinama. Međutim, kao što sam još pre više od dve decenije napisao: „Ale su opasne, ali sklone piću i priglupe, vodenjaka i rusalki takođe se treba kloniti, vampiri su po svojoj prirodi neprijatelji čoveka, ali ništa se po strahotama ne može meriti s Todorcima, konjanicima noći“.
A upravo o Todorcima hrabro je odlučila da piše Ira Stupar! Izgleda da nije imala izbora. Po struci sociolog i fizički antropolog, Ira se susrela s podacima o jednom sasvim neobičnom skeletu... Skeletu jahača sraslog s konjem, jahača s čudnom karlicom i još čudnijim pršljenovima. Čitaoci već pogađaju, u pitanju je skelet Todorca. Da li ga je našla autorka, ili jedna njena koleginica koja je Iri samo pružila uvid u dokumentaciju? Zašto o tom senzacionalnom otkriću nema podataka u dnevnoj štampi, na televiziji, internetu? Kakve veze imaju Todorci sa čuvenim ustaničkim vojvodom Stanojem Glavašem? Ne usuđujem se o tome ni da zucnem, pošto su se u priču o tajanstvenom skeletu uplele i tajne službe (vojne i civilne), zlokobni istražitelji, hrabri i beskompromisni novinari, popovi i, naravno, neizbežne seoske vračare. Kao da sami Todorci nisu dovoljno strašni! Postoji samo jedan način da knjigu Ire Stupar bezbedno pročitamo: da se pretvaramo da je u pitanju roman, da je sve to izmišljeno i izmaštano. Ona zaista neodoljivo podseća na uzbudljiv triler, odnosno kriminalistički roman s elementima fantastike i „strave i užasa“. Knjiga Ire Supar „Todorov jahač“ pisana je moderno, jasnim, sažetim, gotovo novinarskim stilom i u njoj nema popularnog i sladunjavog koketiranja s narodnom tradicijom, kao ni beskrajnih varijacija na temu „Vila i vilenjaka“. Takođe, ona ne upada ni u kliše nacionalne „new age“ literature o drevnoj i slavnoj slovenskoj mitološkoj prošlosti. Naprotiv, u pitanju je jedan brzi, urbani triler u kome ni junaci, ni pisac, a ni čitaoci nemaju vremena da predahnu. Tenzija i atmosfera zebnje neumoljivo rastu dok se s akterima probijamo kroz muzejske depoe, sumorne kancelarije, navodno izgubljenu dokumentaciju, duge policijske hodnike i misteriozne dosijee. Dramatičnu i jezivu završnicu knjige, koja se odvija kod crkve u selu Bančina, zaista ne treba čitati noću (pogotovo ne u vreme „Todorove nedelje“ koja obično pada prve nedelje uskršnjeg posta)! Svedenost autorkinog stila, „fleš-bekovi“ i gotovo filmska kompozicija (da ne kažem montaža) knjige, čine da „Todorov jahač“ na mahove podseća na filmski scenario, a čitava priča zaista ima dobre potencijale da bude, na neki način, ekranizovana.
Trebalo bi pohvaliti nepretncioznu, ali lepu i otmenu opremu knjige, kao i ubedljive, dokumentaristički precizne, ali i maštovite ilustracije Slobodana Mrđanina.
I taman kad smo se utešili i poverovali da je sve to ipak roman, na kraju knjige pronalazimo fotografije i dokumentarni materijal, a nedoumica se ponovo uvlači u nas. Kao da čujemo potmuli topot kopita iz daljine...
A. Peragraš
21.01.11

Roman Todorov jahač pripada žanru fantastičnog trilera. Elementi fantastike oslanjaju se na mitska bića srpskih narodnih predanja i prethrišćanskih verovanja, dok se bazični zaplet trilera gradi na pretpostavljenom i veoma verovatnom animozitetu između vojno-obaveštajne i policijsko-bezbednosne službe u Srbiji.
Mada joj je prvo ozbiljno delo ovakve vrste, autorka Ira Stupar veoma vešto gradi radnju romana koja počinje jednim neobičnim arheološkim nalazom, nastavlja se preispitivanjem i alternativnim tumačenjem nekih etnoloških problema i istorijskih događaja, a kulminira u susretu glavne junakinje i Todorovog jahača, htonskog bića stare srpske religije. Kroz napetu radnju razotkrivanja arheološke misterije za koju su zainteresovane i obe tajne službe u Srbiji, glavna junakinja Barbara Lesinger prelazi put nalik inicijaciji, od privatne i profesionalne (samo)marginalizovanosti do jedinstvene prilike ponovnog ovladavanja svojom sudbinom, kroz spoznaju vlastitih parapsiholoških moći. NJena otvorenost za neobjašnjive fenomene u početku je inat proizašao iz rezigniranosti mlade naučnice postojećim stanjem i odnosima u domaćim naučnim institucijama, da bi se tokom događaja pretvorio u fobičnu trku za istinom koja može da proširi granice zvanične nauke. U potrazi joj pomaže i inicijator zapleta, kustos provincijskog muzeja i takođe (samo)marginalizovana ličnost Đorđe Kovačić (zvani Hamer), čiji lik autorka posebno vešto i dosledno gradi kroz roman i time pojačava upečatljivost dramske radnje.
Kao i u svetski poznatim romanima Dena Brauna ili Ketrin Nevil i ovde su skoro svi elementi od kojih se gradi zaplet stvarni – od geografskih lokacija, građevina i objekata, preko istorijskog i savremenog društvenog konteksta, zatim načina života, ponašanja, govora i rezonovanja pripadnika profesionalnih potkultura, pa sve do pažljivih prikaza alternativne arheologije, etnologije i istoriografije. Sve to povezano je u događaje koji su malo verovatni, ali ne i nemogući, jer ne zaboravimo da i srpska policija već ima svoje odeljenje za istraživanje neobjašnjivih fenomena. Pored toga, roman sadrži mnoge autobiografske elemente, koji mu daju životnost i jednu posebnu vrstu ciničnog realizma, koji se dobro uklapa u savremeni društveni kontekst u kojem se radnja dešava.
Sve u svemu, ova svojevrsna srpska verzija Dosijea Iks hrabar je i više nego uspešan iskorak u pravcu afirmacije srpske fantastike u okvirima svetski priznatog žanrovskog spisateljstva. Ira Stupar pažljivo i ubedljivo gradi radnju i likove, da bi sve zajedno kulminiralo u jednoj savremenoj varijanti eshatološkog sukoba dobra i zla čije razrešenje, međutim, ima značaja samo za individualne sudbine. Kao što saznajemo iz epiloga, društvene institucije ostaju bolno nezainteresovane ne samo za pojedince, već i za vlastito kulturno nasleđe.
Todorov jahač autorke Ire Stupar dobro je osmišljen i uspešno realizovan fantastični triler, koji je izbegao zamke banalizacije i moguće komercijalne zloupotrebe narodnih predanja i verovanja. Naprotiv, reč je o delu koje dokazuje da elementi tradicije mogu da budu i znatno više od egzotičnog osveženja unutar popularne književne forme.



Doc. dr Žolt Lazar
sociolog kulture i religije,
Univerzitet u Novom Sadu – Filozofski fakultet

I. M. Stupar ima nameru da napiše čitav ciklus romana koji bi za tematsku okosnicu imali mitska bića srpskih predanja: vampire, vukodlake, zmajeve, zduhače... Prvi od tih romana, Todorov jahač, pred nama je. On tematizuje todorce, htonske konje i jahače, koji se pojavljuju u prvoj nedelji vaskršnjeg posta. U toj nedelji upražnjavale su se posebne obredne radnje namenjene todorcima, a sećanje na njih do skora je bilo živo u Istočnoj Srbiji, u okolini Beograda, u Bačkoj, Banatu i Sremu.
Čini se da je tematski doprinos srpske mitologije evropskoj književnosti bar u jednom neosporan: posle 1725. i 1732. godine i pojave vampirizma u selima Kiseljevo i Medveđa i nakon izveštaja carskom dvoru u Beču, reč vampir ulazi u evropske jezike i potiskuje Blutsauger, u nemačkom, loup garaux, u francuskom i blood sucker, u engleskom jeziku. Tako evropska književna vampiristika i šire fantastična književnost svoj zamah i procvat duguje srpskom folklornom nasleđu.
U ne tako dugom periodu od pionirskog etnografskog rada Vuka Stefanovića Karadžića, pa do etnografije prve polovine XX veka, posebno oličene u delima Tihomira Đorđeviđa i Veselina Čajkanovića i kasnije Slobodana Zečevića i Milenka Filipovića, čini se da je načinjen presudan korak da se sačuva i istraži čitav jedan korpus predanja o srpskim mitološkim bićima. Nešto slično se ne bi moglo reći i za našu književnost. Ona kao da se stidela ovakvog nasleđa.
Smeštajući bića srpske demonologije u savremeno doba i moderan, žanrovski kontekst, Ira Stupar ih revitalizuje, oživljava i čini bliskim, uspevajući tako da čitav jedan bogat i fantastičan, a gotovo zaboravljeni svet nanovo zaiskri plamenom života.
Todorov jahač je, pri tome, žanrovski ispisan roman u kome se prepliću antropologija, arheologija, etnografija, mitologija, srpska novija istorija, alternativna istorijografija, kriminalistika, detekcija, paranormalni fenomeni, ali uzajamno usklađeno i verodostojno, pre svega u kolokvijalnom, brzom i lakonskom jeziku, koji ne trpi okolišanja i ukrase. Tako se kustos jednog provincijskog muzeja i jedna mlada žena antropolog, čija je naučna karijera na stranputici, probijaju iz svog ćiftinskog, na paučinu nemara osuđenog sveta, i pretvaraju se u ludo uzbudljive likove koji prkose birokratskoj predestinaciji sopstvenih života. I ne samo sopstvenih.
Kao što joj je jezik svesno sveden i jezgrovit, tako je i imaginacija ove autorke uvek kontrolisana i stišana. Ona fantastične motive mitskih bića koristi čas kao predmet antropološke i etnološke analize, čas kao tajanstveni sukus istorijskih događaja, varirajući ih i razvijajući u senci stvarnosti, da bi ih na samom kraju dovela do krešenda, u kome zablistaju u punom sjaju. Ali čak i tada čitaocu je ostavljena mogućnost da domišlja i dopunjuje, vođenim vlastitim strahovima i maštom.

Milenko Bodirogić

Roman Todorov jahač pripada žanru fantastičnog trilera. Elementi fantastike oslanjaju se na mitska bića srpskih narodnih predanja i prethrišćanskih verovanja, dok se bazični zaplet trilera gradi na pretpostavljenom i veoma verovatnom animozitetu između vojno-obaveštajne i policijsko-bezbednosne službe u Srbiji.

Mada joj je prvo ozbiljno delo ovakve vrste, autorka Ira Stupar veoma vešto gradi radnju romana koja počinje jednim neobičnim arheološkim nalazom, nastavlja se preispitivanjem i alternativnim tumačenjem nekih etnoloških problema i istorijskih događaja, a kulminira u susretu glavne junakinje i Todorovog jahača, htonskog bića stare srpske religije. Kroz napetu radnju razotkrivanja arheološke misterije za koju su zainteresovane i obe tajne službe u Srbiji, glavna junakinja Barbara Lesinger prelazi put nalik inicijaciji, od privatne i profesionalne (samo)marginalizovanosti do jedinstvene prilike ponovnog ovladavanja svojom sudbinom, kroz spoznaju vlastitih parapsiholoških moći. NJena otvorenost za neobjašnjive fenomene u početku je inat proizašao iz rezigniranosti mlade naučnice postojećim stanjem i odnosima u domaćim naučnim institucijama, da bi se tokom događaja pretvorio u fobičnu trku za istinom koja može da proširi granice zvanične nauke. U potrazi joj pomaže i inicijator zapleta, kustos provincijskog muzeja i takođe (samo)marginalizovana ličnost Đorđe Kovačić (zvani Hamer), čiji lik autorka posebno vešto i dosledno gradi kroz roman i time pojačava upečatljivost dramske radnje.

Kao i u svetski poznatim romanima Dena Brauna ili Ketrin Nevil i ovde su skoro svi elementi od kojih se gradi zaplet stvarni – od geografskih lokacija, građevina i objekata, preko istorijskog i savremenog društvenog konteksta, zatim načina života, ponašanja, govora i rezonovanja pripadnika profesionalnih potkultura, pa sve do pažljivih prikaza alternativne arheologije, etnologije i istoriografije. Sve to povezano je u događaje koji su malo verovatni, ali ne i nemogući, jer ne zaboravimo da i srpska policija već ima svoje odeljenje za istraživanje neobjašnjivih fenomena. Pored toga, roman sadrži mnoge autobiografske elemente, koji mu daju životnost i jednu posebnu vrstu ciničnog realizma, koji se dobro uklapa u savremeni društveni kontekst u kojem se radnja dešava.

Sve u svemu, ova svojevrsna srpska verzija Dosijea Iks hrabar je i više nego uspešan iskorak u pravcu afirmacije srpske fantastike u okvirima svetski priznatog žanrovskog spisateljstva. Ira Stupar pažljivo i ubedljivo gradi radnju i likove, da bi sve zajedno kulminiralo u jednoj savremenoj varijanti eshatološkog sukoba dobra i zla čije razrešenje, međutim, ima značaja samo za individualne sudbine. Kao što saznajemo iz epiloga, društvene institucije ostaju bolno nezainteresovane ne samo za pojedince, već i za vlastito kulturno nasleđe.

Todorov jahač autorke Ire Stupar dobro je osmišljen i uspešno realizovan fantastični triler, koji je izbegao zamke banalizacije i moguće komercijalne zloupotrebe narodnih predanja i verovanja. Naprotiv, reč je o delu koje dokazuje da elementi tradicije mogu da budu i znatno više od egzotičnog osveženja unutar popularne književne forme.

srpska slovenska mitologija retke knjige