pregleda

Ivan V. Lalic - Cetiri kanona


Cena:
1.199 din
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
CC paket (Pošta)
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Beograd-Vračar,
Beograd-Vračar
Prodavac Nije trgovac

berkut1 (2986)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 5372

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Ivan V. Lalic - Cetiri kanona

SKZ, Beograd, 1996.
Tvrdi povez, 90 strana.
RETKO IZDANJE!

Иван В. Лалић (Београд, 8. јун 1931 — 28. јул 1996) је био српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији.[1][2]
Биографија

Рођен је у Београду 1931. године. Радио је неко време као новинар и уредник Радио Загреба; био је уредник у „Просвети“ и „Нолиту“.[1][2]

Детињство је провео у Београду, и након смрти мајке сели се у Загреб код оца. У Загребу је уписао Другу мушку гимназију коју је завршио 1949. године. На Правном факултету у Загребу је дипломирао 1955. године. После одслужења војске у Карловцу, 1956. године Иван уписује Филозофски факултет одељење за компаративну књижевност где је одслушао само 2 семестра. 1961. године добија позив да ради као секретар у Савезу књижевника Југославије па се сели у Београд.[3]

Био је генерални секретар Савеза књижевника Југославије (1961-64) и од 1975. године.[4] Године 1961. у децембру Лалић, као секретар Савеза, путује с Андрићем у Стокхолм на доделу Нобелове награде.[5]

Са З. Мишићем и Светланом Велмар Јанковић је уређивао часопис Књижевност.[4]

Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету.[2] Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар. Иван В. Лалић је ушао у књижевну критику као хроничар часописа, најпре „Летописа Матице српске“, а потом београдске „Књижевности“. Његову критику одликује објективност, као и искуство које у њу уноси.

Поетика Ивана В. Лалића укорењена је у Библији[6] и у православном византијском наслеђу, о чему сведоче две последње књиге Писмо и Четири канона.[7]

Приредио је неколико антологија и зборника. Бавио се преводилаштвом, нарочито препевима; тако је између осталог приредио „Антологију новије француске лирике“ (од Бодлера до наших дана) и изборе песама Хелдерлина (Нолитова награда) и Пјер Жан Жува. Аутор је радио-драме „Мајстор Хануш“[2] (награда Југословенске радиодифузије).

Његов син је музичар Влајко Лалић.
Награде

Награда „Меша Селимовић”, за књигу Писмо, 1992.
Борбина награда, за књигу Писмо, 1992.
Награда „Станислав Винавер”, за књигу Писмо, 1993.
Велика базјашка повеља, 1994.
Награда „Браћа Мицић”, за поему Мелиса, 1995.
Награда „Васко Попа”, за књигу Песме, 1996.
Интернационална књижевна награде Kozope sGogo[3]
Октобарска награда Београда[3]

Дела

Бивши дечак (1955)
Мелиса (поема) (1959)
Аргонаути и друге песме (1961)
Време, ватре, вртови (Змајева награда) (1961)
Сметње на везама (1975)
Страсна мера (1984)
O делима љубави или Византија (1987)
Изабране и нове песме (1969)
Ветровито пролеће(1956)
Чини (1963)
Круг (1968)
Велика врата мора (1958)
Песме (1987)
Писмо (1992)
Четири канона (1996)

Писао је есеје и критике:

Критика и дело (1971)
О поезији и дванаест песника

Slanje POSLE uplate na racun u banci Intesa ili Postnet uplate.
KNJIGE NE SALJEM U INOSTRANSTVO!
I DO NOT SHIP BOOKS ABROAD!

Predmet: 86035071
Ivan V. Lalic - Cetiri kanona

SKZ, Beograd, 1996.
Tvrdi povez, 90 strana.
RETKO IZDANJE!

Иван В. Лалић (Београд, 8. јун 1931 — 28. јул 1996) је био српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији.[1][2]
Биографија

Рођен је у Београду 1931. године. Радио је неко време као новинар и уредник Радио Загреба; био је уредник у „Просвети“ и „Нолиту“.[1][2]

Детињство је провео у Београду, и након смрти мајке сели се у Загреб код оца. У Загребу је уписао Другу мушку гимназију коју је завршио 1949. године. На Правном факултету у Загребу је дипломирао 1955. године. После одслужења војске у Карловцу, 1956. године Иван уписује Филозофски факултет одељење за компаративну књижевност где је одслушао само 2 семестра. 1961. године добија позив да ради као секретар у Савезу књижевника Југославије па се сели у Београд.[3]

Био је генерални секретар Савеза књижевника Југославије (1961-64) и од 1975. године.[4] Године 1961. у децембру Лалић, као секретар Савеза, путује с Андрићем у Стокхолм на доделу Нобелове награде.[5]

Са З. Мишићем и Светланом Велмар Јанковић је уређивао часопис Књижевност.[4]

Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету.[2] Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар. Иван В. Лалић је ушао у књижевну критику као хроничар часописа, најпре „Летописа Матице српске“, а потом београдске „Књижевности“. Његову критику одликује објективност, као и искуство које у њу уноси.

Поетика Ивана В. Лалића укорењена је у Библији[6] и у православном византијском наслеђу, о чему сведоче две последње књиге Писмо и Четири канона.[7]

Приредио је неколико антологија и зборника. Бавио се преводилаштвом, нарочито препевима; тако је између осталог приредио „Антологију новије француске лирике“ (од Бодлера до наших дана) и изборе песама Хелдерлина (Нолитова награда) и Пјер Жан Жува. Аутор је радио-драме „Мајстор Хануш“[2] (награда Југословенске радиодифузије).

Његов син је музичар Влајко Лалић.
Награде

Награда „Меша Селимовић”, за књигу Писмо, 1992.
Борбина награда, за књигу Писмо, 1992.
Награда „Станислав Винавер”, за књигу Писмо, 1993.
Велика базјашка повеља, 1994.
Награда „Браћа Мицић”, за поему Мелиса, 1995.
Награда „Васко Попа”, за књигу Песме, 1996.
Интернационална књижевна награде Kozope sGogo[3]
Октобарска награда Београда[3]

Дела

Бивши дечак (1955)
Мелиса (поема) (1959)
Аргонаути и друге песме (1961)
Време, ватре, вртови (Змајева награда) (1961)
Сметње на везама (1975)
Страсна мера (1984)
O делима љубави или Византија (1987)
Изабране и нове песме (1969)
Ветровито пролеће(1956)
Чини (1963)
Круг (1968)
Велика врата мора (1958)
Песме (1987)
Писмо (1992)
Четири канона (1996)

Писао је есеје и критике:

Критика и дело (1971)
О поезији и дванаест песника
86035071 Ivan V. Lalic - Cetiri kanona

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.