Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Petar Pajic - Pesme

Ilustracije Milic od Macve

Revija, Beograd, 1967.
Meki povez, 58 strana.
IZUZETNO RETKA ZBIRKA!

Петар Пајић (Ваљево, 6. октобар 1935 – Београд, 2. август 2017)[1] био је српски песник, прозни писац и уредник Другог програма Радио Београда. Писао је поезију, прозу, књижевну критику и сатиру. Заступљен је у антологијама и зборницима савремене српске и југословенске лирике, а неке од песама налазе се и у ђачким читанкама.[2] Припада неосимболистима српске књижевности.
Отац Лука пореклом је из села Љештанско у околини Рогачице, а мајка Миланка из села Кланица у околини Ваљева. Имао је две сестре, старију Лепу и млађу Мирјану, и старијег брата који је преминуо пре него што се Петар родио. Отац и мајка радили су у државној пекари, све до 1959. када је Лука отворио приватну породичну пекару. Исте године његов отац купио је кућу у коју се породица потом преселила и у којој је Петар провео велики део живота.[4]

У Ваљеву је завршио основну школу, а потом и Ваљевску гимназију, у којој је био ученик од 1950. до 1954. године. Своју прву песму објавио је 1952. године, када му је било седамнаест година, у ваљевском листу Речи омладине, а годину дана након тога објавиће и прву песму ван Ваљева, у недељном листу НИН.[2]

Године 1954. из Ваљева одлази у Београд и тамо уписује југословенску и општу књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Због болести је паузирао годину дана студија, те дипломирао 1959. године.[4] Током студија је објавио своју прву књигу песама „Дан” (1958).
Петар Пајић у младости

Убрзо након стечене дипломе, Пајић се враћа у Ваљево због обећања о запослењу у градској библиотеци „Љубомир Ненадовић`. Међутим, на политичким основама не добија запослење, те поново одлази у Београд.[4] Тамо ће неко време радити у листу Породица и домаћинство, а потом као новинар листа Младост. Већ почетком шездесетих година запослио се у Радио Београду, где је дуго година остао као уредник Другог програма. Године 1962. објавио је и другу књигу песама „Љубав у брдима“. Посебно се истиче песма у прози „Лице мога оца”, у којој ће Пајић, кроз слику оца која постаје оличење отаџбине, најавити и припремити читаву линију родољубивих и националних песама коју ће пратити током целог свог стваралачког опуса.
„ Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани,
што пијани што поклани.
Срби леже поред друма
из глава им ниче шума.
А из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.[5] ”
— Петар Пајић,
Србија („Србија је на робији`, 2002)

У овом периоду, Пајић је написао и своју чувену песму „Србија”, чији стихови неће бити објављени преко тридесет година. Редакција до редакције одбијале су штампање седмоделне песме, док се, с друге стране, она годинама усмено преносила и рецитовала у песничким круговима.[6] Тек 2002. године објављена је у оквиру књиге песама „Србија је на робији`, која носи име управо по најспорнијим стиховима из саме песме.[7]

Петар Пајић уврстава се у осниваче неосимболизма у српској књижевности, заједно са Бранком Миљковићем, Божидаром Тимотијевићем, Живорадом Лазићем. Писао је поезију, прозу, књижевну критику и сатиру. Тематика родољубља и отаџбине провлачи се кроз велики број његових песама и прича. Критичари су за Пајића говорили да је „чист лирик, који на најбољи могући начин спаја традиционално и модерно, историјско, интимно и метафизичко, тежећи ка савршенству и беспрекорном језичком изразу, чистоти и хармонији”.[8] Метафизичка нота његовог песништва посебно се истиче у још једној песми посвећеној оцу, „Опело за Луку Пајића` (Песме, 1967), коју је песник написао након смрти свога оца. Пајић пише: „Искуство твоје смрти у мојој крви; Помера ми сећање у време пре рођења” и још „Своју смрт победио си мојим животом; А ја сам свој живот обогатио твојом смрћу”.[9] За Пајића и његову поезију Матија Бећковић рекао је „јавио [се] као довршен песник, па је тешко разликовати које је песме писао онда, а које сада”.[1] Његове песме заступљене су у антологијама и зборницима савремене српске и југословенске лирике.

Преминуо је 2. августа 2017. године у Београду, а сахрањен је 5. августа на Новом гробљу у Ваљеву.[2]

Иницирано је подизање споменика Петру Пајићу на планини Повлен у близини споменика Радовану Белом Марковићу.[10]

Добитник је више награда за поезију и прозу:[7]

Књижевна награда „Политикиног Забавника”, за књигу Машта свих Гавриловића, 1989.
Књижевна награда „Невен”, за књигу Машта свих Гавриловића, 1989.
Награда „Јован Хаџи Костић”, за новинску причу, 1998.
Награда „Типар”, за дело Књига о Пубу, 2003.
Награда „Бранко Ћопић”, за збирку поезије Најлепше песме Петра Пајића, 2004.
Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 2006.
Повеља Mopaвe, 2006.
Награда „Златни беочуг”, 2006.[12]
Награда „Одзиви Филипу Вишњићу”, 2009.
Награда „Жичка хрисовуља”, 2010.
Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2010.
Награда „Златни Орфеj”, за савремени печат и трајан допринос српској културној баштини, 2011.[13]
Награда „Заплањски Орфеј”, за песму „Сонет о Византији”, 2012.
Награда „Десанка Максимовић”, 2014.

Дела
Петар Пајић, 2007. г.
Књиге песама

Написао је и објавио књиге песама:[7]

„Дан` (1958),
„Љубав у брдима“ (1962),
„Песме“ (1967),
„Чисто доба“ (1968),
„Светле горе уз мора“ (1978),
„Ако порастемо до звезда“ (1981),
„Ослобођење Ваљева“ (драмска поема, 1989),
„Чисто доба“ (избор и нове песме,1990),
„Србија је на робији“ (избор и нове песме, 2002),
„Београдска јабука“ (избор и нове песме, 2003),
„Најлепше песме Петра Пајића” (избор и предговор Слободана Ракитића, 2004)
„Кад су Срби читали ушима“ (2009),
„Петак у Јерусалиму” (поезија и поетика, 2013) и
„Изабране песме” (2014).

Књиге приповедака

Написао је и објавио књиге приповедака:[7]

„Погибије мога деде” (1978),
„Машта свих Гавриловића” (старе и нове приче, два издања на српском и једно на македонском језику, 1989, 1990),
„Слике из детињства” (1995),
„Приче” (избор, 1998),
„Приче о Пипу” (2001) и
„Небески народ” (изабране и нове приче, поговор Марко Недић, 2009).

Друго

Написао је и објавио две књиге сатиричних текстова:[7]

„Дневник нашег савременика” (1992) и
„Ко је ко у Србији” (сатирични лексикон, 1998).

Једну књигу за децу:

„Како се греју пахуљице” (изашла је у више издања).

Књигу малих есеја, разговора, колумни:

„Нешто као” (2007).