Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Dragisa Ajdic - Vijuga ludila

Autorsko izdanje (samizdat), Beograd, 1962.
Mek povez, 95 strana, posveta i potpis pesnika. Nazalost, listovi su odvojeni, zbog loseg poveza, ali je sve na mestu.
EKSTREMNO RETKO IZDANJE!

Драгиша В. Ајдић, српски сликар, вајар и песник, рођен је 30. октобра 1928. године у Битољу. Управо ту је, до своје тринаесте године, провео једини безбрижни део свог живота. На Видовдан 1941. године његова породица одатле бива протерана и долазе у Краљево.

Веома брзо по доласку, у масовној одмазди, стрељају му оца Василија. Силом новонасталих прилика Драгиша, поред гимназије, преузима улогу мушке главе у породици и почиње да ради као `носач за варош `, препродавац разних ствари, и друге тешке послове да би помогао мајци у одгајању својих сестара и браће.
Још као гимназијалац писао је песме и сликао наговештавајући будућег, несуђеног вајара и несвакидашњег уметника. У пролеће 1952. године Драгиша (тада већ студент) у пратњи бившег школског друга из Краљева покушава да пребегне преко границе у Грчку, али то им бекство није успело и Драгиша је због тога кроз цео свој каснији живот преживљавао разноразне тортуре комунистичке власти. Прво су га бацили у скопску тамницу `Кастер`, одатле спроведен у Војну нервну болницу у Скопљу, затим прослеђен у истражни затвор у Београд из кога га шаљу на ВМА – нервно дељење и на крају стиже у злогласни Губеревац – који је сам прозвао `Кућа без квака` ( у којој је много честитих Срба у оно време губило ум и главу).

Драгиша В. Ајдић за јавност хладно и одсечно АД, за блиске и вољено умилно Даго – за живота је објавио две тзв. `самиздат` збирке песама и то `Вијуга лудила ` изашла је 1962. године, а `Кућа без квака` 1976. године. Постхумно из његове богате песничке заоставштине издата је 1989. збирка песама `Београде граде` и аутобиографски запис о његовом бекству роман `Кастер`. Као сликар је приредио пет самосталних изложби. То су 1963. (Атеље 212); у Битољу 1969. (Галерији градске џамије); 1970. (Клубу студената Филозофског факултета у Београду), затим 1976. (Клубу позоришних уметника Савременог драмског позоришта у Београду) и најзначајнија изложба 1980. године у фоајеу биоскопске сале Дома омладине у Београду. Ова дела су једина телесна и духовна деца, јер му бурни живот у бројним ускраћивањима и брза смрт нису омогућиле да стигне ни до вољене жене, ни до много жељене деце. Једном приликом рекао је: `Сликари су ме хвалили да сам најбољи песник међу сликарима, песници су тврдила да сам најбољи сликар међу песницима – толико о прихватању, не мене, него мог рада`.

Рафалном и појединачном паљбом својих стихова АД је решетао зидове казамата у којима је био затваран и окиван, а исцелитељском сликом спонтано рођеног сликарства бранио је напаћену душу и израњавано тело у надљудском ходу кроз тајни пакао и јавно чистилиште времена у ком је био осуђен на такав изнуђено отуђени живот. Његов живот и целокупно уметничко дело, одбрана су човековог достојанства, његове вечне жудње за слободом.

Драгиша Ајдић је умро 5. марта 1982. године Последња жеља била му је – `Не сахрањујте ме у ову земљу`. Кремиран је.