ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K176
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Laslo Gal (mađarski Gál László) (1902–13.7.1975) jugoslovenski i mađarski pesnik, humorista i novinar, jedan od osnivača jedinog dnevnog lista na mađarskom jeziku u Srbiji Magyar Szó.

Biografija
Rođen je 1902. godine u Kovilju u blizini Novog Sada. Mati Serena bila je kći činovnika i unuka učitelja iz mesa Šarbogard. Njegov otac, Lajoš Gal, rođen je u Bačkom Monoštru kod Sombora.

Mladalačke dane proveo je u Budimpešti gde je bio svedok i sudionik Mađarske sovjetske republike.

Mađar so- Magyar Szó
Prvi broj ovog dnevnog lista pojavio se još 24. decembra 1944. godine, tokom trajanja Drugog svetskog rata pod imenom “Slobodna Vojvodina”, a 27. septembra 1945. je naziv promenjen na sadašnji. Osnivači su bili Laslo Gal, Žigmond Kek, Endre Levai i Mihalj Majtenji.

GAL Laslo (László Gál) – književnik i publicista (Kovilj, 29. XII 1902 – Novi Sad, 13. VII 1975). Srednju školu je pohađao u Budimpešti, gde je doživeo građansku revoluciju Mihalja Karoljija, zatim proletersku revoluciju Bele Kuna. Posle pada mađarske komune odlazi u Rim, a zatim dolazi u Suboticu i postaje novinar. G. 1935. pokreće svoj satirični list „Grimasz“, sa izrazitom antifašističkom tendencijom, i izdaje ga do 1941. U istom duhu piše i pesme koje objavljuje u dve zbirke. Drugi svetski rat je prekinuo njegovu književnu delatnost. Po povratku iz koncentracionog logora, na poziv PK KPJ za Vojvodinu, dolazi u NSad poslednjih dana decembra 1944. i radi na pokretanju dnevnika na mađarskom jeziku „Szabad Vajdaság“, kasnije „Magyar Szó“, čiji će saradnik ostati do kraja života. Kao podlistak ovih novina krajem pedesetih je obnovio i svoj „Grimasz“. Prve pesme je objavio još kao dečak (1914); u dečjem prilogu lista „Újság“ je, od 1922. do smrti izdao ukupno deset samostalnih zbirki pesama (i dve knjige humoreski, odnosno kratke proze); bio je i vrstan i strastan novinar, takođe od mladih dana do kraja života. Publicistikom sa bavio i u Budimpešti i Rimu. U njegovom pesništvu su veoma uočljive tri faze. Pesme napisane do izbijanja Drugog svetskog rata, nadahnute poezijom Endrea Adija, obogaćene ekspresionističkim crtama, pokazuju da mu je dominantan doživljaj Prvi svetski rat i zloslutni znaci pripremanja novog, još razornijeg svetskog požara. Oslobođenje dozivljava i kao svoje lično oslobođenje od neposredne smrtne opasnosti i u svojim pesmama izražava oduševljenje preživelog čoveka. Zato svoje pesničko stvaralaštvo, prirodno i bez rezerve, stavlja u službu dnevne političke agitacije: piše o prvim posleratnim političkim i radnim pobedama i te pesme neretko stoje na prvoj stranici dnevnog lista, umesto uvodnika. U prvim posleratnim godinama napisao je desetak skečeva – jednočinki o aktuelnim političkim i kulturnim akcijama, kao što su dolazak kolonista, akcija opismenjavanja itd. radi obogaćenja repertoara amaterskih pozornica širom Vojvodine, koje su se takođe stavile u službu dnevne politike. Posle prve posleratne zbirke pesama prošla je čitava decenija do nove knjige, mada je on i dalje smatran vodećim pesnikom u književnosti Mađara u Jugoslaviji. Uporedo sa promenama koje su nastale u celokupnoj društveno-političkoj i kulturnoj orijentaciji naše zemlje posle 1948, i G. revidira svoje dotadašnje pesničko stvaralaštvo. Sve se više okreće sebi samome, razvija jednu vrstu intimne autobiografske lirike, uporedo sa proticanjem života, sa doživljavanjem starenja pojavljuju se tonovi rezignacije, sve ovo donosi sobom i obnovljenu pesničku formu: napuštanje interpunkcije, bogatstvo simbolike, nedorečenost itd. Prevodio je na mađarski jugoslovenske pisce Branka Ćopića, Slobodana Galogažu, Slobodana Borića, Dragana Lukića, Juliju Lučev, Branka V. Radičevića i dr. Od 1945. je bio član Saveza književnika Jugoslavije. Dobitnik je Republičke nagrade za književnost, Ordena bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Ordena zasluga za narod sa srebrnim zracima, dve Oktobarske nagrade grada Novog Sada: za dugogodišnji novinarski rad, 1969. i za knjigu Tenyerünkön a hold, 1971, „Híd“-ove nagrade, 1971, Nagrade Saveza novinara Jugoslavije „Moša Pijade“, 1972. i Sedmojulske nagrade, 1975.