Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Mađarski

odlično
omot minimalno iskrzan na jednom mestu


Jozef Pap


Doktor Jožef Pap je još jedan od onih naših sugrađana koji su nam ostali nepoznati, ili gotovo zaboravljeni. Iako je najveći deo života proveo u Novom Sadu, neraskidivo je bio vezan za rodni grad, pa je u njemu često provodio slobodno vreme.
Impresivna biografija i svestranost dr Papa mogu samo da nas ispune ponosom. Jer, nije ovaj „naš doktor“ bio samo lekar-dermatovenerolog i univerzitetski predavač, nego i nagrađivani pesnik, prevodilac, urednik stručnih časopisa.
Rođen je, dakle, u Bečeju, 1926. godine. u paorskoj porodici, kao četvrto, najmlađe dete Katalin i Janoša Papa. Okolnost da je bio najmlađi, otvorila mu je put ka školovanju, pa je osnovno i srednje obrazovanje stekao u Bečeju i Subotici, a diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu, početkom pedesetih godina prošlog veka.
Prema pravilima službe, mladi lekar je, posle obaveznog stažiranja, postao lekar opšte prakse u Novom Sadu. Ali njegove ambicije se nisu tu okončale, pa odlučuje da na Klinici za kožne i venerične bolesti specijalizira dermatovenerologiju.Sam specijalistički ispit položio je s odlikom, u Beogradu 1966. godine. Klinički rad i duga praksa posvećena lečenju kožnih bolesti , izazvanih mikrogljivama, bili su novi stepenik u ambicijama dr Papa. Dodatno se usavršavao u Beogradu i Budimpešti, da bi, najzad, bio osnivač prve vojvođanske laboratorije za mikološka istraživanja, naravno na pomenutoj Klinici za kožne i venerične bolesti.
Višedecenijska praksa rezultirala je i objavljivanjem tridesetak stručnih i naučnih radova. Doktor Pap je samostalno ili sa svojim saradnicima publikovao radove, veoma značajne, o traumatsko-trakcionoj alopeciji, uočenoj kod Slovakinja u Vojvodini, o aktuelnoj dermatofitskoj vojvođanskoj flori i druge radove. Niz godina je bio i asistent novosadskog Medicinskog fakulteta, za predmet „Kožne i venerične bolesti“.
Ali, živahni duh dr Papa tražio je nove izazove. Da li zbog svojih paorskih korena ili nečeg drugog, osećaj vezanosti za ruralnu sredinu pratio ga je celog života. Pomagao je ocu da obrađuje i održava zemlju, koliko mu je slobodno vreme to dozvoljavalo. Kasnije, kada oca više nije bilo, kupio je kuću u Bečeju, s velikom baštom. Imao je vinograd i voćnjak u Medenjači, u kome su dominirala stabla oraha. Voleo je da sam ili sa porodicom, kada dođe u Bečej, sve to obrađuje i održava. A u Novom Sadu, dah prirode u kuću unosile su ptice koje je gajio.
Specifični misaono-emocionalni odnos prema prirodi, uravnoteženje čoveka, zemlje i prirode, dr Pap je pretočio u stihove. Od početka šezdesetih godina prošlog veka pojavljuju se zbirke njegovih pesama: „Rés”, („Rez”, 1963), „Rendhagyó harászás” („Nepravilno ribarenje”, 1973), „Rane po krilima” (1975), u prevodu Save Babića, potom „Vernost“ – „Hűség” (1976), dvojezično izdanje u prevodu Mladena Leskovca i poslednja zbirka „Véraláfutás” („Podliv“, 1994). Zbirke pesama dr Papa su prevođene na srpski jezik, a među prevodiocima su i veoma poznata imena: Sava Babić, Mladen Leskovac, Boško Ivkov, Aleksandar Tišma, Judita Šalgo, da pomenemo samo neka od njih.
Prema rečima, ništa manje poznatog kritičara Janoša Banjaija, poezija Jožefa Papa je „po sadržaju i formi jedinstvena u književnosti ovdašnjih Mađara, zbog stalnog prisustva svakidašnjih lirskih sadržaja“. A motivi koji opsedaju lekara-pesnika su sećanje na detinjstvo, ljubav, pejsaž, bašta, prijateljstvo, starenje...
Pored toga što je sam bio pesnik, bio je i vrsni prevodilac stihova svoje pesničke sabraće: Vaska Pope, Stevana Raičkovića, Dušana Matića, Miodraga Pavlovića i drugih. Zato je bilo potpuno prirodno da postane i član uredništva i urednik poznatog književnoumetničkog i društvenog časopisa na mađarskom jeziku „Híd“ („Most“).

Plodni književni rad doneo mu je brojna priznanja i nagrade. Dvostruki je dobitnik književne nagrade časopisa „Híd“, za 1963. i 1974. godinu, zatim „Sentelekijeve nagrade“ 1994. godine. Društvo književnika Vojvodine dodelilo mu je Nagradu za životno delo, a Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine nagradu za knjigu godine.
Po rečima supruge, ali i svih onih koji su ga poznavali, dr Pap je slovio kao veoma društvena, komunikativna i prijatna osoba. Ovaj lekar i prefinjena lirska duša, u prvi plan je postavio čoveka, kao obično, jednostavno biće, koje život neprekidno stavlja na probu.
Tome u prilog govore i i završni stihovi pesme „Zaključak“ iz zbirke „Podliv“. U njoj, opevajući gradnju brane na Tisi, popularnog „Šlajza“ (1895-1899), odaje priznanje bezbrojnim, anonimnim graditeljima, a ne konstruktorima i vladarima:
„...Tačno po spisku jedva da bismo već mogli znati ko su,
Koliki i odakle sve bili radnici na zemljanim i monterskim radovima,
Koji međ ovim blistavim imenima nisu ni spomenuti.
Neka dakle bude ovde dopisan zaključak njihovih potomaka:
Ova
Brana je
Započeta i dovršena
Marljivim rukama naroda sa obala Tise“.
(prevod: Mladen Leskovac)
Doktor Jožef Pap je umro u Novom Sadu, 2005. godine, u 79. godini. Bio je oženjen Margitom, hemičarkom po zanimanju, sada u penziji. Njegova ćerka Žužana, psihoterapeut, živi i radi u Nemačkoj, a sin Deneš, elektroinženjer, u Kanadi.






avant-garde visual concrete poetry vizuelna konkretna poezija avangarda
neo-avant-garde