Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Velička odnica
Radenko Bjelanović Udruženje pisaca Kragujevaca, „Svet knjige“Beograd, 2016 godina

Pesnik Radenko Bjelanović je definitivno jedinstven po mnogo čemu ili kako bi Mika Antić rekao, jedna grafološka usamljenost, glas među glasovima, koji su se poslednjih decenija izdvojili osobenošću i originalnim pesničkim i poetskim iskazom. Prvenstveno bogatim i bujnim i autohtonim jezikom čiste poetike, koji zahvaljujući ovom pesniku i dalje traje i uvodi nas u vremena kojih odavno nema. U svetove o kojima znamo malo, ili nimalo, što je naš lični greh kojeg možda nismo ni svesni.
Malo je pesnika koji su pomerali granice jezičkog iskaza a Bjelanović svakako pripada tom nizu retkih i odabranih. Poput Vaska Pope, Bećkovića i Pavića, koji su u svom delu progovorili na drugačiji i osoben način i koji su zahvaljujući ličnom pečatu dali poetici i književnosti nove zamahe, novi jezik i prepoznatljivost, tako je i Bjelanović progovorio jezikom specifične leksike, jezikom pomalo zaboravljenim i skrajnutim, vezanim za jedno podneblje, delimično i za lokalitet njegove zavičajne Velike, jezikom koji nije on osmislio i nije njegov tvorac, ali ga je nanovo oživeo, dao mu zamah i krila, versifikacionu, leksičku i semantičku lepotu i osebujnost, novi smisao i svakako mu je kroz svoje pesme udahnuo novi život.
Bjelanović se drznuo da se prikloni onostranom i da kroz poetski iskaz oživljava jezik koji je lagano nestajao iz sveta svakodnevice i sa onima koji su tom jeziku služili ili bili njegovi konzumenti. Dakle, govoreći jezikom zavičaja, ne samo u „ Veličkoj odnici“ već i u svojim prethodnim poetskim knjigama, jezik je bio i ostao štit i čuvar tradicije jednog podneblja i naroda u njemu. Jezik kojim se i danas u izvesnoj meri govori u Velici, mestu u podnebesju Čakora, koje je specifičnom geografski graničnom odrednicom, kroz svekoliku istoriju minulih vremena, izdvojeno i osuđeno da prkosi silnicima i osvajačima, da se suprostavlja moćnim vojskama i zulumima, koje su ove činile, kroz sva minula vremena. No, podnebesje i prostorna odrednica ne bi imale ulogu i značaj da u tom izmeđenom svetu nisu živeli ljudi posebnog kova, ratnici i domoljubi, čuvari tradicije, ljudi slobodarskog duha, što ne reći i specifične zaumnosti, uvek spremni za žrtvu više i zarad cilja koji se nazirao u dolazećim vremenima. Ti naizgled mali lokalni junaci su u tim prelomnim trenucima donosili dalekosežne i herojske odluke, stradali i ginuli na braniku domovine, ma kolika ona bila, ne mareći za vlastite živote i preko noći i zauvek ulazili u legendu.
No, od kada je sveta i veka, sem što uzima živote, smrt se hrani zaboravom. Žrtvovanje, ma koliko i kakvo bilo, takođe tone u mrčaje zaborava. U vremenu zemni prah i plesan prikrije i zatamni svako sećanje. Osećajući na vlastitoj koži taj nalet vanvremenog, pesnik Bjelanović kroz svoju specifičnu poetiku ponovo oživljava ono što odavno nema života. Ali takođe i sve ono što ne sme nikako da bude zaboravljeno.
U te večne borbe Davida i Golijata, tako svojstvene narodu Crne Gore, delimično opisane u „Čojstvu i junaštvu“ Marka Miljanova, te i takve, naizgled uzaludne borbe, našle su pribežište u poetici Radenka Bjelanovića. Svestan da je reč najmoćnija u trajanju, da odjek zapisa ne jenjava i da nosi trag koji se ne može izbrisati, pesnik Bjelanović u ovo Gordijevsko čvorište suštastva samog života upliće niti koje sem pesnika niko drugi ne ume i ne može razmrsiti. Te naizgled paučinaste niti imaju moć dostojnu trajanja, moć koja svoje utočište nalazi u zaklonu od večnosti, jer, živa pesnička reč je moćna kao voda koja menja agregatno stanje, ali nikada ne nestaje.
Ono što se jednom u pesmi nađe postaje večno i toga je Bjelanović itekako svestan, i zato on uprono gradi ova mala gnezda u kojima se rađaju neki novi uzmasi, bolje reći životi mimo života, ili u neku ruku ponovna rođenja onih koji su davno umrli.
Pesnik ne preuzima ulogu Tvorca, jer niti to može, niti ima pravo da se igra nečim što nije u domenu ljudskog poimanja, ali ipak ima moći koje mu Tvorac obilato daruje, moći da uklanja prašinu zaborava sa svega što zaslužuje odoru večnog sećanja. Dakle, istina je da smrt briše život, ali isto tako ona herojska smrt u sećanjima i uspomenama gubi svoju opaku ulogu, jer život uvek nađe izlaz, pa i onda kada se čini da tog izlaza nigde nema. Pesnik je u ovom slučaju glasonoša i nosioc dobrih vesti, on je ona nevidljiva i produžena ruka slučaja, koja se udeva u temelje svekolikih i moćnih sećanja. Pesnik čupa reči iz svoje duše i svog srca, reči nemušte i naizgled zaboravljene i sve to što je nastalo iz krvoliptanja udeva u temelje pesme, jer samo tako se može prkositi zaboravu. Tako je od prve do poslednje pesme U Veličkoj odnici, i ne samo u ovoj vrednoj knjizi, već i u ranije objavljenim knjigama ovog autentičnog pesnika. I doista ako se imalo uđe u misteriozni svet Bjelanovićevog kazivanja, sa lakoćom se uočava tematska i jezička povezanost svih njegovih prethodnih knjiga, ovaj pesnik ispisuje stranice jedne večne priče, koja govori o stradanjima i nezaboravu, o nadanjima i verovanju, o snoviđenjima i poharama, o uzletima i fenisovskim uzdignućima iznad svakog zla, ma kolike ljudske žrtve bile prinošene, kako bi se sačuvalo ono malo života, koji je reklo bi se o niti visio i čudom, kako drugačije, opstajao u Velici a i diljem Crne Gore. Pesnik je svoja kazivanja smestio u tom naizgled pitomom i nevelikom mestu gorštaka, omeđenom nebesima, prekrivenom krvavim tragovima koje su za sobom ostavljali silnici, od onih osmanlijskih dilavera, koji su sekli glave, slažući iza sebe na gomile obezglavljena ljudska tela, do najnovijih vremena u kojima ni jedno zlo nije mimoišlo Veliku i Veličane. O tome govori istorija i ta svedočanstva se ne mogu izbrisati iz istorijskih čitanki, ali ni iz sećanja, ne samo Veličana. Zauvek će da traju i da se pamte te priče o herojstvu pojedinaca, o masovnim grobnicama, o teskobi i nemoći, o junaštvu, o nemanju straha od smrti, koja u tom mestu kao da nikada nije dolazila prirodnim putem i kada se životni ciklusi završavaju. Smrt je iz samo njoj znanih razloga “itala“ da zapuhne Veličku nejač, da osakati mladost, da unizi dostojanstvo življenja, da zatre.
O tim vremenima kojih srećom više nema, i koja se ne mogu, ali i ne smeju zaboraviti, prvi i jedini, Bjelanović je pevao i progovorio u knjigama: Crnom vodom, Sjutra dolazi Periša, Ćilan, Maglenik, Velika. Ova poslednja knjiga, dakle Velička odnica, iz ovog osobenog niza poetskih i književnih bisera Radenka Bjelanovića je višestruko nagrađivana. Opčinjen bogatsvom i osobenošću Bjelanovićevog jezika, prateći i iščitavajući književni opus ovog plodnog stvaraoca, pisac ovih redove nikako ne uspeva da se oslobodi utiska da čita jednu te istu knjigu, koja se nastavlja kroz celokupnu Bjelanovićevu poetiku. U pogovorima i kritičkim opservacijama na ovu najnoviju pesničku zbirku Radenka Bjelanovića, nailazimo na tekstove eminentnih književnih znalaca, akademika Ignjatovića, koji se nadahnuto i prilježno bavio analitičkim osvrtom na pojedinačne pesme ove zbirke, pa preko kratkog i sažetog teksta doktora Jovana Strikovića, koji ovu knjigu preporučuje kao osobeno i autentično delo Radenka Bjelanovića, do studioznog i moćnog teksta književnog kritičara i pisca Vidaka Maslovarića, koji daje jednu sveobuhvatnu analizu dela koje je pred nama, i koji govori o svemu što je prethodilo ovoj pesničkoj zbirci. Bjelanović je davno otkrio svoj pesnički put, njime ga vodi odnica, taj put prepun imaginarnog kretanja uvek zagoni u kružnicu i čini se da nema kraja.
Treba reći da je pesnik Bjelanović bio naprosto predodređen da progovori ovim jezikom Veličke sredine, jezikom ukorenjenim u njegovo biće, odakle je u svet otišao sa nasleđem iskaza, kao bremenom, koje nikada ne uspeva da u potpunosti skine sa svojih leđa.
Jedini način da olakša i sebi i svojoj duši, Bjelanović je pronašao u jezik svoga kraja, u pesmama kojima je kao draguljima ukrašavao svoje svekoliko poetsko kazivanje.
Samo čovek uspeva da metne uzde vremenu i da opravda njegovo postojanje u životu uopšte.
Knjiga pesama „Velička Odnica“ može da služi autoru na čast i za ponos što je iza sebe ostavio delo velike i autentične književne vrednosti, ali takođe i kraju iz kojeg je Bjelanović u svet zakoračio, dakle Velici i Veličanima, jer svaka od pesama iz ove knjige jeste spomenik kako vremenu kojeg odavno nema, tako i ljudima tog kraja, bez kojih to vreme ne bi ni bilo vredno pomena i upamćeno. Bjelanović je bio i ostao pesnik posebnog jezičkog bogatsva i osobenog iskaza. Svakim stihom u ovim pesma to se potvrđuje.
Postoje knjiga koje se zaboravljaju i koje se pamte. Ova Bjelanovićeva pesnička knjiga, dakle Velička odnica je pisana za sadašnjost, ali takođe i za budućnost. I zato je kao i njen tvorac „osuđena“ na nezaborav i trajanje.

Posveta autora, stanje odlično
L/ KUTIJA / 1 POEZIJA