Godina izdanja: 2010
ISBN: 978-86-7264-045-8
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Raičković, Stevan, 1928-2007 = Raičković, Stevan, 1928-2007
Naslov Fascikla, poslednja : prepiska sa Crnjanskim / Stevan Raičković ; priredio Miroslav Maksimović
Vrsta građe pisma
Jezik srpski
Godina 2010
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Tiski cvet, 2010 (Novi Sad : Litostudio)
Fizički opis 68 str. : ilustr. ; 22 cm
Drugi autori - osoba Maksimović, Miroslav, 1946- = Maksimović, Miroslav, 1946-
(broš.)
Napomene Tiraž 200
Beleška priređivača: str. 57-68.
Predmetne odrednice Raičković, Stevan, 1928-2007 -- Prepiska
Crnjanski, Miloš, 1893-1977 – Prepiska

Sećanje na pesnika
Godine našeg drugovanja, tiho i spontano pretvorile su se u višedecenijsko prijateljstvo koje je iznedrilo ono najlepše... knjigu.
Bilo je to davno, negde sredinom devedesetih, u njegovoj radnoj sobi kod Svetosavskog hrama. Stevan neočekivano priđe pedantno sređenoj biblioteci i bez traženja uze rukopis, stavi pred mene uz komentar: „Ima nečeg sudbinskog, ovaj rukopis naslovljen sa TISA već dugo čeka pripremljen za štampu, ali stalno nešto odlažem, i tada se evo pojavi izdavač sa tim prelepim nazivom Tiski cvet.“
Ubrzo iz štampe izlazi TISA (1997) u izdanju Izdavačke kuće Tiski cvet, Novi Sad, knjiga pesama i zapisa posvećena njegovom duhovnom i poetskom zavičaju, Senti i Tisi, kojem se često vraćao. Bilingvalno izdanje, u prevodu književnika Ferenca Fehera, doživelo je više izdanja i lep prijem kako kod naše, tako i kod mađarske čitalačke publike.
Posle toga slede knjige: NULTI CIKLUS (1998), MONOLOG O POEZIJI (2001), nastale između mnogih zajedničkih gostovanja i našeg drugovanja u Senti, Adi, Sremskim Karlovcima, Sentandreji, Pešti, Novom Sadu, a posebno u Herceg Novom.
Sada, kada ceo taj život postaje prošlost i važan samo pojedincu, odjednom je iz zaborava izronila FASCIKLA, POSLEDNJA, i na njoj diskretna naznaka Tiski cvet.
Stevanov sin Miloš, nosilac autorskih prava počivšeg poete, prepoznao je poruku i nameru i eto, uvaženi čitaoče, pred tobom je poslednji njegov rukopis, kao sećanje na jedno vreme i jednog od naših najvećih pesnika, Stevana Raičkovića.

Stevan Raičković (5. jul 1928 – 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.
Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.
Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.
Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.
Dela
Knjige pesama

Detinjstva (1950),
Pesma tišine (1952),
Balada o predvečerju (1955),
Kasno leto (1958),
Tisa (1961),
Kamena uspavanka (1963),
Stihovi (1964),
Prolazi rekom lađa (1967),
Varke (1967),
Zapisi (1971).
Zapisi o crnom Vladimiru (1971),
Slučajni memoari (1978),
Točak za mučenje (1981),
Panonske ptice (1988),
Monolog na Topoli (1988),
Svet oko mene (1988),
Stihovi iz dnevnika (1990)
Fascikla 1999/2000 (2004)
Poetski i prozni zapisi
Čarolija o Herceg-Novom (1989),
Suvišna pesma (1991)
Kineska priča (1995)
Proza
Intimne mape (1978)
Zlatna greda (1993)
Esejistički i memoarski tekstovi
Beleške o poeziji (1978),
Portreti pesnika (1987),
Dnevnik o poeziji (1990),
Dnevnik o poeziji II (1997),
Nulti ciklus (1998),
U društvu pesnika (2000),
Slova i besede (2000),
Linija magle (2001)
Monolog o poeziji (2001);
Knjige za decu
Veliko dvorište (1955),
Družina pod suncem (1960),
Gurije (1962)
Krajcara i druge pesme (1971)
Vetrenjača (1974)
Male bajke (1974)
Slike i prilike (1978)
Selidba (1983)
Poetski prepevi
Šekspirovi soneti (1964)
Šest ruskih pesnika (1970)
zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika,
Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974)
Slovenske rime (1976)
Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka (1990)
Autobiografija
Jedan mogući život 2003
Pesnik o poeziji
„Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju – da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati!
Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo:
Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim – sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…)
Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…”
Iz književne kritike o pesnikovom delu
Raičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. – Slobodan Rakitić
Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. – Radivoje Mikić, Motivacija pesme
Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. – Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema
U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života – jer su oni u neraskidivoj vezi – pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. – Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja
Nagrade
Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada – Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, „Neven”, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković”, „Ljubiša Jocić”, „Goranov vijenac”, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić”, Vukove, „Desanka Maksimović”, „Vasko Popa“, „Dušan Vasiljev”, „Bogorodica Trojeručica”, „Meša Selimović”
MG20