ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 418
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Nezavisna izdanja 19
Beograd 1978. god


Fotografije - Branislav Nikolić

Izdavač - Svetozar Vlajković, Slobodan Mašić, Branislav Nikolić, Beograd

Godina - 1976

100 strana

16 cm



`Vlajković je napisao čuburski Amarkord, u kojem je popisao, klasifikovao i opisao svako drvo, svaku ciglu, svaku kapiju i stepenik, svaku kafanicu i radnju, svakog žitelja svoje ulice. Pa i poneku pticu, mačku ili psa. Ovaj roman zaključuje trilogiju esejističke autobiografije započetu Don Žuanom beogradskim. Čubura nije „raj za boeme“, čak ni trezne (a o pijanima da i ne govorimo), kao što izgleda u feljtonima profesionalnih ćoškara, već mesto gladi, oskudice, promaje i borbe. Čuburci gladuju i za hlebom i za srećom, o kojoj su negde čuli ili su je videli na filmu. Svi putevi vode na Zapad. Vlajković je u crnotalasnoj scenografiji ovog popularnog beogradskog kraja, međutim, doživeo epifaniju, obogaćujući se davanjem i ljubavlju.`




Svetozar Vlajković je srpski pisac, rođen 5. januara 1938. godine u Beogradu, u sirotinjskom kvartu Čubura.



Godine detinjstva proveo je u kućnom pritvoru - njegov rodni grad bio je pod nemačkom okupacijom.

U osnovnoj školi, u gimnaziji i na fakultetu malo je toga naučio, pa je morao sam da se obrazuje usmeravajući svoju pažnju ka filozofiji, psihologiji, književnosti, istoriji umetnosti.

Završio Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, iako je želeo da bude lekar. Kasnije će otkriti da su njegove knjige izlečile neke ljude te da, ipak, na neki način, ostvaruje svoju davnašnju želju.

Na Čuburi je stekao mnoga loša iskustva sa ljudima i od toga pobegao u romantizam.

Svirao na igrankama džez na gitari da bi zaradio za cigarete i sve dublje tonuo u izmišljene svetove kako bi podneo ovaj, takozvani realni.

Oženio se kao mlad iz ljubavi, a razveo kao sredovečan, takođe iz ljubavi, ali prema istini. Od ćerke iz tog braka učio da bude dete i počeo da piše radio-igre za decu.

Kad god mu se pružila prilika igrao je u filmovima glavne i sporedne uloge da bi time trenirao sopstvenu toleranciju prema budalaštinama ovoga sveta.

U 44. godini upoznao je svog oca koga su držali daleko od njega iz razloga koji su u ovom podneblju poznati samo majkama. Njegov otac je bio književnik, što je najgora moguća preporuka za prijem u društvo osrednjih i nepismenih, kakvi su nastanjivali Čuburu.

Zaposlio se u listu „Borba“ kao sudski izveštač. Tu je shvatio da ne živi u pravnom društvu, otkrio nespojivost teorije koju je učio na fakultetu i prakse u sudovima.

Omrznuo je dnevno novinarstvo i prešao u Umetnički program Radio Beograda. Pri osnivanju Trećeg programa, 1964. godine, pozvan je u redakciju da se bavi emisijama iz filozofije i prirodnih nauka. Posle šest godina prebacili su ga da piše reklame za fabriku rezanaca jer se pokazao politički nepodobnim za teorijski nivo mišljenja.

Godine 1971. dobija stipendiju za proučavanje pozorišnih istraživanja u Parizu na Sorboni. Antoan Vitez ga prima za asistenta u Pozorištu u Ivry-sur-Seine. Ali, njega više od pozorišta zanima život u Parizu, o čemu će kasnije pisati u nekoliko romana.

Godine 1972. Radio Beograd ga poziva da preuzme uređivanje govornog programa na lokalnoj stanici 202. Tu ostaje do kraja svog radnog staža, uprkos mnogim sukobima sa kolektivom koji je težio širokom drumu.

Godine 1979. ženi se opet iz ljubavi, da bi se posle jedne decenije razveo, takođe iz ljubavi prema istini. Rođenje sina u tom braku donelo mu je iskustvo očinstva u kome se preslikava sveti odnos Otac-Sin.

Kad je shvatio da naiđe doba kad ne treba učestvovati u javnom životu, povlači se iz institucija književnosti, udaljava od medija i posvećuje se sticanju duševnog mira.

Od 1992. živi sa ženom čiji je lik uneo u roman „Nensoleta dela Luna“. Bez crkvenog braka nema braka, zaključio je, te su se venčali u crkvi Svetog Arhangela Mihajla u Herceg Novom i nastanili u piščevoj rodnoj kući. Neko mu je tada ukazao da je jedini pisac svoje generacije u Srbiji koji živi u kući u kojoj je rođen.

U međuvremenu, napisao je dvadeset pet knjiga proze i pedesetak drama svih oblika i namena.

Kad se osvrnuo, primetio je da su zidovi njegovih soba pokriveni slikama koje je slikao na platnu i zaključio da se slikarstvom bavi od onih dana kad je počeo da piše svoje knjige i drame.