ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1964.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Sabrana dela: Maldororova pevanja; Poezije, Pisma
Nolit, 1964.
Biblioteka Orfej (ur. Zoran Mišić)
Prevod i komentari: Danilo Kiš i Mirjana Miočinović

Knjiga je prekoričena. Osim toga, vrlo dobro očuvana.

Lotreamon je rođen pod imenom Isidor— Lisjen Dikas, u Montevideu (Južna Amerika), na ušću LaPlate u okean, kao dete francuskih emigranata s Pirineja. Majka mu je umrla kada je imao samo dve godine. Sam je sebe nazvao grof Lotreamon, po fatalnom junaku iz jednog romana Ežena Sija Od svoje osamnaeste živi mesečarski sam u Parizu, gde piše, isključivo noću, prvu andergraund knjigu u istoriji literature: Maldororova pevanja. Štampana je 1869. godine, ali štampar sklanja ceo tiraž u podrum bojeći se krivičnog progona Lotreamon umire u svojoj 24. godini, u nekom bednom hotelu na Monmartru.
Zna se još da je bio visok, tamne puti. . . U svetu književnosti, on predstavlja kraj i početak. Kraj epohe romantizma i početak modernog izraza. Iz tla ” crne romantike” Maldorora nezadrživo buja nadrealizam. Ova knjiga, pisana kao po Remboovom konceptu ” rastrojstva svih čula” , do te je mere iracionalna da izmiče svakoj analizi. „ Nedokučiv kao džinovi, živeo sam uvek širom otvorenih očiju” , govori Lotreamon. Neobuzdanom, haotičnom maštom on magijski ostvaruje sve svoje želje, spontano živi kroz poetski čin. Od njega potiče izreka: pišem samo za sebe. ” Maldororova Pevanja komponovana su u pasažima izbačenim na hartiju u jednom dahu, prave erupcije iz grotla nesvesnog. Očigledno, uživanje pisca u stvaranju ovog košmarnog sveta bilo je bezgranično.
Totalni bunt Maldorora izriče neopozivo ” Ne” čitavom svetu. On slavi zlo i objavljuje rat čoveku i nebeskim silama. Lotreamon u jednom pismu kaže: „ Ja sam opevao zlo. . . malo sam preterao u tonu da bih uneo neku novinu u tu uzvišenu književnost koja se bavi očajanjem samo da bi mučila čitaoca i time ga nagnala da zaželi dobro kao lek. . . A ipak. . . očigledan je beskrajan bol na svakoj stranici. Da li je to zlo? Ne, sigurno nije. . . ” Istovremeno, knjiga je prepuna crnog humora, na stotine životinja defiluje tekstom kao svojevrsne projekcije nesvesnog, dok se pisac neprestano ruga i sebi i čitaocu. „ Potrebno je“ , govori, „ da se čitalac dovede u stanje mesečarske ukočenosti. . . i ako smrt zaustavi fantastičnu mršavost mojih dugih ruku koje su zloslutno mesile glinu ove književnosti, onda želim da ucveljeni čitalac može bar da kaže: `Treba mu odati priznanje. Mnogo me je zaglupljivao. Šta bi sve učinio da mu je bilo suđeno da živi duže! On je najbolji učitelj hipnotizma koga znam! ` Tih će nekoliko dirljivih reči biti urezane u mermer moga groba i moja će sen biti zadovoljena. . ”