ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1950
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Joseph Conrad
Izdaje - Zora Zagreb

vo se moglo dogoditi samo u Engleskoj, gde se ljudi i more takoreći uzajamno dopunjuju — gde more prožima život većine ljudi, i gde svaki čovek zna ponešto o moru, jer mu ono pruža mogućnost zabave, putovanja ili zarade.


Photo: Samon Ari
Sedeli smo oko jednog stola od mahagonija na kome su se odražavali boca, vinske čaše i lica nas koji se besmo nalaktili na nj: jednog direktora nekoliko društava, jednog računoispitača, jednog advokata, Marloa, i mene. Direktor je nekada, još dečkom, služio na Konveju, računoispitač je služio četiri godine na moru, advokat — ovejani konservativac, ritualist, divan čovek, sušto poštenje — bio je prvi kapetan na brodovima za Indiju u ono slavno staro doba kada su poštanski brodovi nosili jedra bar na dva jarbola, i kada su u vreme monsunskih vetrova plovili niz Kinesko more sa još po jednim malim jedrom pri dnu i pri vrhu katarki. Svi smo mi počeli život u trgovačkoj mornarici. Između nas su bile snažne spone: more i drugarstvo poziva, koje se ne može steći nikakvim oduševljenjem za jahte, krstarenje i tome slično, jer jedno je zadovoljstvo u životu a drugo život sam.

Marlo nam je pričao, ili bolje reći davao istoriju svojih putovanja: — »Da, video sam ja i nešto od Istočnih mora; ali čega se najbolje sećam to je moje prvo putovanje na Istok. Vi znate i sami da ima putovanja koja nekako oličavaju život, stoje kao neki simbol postojanja. Borite se, radite, znojite, skoro se ubijete da postignete nešto – i opet ne možete. Prosto ne možete da učinite ništa, ni krupno ni sitno — ništa na svetu — ne bi uspeli čak ni oženi usedelicom ili uterati u luku čunić s ugljem od 600 tona.

»Bilo je to putovanje koje se ne zaboravlja! Prvo moje putovanje na Istok, i prvo moje puto­vanje u činu drugog kapelana; a zapovednik bro­da tek što beše postavljen. Doduše i pravo je bilo. Doterao je već do šezdesete; mali čovek, povijenih pleća, hrom u jednu nogu jače nego u drugu, iz­gledao je nekako čudno iskrivljen kao što često izgledaju ljudi koji rade u polju. Lice mu zbrč­kano — nos i brada samo što se nisu sastali iznad upalih usta i — celo uokvireno gvozdeno-sivom rastresenom dlakom, koja je ličila na zavoj od vate posute ugljenim prahom. A oči mu plave, u tom njegovom staračkom licu, i prave pravcate detinje, s onim otvorenim izrazom koji neki sasvim prosti ljudi zadrže do kraja života usled retkog unutarnjeg dara jednostavnosti i poštenja. Šta ga je navelo da me primi, za divno mi je čudo. Ja sam bio došao sa jedne prvorazredne australijske jedrenjače, gde sam bio treći kapetan, a on je takve jedrenjače posmatrao s predubeđenjem kao aristokratske i gospodske. Rekao mi je, ,Znate, na ovoj lađi imaćete da radite`. Odgovorio sam mu da sam morao raditi na svakoj lađi na kojoj sam do tada bio. ,E, ali nije to isto, a vi gospoda sa veli­kih lađa; ...nego, uostalom, možda ćete podneti. Sutra da se javite na službu.`

»Javim se ja sutradan. Bilo je to pre dvadeset i dve godine; i meni tek sto je bilo dvadeset. Ali vreme prolazi! Bio je to jedan od najarećnijih dana u mome životu. Zamislite. Prvi put u životu drugi kapetan — prva služba puna odgovornosti! Ne bih vam se ja odrekao nje ni za kakvo blago. Prvi kapetan me ispita pažljivo. I on je bio osta­riji, ali čovek drugog kova. Imao je orlovski nos, snežnu, belu, dugačku bradu, a zvao se Mahon, samo što je on to uvek izgovarao Man. Imao je dobrih veza; nego tako, nije ga služila sreća, te nije proizveden za zapovednika broda.

»Sam zapovednik bio je godinama u obalskoj plovidbi, prvo u Sredozemnom moru, a zatim u Zapadnoj Indiji. Nikad on u životu nije oplovio Rt Dobre Nade. Rukopis mu je bio đački, i ni mario da piše. Obojica su naravno bili dobri mor­nari, i kraj njih staraca osećao sam se kao dečak sa svojim dedovima.

»Lađa je bila stara. Zvala se Judeja. Čudno ime, je l` te? Bila je svojina nekog Vilmera, Vil-koksa — ili tako nekako; ali pošto je on bankro­tirao i umro još pre dvadeset godina, to njegovo ime ne igra ulogu. Ležala je ona u londonskom doku ko zna koliko. Možete da zamislite u kakvom je stanju bila. Sva zarđala, prašnjiva, prljava — čađ na mostu, prljavština na palubi. Meni je izgle­dalo kao da sam iz neke paiate stupio u propalu kolibu. Nosila je oko 400 tona, imala primitivnu dizalicu, drvene kapke na ulazima, ni komadić tuča na njoj, a rep joj četvrtast i glomazan. Na njemu, ispod imena, bilo je puno ukrasa sa kojih se izlizala pozlata i neka vrsta grba s geslom »Pobeda ili smrt«. Sećam se kako mi se to jako svidelo. Bilo je u tom natpisu nečeg romantičnog, nečeg zbog čega sam zavoleo tu staru krntiju — nečeg što se svidelo mojoj mladosti!

»Napustili smo London sa balastom — balastom od peska — da ukrcamo ugalj u nekoj severnoj luci za Bankok. Bankok! Bio sam sav uzbuđen. Proveo sam bio šest godina na moru, ali bio samo do Melbuma i Sidneja, vrlo lepih mesta, privlač­nih na svoj način — ali Bankok!

»Plovili smo niz Temzu razapetih jedara, i imali na brodu pilota za Sevemo more. Zvao se Džermin, i ceo dan se muvao oko kujne i sušio maramicu pored peći. Izgledao je kao da nikad nije spavao. Sumoran neki čovek, kome se večno na vrh nosa blistala suza, koji je ili imao nezgoda, ili očekivao nezgode — tek, koji se nije mogao skrasiti dok nešto ne pođe rđavo. Imao je nepoverenja prema mojoj mladosti, mom zdravom ra­zumu, mom lađarskom iskustvu, i trudio se da mi to pokaže na stotinu načina. Možda je bio u pravu. Zaista, čini mi se da sam tada znao vrlo malo, a znam da i sada ne znam mnogo; ali do dandanas ostala je u meni neka mržnja prema tom Džerminu.

Stanje knjige kao na slikama
Mek povze 63.strane