Godina izdanja: 2014
ISBN: 978-86-81567-78-4
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Mishima, Yukio, 1925-1970 = Mišima, Jukio, 1925-1970
Naslov Prolećni sneg / Jukio Mišima ; prevod sa engleskog Gordana Velmar-Janković
Jedinstveni naslov Spring Snow. srp
Vrsta građe roman
Jezik srpski
Godina 2014
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Tanesi : AED studio, 2014 (Beograd : Skripta internacional)
Fizički opis 358 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Velmar-Janković, Gordana
Zbirka ǂBiblioteka ǂMaboroši : japanski roman XX veka ; ǂknj. ǂ31
More plodnosti : ciklus od četiri romana ; ǂknj. ǂ1
(Tanesi; broš.)
Napomene Prevedeno prema: Spring Snow / Yukio Mishima
Pravo ime autora: Hiraoka Kimitake
Tiraž 300.

Prvi deo tetralogije More plodnosti
Radnja romana Prolećni sneg smeštena je u Tokio 1912, godine, kad su u hermetički svet stare aristokratije prvi put prodrli ljudi sa strane – bogate provincijske porodice neopterećene tradicijom, koje su zahvaljujući novcu i vitalnosti postale zastrašujući takmaci za društvenu i političku moć. U toj novoj eliti u usponu su i ambiciozne Macugae, čiji je sin odgojen u porodici sve slabije aristokratije, porodici otmenih i proređenih Ajakura. Odrastavši, on biva zahvaćen napetostima između starog i novog – žestoko voli i mrzi predivnu, produhovljenu Satoko Ajakuru. Guši se u psihičkoj paralizi sve dok ga njena veridba s jednim kraljevskim princom ne razdrma i ne pokaže mu veličinu njegove strasti, i ne odvede ljubavnoj vezi koja je, što je i bilo neizbežno, osuđena na propast.

Yukio Mishima bio je pseudonim koji je koristio Kimitake Hiraoka (14. 1. 1925 – 25. 11. 1970), japanski pisac i dramatičar.
Rano detinjstvo
Mišima je rođen u Jocuja (današnji Šindžuku) oblasti Tokija. Njegov otac (Azusa Hiraoka), bio je zvaničnik vlade; a njegova majka Šizue, ćerka direktora škole u Tokiju. Imao je mlađu sestru Micuko, koja umire od tifusa i mlađeg brata Čijuki. Najveći uticaj na detinjstvo mu ostavlja njegova baka Nacu, kod koje provodi nekoliko godina razdvojen od svoje porodice. Nacu je bila nelegitimna kćer Macudajira Joritaka-e, daimjo-a Šišido-a (provincije Hitači), i odgajana je na posedu princa Macudajra Joritake-a. Ona zadržava znatan deo aristokratskog nasleđa, čak i nakon braka sa Jotaro Hiraokom (deda Jukio Mišime); birokratom koji je stvorio veliko bogatstvo tokom novog kolonijalizma, i pretendovao na mesto gradonačelnika-generala Karafuto-a. Mišimina baka je takođe bila sklona nasilju i morbidnim izlivima, koji su zabeleženi u nekim njegovim delima. Po nekim biografima, upravo je Nacu bila ta osoba koja je razvila fascinaciju fenomenom smrti kod Mišime. Ona mu je zabranjivala da izlazi napolje, druži se sa svojim vršnjacima i bavi sportom, ograničavajući ga na samovanje kod kuće ili na društvo ženskih rođaka.
Mišima se vraća svojoj užoj porodici tek sa dvanaest godina. Njegov otac, disciplinovan u vojničkom duhu, primenjivao je surove taktike podučavanja mladog Mišime.
Obrazovanje i radovi
Sa šest godina, Mišima se upisuje u elitnu osnovnu školu Gakušuin. Već u dvanaestoj godini počinje da piše, najčešće priče. Bio je očaran delima Oskara Vajlda, Rajner Marija Rilke-a i velikim brojem japanskih klasičnih pisaca. Nakon šest godina pohađanja škole, postaje najmlađi član književne redakcije. Privučen delima Mičizo Tačihare, dodatno se interesuje za klasičnu formu vaka pesama. To će uticati da njegova prva dela budu vezana za poeziju, da bi se kasnije osvrnuo na prozu.
Mišima biva pozvan od strane svoje škole, Gakušuin, da napiše kratku proznu priču za njihov književni magazin. On im ispostavlja Hanazakari no mori (Šuma u cvatu), priču u kojoj narator opisuje svoje osećanje prisutnosti predaka u njemu. Mišimini učitelji bivaju toliko impresionirani ovim radom da ga preporučuju jednom prestižnom književnom časopisu Bungej Bunka (Književna kultura). Priča sadrži dosta metafora i aforizama (koji će kasnije postati deo njegovog karakterističnog literarnog izraza), objavljena je 1944. godine u obliku knjige (ograničen tiraž od 4.000 kopija usled ratnog stanja). Kako ne bi bio istican u društvu svojih školskih prijatelja, učitelji mu pridaju pseudonim Jukio Mišima.
Njegova priča Tabako (Cigareta ), objavljena 1946. godine, opisuje neke od neprijatnosti šikaniranja i ismejavanja s kojima se suočavao tokom školovanja (kada je rekao članovima školskog ragbi tima da je član književnog društva). Ova trauma mu je pružila osnove za pisanje svoje druge priče Ši o kaku šonen (Dečak koji piše poeziju) iz 1954. godine.
Tokom Drugog svetskog rata, Mišima dobija regrutno pismo od strane japanske carske vojske. Na lekarskom pregledu, usled prehlade koja ga je zadesila biva u mogućnosti da izbegne vojnu obavezu implicirajući stanje tuberkuloze.
Iako mu otac zabranjuje da se dalje bavi pisanjem, on nastavlja da piše priče, u tajnosti i uz podršku svoje majke koja bi uvek bila prva osoba da pročita njegove radove. Posećujući nastavu tokom dana i pišući noću, Mišima je diplomirao sa Univerziteta u Tokiju 1947. godine. Nakon toga dobija radnu poziciju zvaničnika u ministarstvu finansija sa odličnim karijernim izgledima.
Međutim, Mišima biva toliko iscrpljen radom da čak i njegov otac prihvata njegovu ostavku sa te pozicije, kako bi se posvetio isključivo pisanju.
Posleratna literatura
Mišima je pisao romane, popularne serijske novele, kratke priče, eseje, kao i znamenita dela za kabuki pozorište i modernu no dramu. Takođe tokom 1945. godine započinje kratku priču Misaki nite no monogatari (Priča na rtu) i nastavlja da je piše do kraja Drugog svetskog rata. Već 1946. godine posećuje poznatog japanskog pisca Jasunori Kavabata-u u Kamakuri, noseći sa sobom radove Čusej (Srednji vek ) i Tabako (Cigareta) i tražeći njegove savete. Na Kavabatinu preporuku, 1946. Tabako biva objavljen u novom književnom magazinu Ningen (Čovečanstvo).
Takođe 1946. godine, Mišima započinje svoj prvi roman Tozoku (Lopovi), priča o dvoici mladih aristokrata odvučenih u samoubistvo. Objavljuje se tokom 1948. godine, čime Mišima ulazi u drugu grupu posleratnih pisaca Japana. Sledeće delo koje piše je roman Kamen no kokuhaku (Ispovest maske), poluautobiografsko delo o mladiću latentno privučenim homoseksualnošću, koji se prikriva iza maske ne bi li bio prihvaćen u društvu. Ovaj roman doživljava veliku popularnost uzdižući Mišimu na nivo slavne ličnosti već sa svojih 24. godine.
Oko 1949. godine Mišima objavljuje niz eseja u Kindaj bungaku na temu Jasunori Kavabate prema kome je osećao duboko poštovanje. Velika većina njegovih radova se dalje prevodi na engleski i druge evropske jezike, šireći tako njegovu popularnost širom sveta. Mišima je u tom periodu često putovao, da bi 1952. godine posetio Grčku koja ga je odmalena fascinirala. Utisci tog putovanja će se pojaviti u romanu Šjosaj (Huk valova), koji je objavljen 1954. godine i vuče korene iz grčkog mita o Dafnisu i Hloji.
Mišima se često osvrtao na moderna i aktuelna dešavanja, inkorporirajući ih metaforički u svoja dela. Takav primer je Kinkakudži (Zlatni paviljon), kao fikcija, bavi se uništenjem poznatog kjotovskog hrama u požaru. Zatim njegov sledeći roman Utage no ato (Posle banketa), objavljen 1960. godine pomno prati dešavanja koja se tiču Hačiro Arita-e, političara koji se kandiduje za gradonačelnika Tokija (zbog koga Mišima biva osuđen zbog kršenja lične privatnosti). Tokom 1962. godine, piše svoje najavangardnije delo Ucukuši hoši (Lepa zvezda), koje u nekim trenucima prelazi u naučnu fantastiku, nakon objavljivanja biva prihvaćeno uz podeljenu kritiku.
Coup d`état i ritualno samoubistvo
Tokom 25. novembra 1970. godine, Mišima zajedno sa četiri člana Tatenokaj, pod izgovorom, posećuju komandanta kampa Ičigaja (Tokijski generalštab istočne komande, japanskih odbrambenih snaga). Unutar njega, barikadiraju kancelariju i vezuju komandanta za stolicu. Sa pripremnjenim manifestom i parolama, Mišima istupa na balkon kako bi se obratio vojnicima koji su se skupili ispod. Njegov govor je trebalo da inspiriše i pokrene coup d`état, vraćajući vlast u ruke cara. Međutim, takav govor je još više iziritirao vojnike koji su počeli da mu se rugaju. Završio je svoj govor nakon isplaniranog vremena, vratio se u kancelariju i izvršio sepuku (tradicionalno samoubistvo). Mesto ritualnog kajšakunin-a (onoga koji završava ritual, odrubljivanjem glave samoubice) pripalo je Masakacu Moriti; međutim nakon neuspelih pokušaja taj čin prepušta Hirojasu Kogi.
MG94 (N)