ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 261 / 224 / 283 / 313
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Uplašeni stanari zgrade provode besane noći zbog kapljice vode koja se penje uz stepenice umesto da se sliva, jedna majka umalo što nije izazvala svetski rat zbog šarenog jajeta, vanzemaljci se spuštaju na krov crkve da bi im sveštenik protumačio značenje krsta, a meštani jednog sela užasavaju se pitomog psa lutalice…

Prodavnicu tajni Bucati je priredio dve godine pre smrti, u nadi da će upoznati ljude s najboljim što je napisao. U ovim pripovetkama nekad vizionarskim, nekad grotesknim, lirskim i realističnim ili bajkolikim, gde se fantastično i začudno smenjuju sa humorom i ironijom, Bucati ukazuje na ono bizarno koje se krije iza banalnog, na tajne koje okružuju savremenog čoveka – osvetljavajući tako košmarnu stranu naše svakidašnjice.

„Dino Bucati je čuvar naših kolektivnih košmara, koji stoji na pragu dnevne sobe i egzistencijalnog pakla.“ Đampa Lahiri

Dino Bucati (ital. Dino Buzzati; Beluno, 14. oktobar 1906 – Milano, 28. januar 1972) je italijanski pripovedač, novinar i romanopisac. Njegov najpoznatiji roman je Tatarska pustinja koji mu je i doneo svetsku slavu, a poznat je i po kratkim pričama.


Bucati je drugo dete u familiji Bucati koja je imala četvoro dece. Majka je bila veterinar, a otac se bavio međunarodnim pravom i predavao je na Univerzitetu u Paviji. Sa 14 godina je pokazivao sklonosti ka planinarenju, crtanju i pisanju. Kada je završio srednju školu, želeo je da upiše studije književnosti. Ipak, zbog porodične tradicije je upisao i završio pravne nauke, ali nije nikad radio kao pravnik. Pored toga što je bio prozni pisac i novinar, on je bio pesnik, dramaturg, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Od 1928. godine radio je kao novinar u listu Korijere dela sera (ital. Corriere della Sera) koji nije napustio do kraja svog života. Bio je specijalni izveštač i ratni dopisnik za vreme Drugog svetskog rata.[1][2] Po prirodi je bio zatvoren i rezervisan. Zazirao je od bučnog društva, bio je povučen i usamljeničke prirode. Vreme je često provodio u porodičnom letnjikovcu u Belunu, brdovitom mestu u podnožju Julijskih Alpi. Za Bucatija, planine, pustinja, grad, nikada nisu realni nego simbolična, alegorijska mesta do kojih vodi mnogo puteva, povezuju ih razni pravci.[3] Dino Bucati nije prestao da se potpisuje kao novinar ni posle dobijanja uglednih književnih nagrada. On je uvek osećao potrebu da se bavi novinarstvom iako je bio naklonjen književnosti. Zato i njegove reportaže, članke, putopise, dopise doživljavamo kao literarne tvorevine, a ne novinarske.[3] Dino Bucati je umro od kancera 28. januara 1972. godine.

Književni rad
Za Bucatija se govori da je pisac apsurda.[3] Bucatijeva dela su bogata imaginacijom. Mašta mu je uvek u pokretu i željna da smisli novu situaciju. Takođe, mašta njegovih likova vodi od konkretnog do apstraktnog, od realnog do nadrealnog, do projektovanog.[3] Zato je on i majstor pisanja kratkih priča. Bucati je imao sklonost ka fantastici. Bucatijev jezik su često kritikovali kao nemaran i da ograničava njegovu prozu. On jasno uokvirava različite situacije, originalan je, ali se ne nameće svojom originalnošću. Scene su mu metaforičke, sa bogatim poređenjima i slikama, neki put potencirajući tajanstvenost.[2] Bucati svaki najobičniji prizor stvarnosti dograđuje širom perspektivom. On stvara posebnu atmosferu magičnim prisustvom stvari, začaranim prizorima, nemirom i strepnjom. Glavna lica Bucatijevih priča i romana imaju opsesivne misli o realnosti, pune su nepredvidljivih mogućnosti. Prelaz sa racionalnog na fantastiku, pri čemu se zamišljeno uključuje u realnost, osnovna je ideja celokupnog Bucatijevog stvaralaštva.[3]

Bibliografija
Napisao je kratki roman Gorštak Barnabo 1933. kao svoje prvo književno delo. Roman je napisao u dvadeset sedmoj godini sa namero m da ga ne objavljuje. Napisao ga je za sebe da bi shvatio koliko je težak zadatak pisanja jednog uobličenog dela. Tatarska pustinja se smatra njegovim najznačajnijim delom, a za mnogobrojne kratke priče je dobio više prestižnih nagrada.

Romani
Gorštak Barnabo, 1933.
Tajna stare šume, 1935.
Tatarska pustinja, 1940.
Veliki portret, 1963.
Jedna ljubav, 1963.
Zbirke pripovedaka
Tačno u tom trenutku, 1943.
Pad Baliverne, 1957.
Šezdeset priča, 1958.
Prodavnica tajni,
Nagrade
Italijanska književna nagrada {jez-ita|Premio Gargano}} 1951. za zbirku Tačno u tom trenutku
ital. Premio Napoli 1957. za zbirku Pad Baliverne
Italijanska književna nagrada Strega (ital. Premio Strega), 1958. za zbirku Šezdeset priča
Vidi još
Tatarska pustinja
Jedna ljubav