ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K69
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!

`Zavet` je japanski roman Tosona Shimazakija, objavljen 1906. (kasni Meiji period) pod naslovom Hakai (pò jiè). U romanu se govori o burakumin, ranije poznat kao eta. Ova knjiga je uživala veliku popularnost i uticaj u Japanu.

Ovaj roman takođe se dotiče opasne, destruktivne prirode tračeva i dovodi u pitanje nesposobnost društva da prihvati ono što nije shvaćeno. Ona pokušava da izgradi razumevanje i empatiju za ovu grupu ljudi u vreme (objavljivanje romana) kada je još uvek postojao veliki deo predrasuda prema ovoj grupi.

Shimazaki Toson (japanski dǎo qí téng cūn; rođen 25. marta 1872. u Magomeu (danas: Nakatsugava) kao Shimazaki Haruki (dǎo qí chūn shù); † 22. avgusta 1943. u Tokiju ) bio je japanski pisac Meijia i ranog Shova.


Obrazovanje je stekao u Mitaei školi (sān tián yīng xué xiào; Kinjo Middle School jǐn chéng zhōng xué) i u Kioritsu School (gòng lì xué xiào; današnja gimnazija Kaisei kāi chéng gāo xiào). Studirao je na protestantskom Meiji Gakuinu (danas Meiji Gakuin univerzitet), zatim privatnu školu u Tokiou i tamo se pretvorio u hrišćansku veru. Tamo se sprijateljio sa esejistom i prevodiocem Baba Kocho (mǎ chǎng gū dié) i sa Togava Shukotsu. Upravo se kroz ta prijateljstva počeo zanimati za književnost. Zajedno su bili među maturantima prvog razreda 1891. godine.

Nakon što je diplomirao, napisao je prevode za tematski magazin o obrazovanju žena Jogaku Zasshi i započeo predavanje engleskog jezika u Meiji Jogakkiji (Meiji devojčarska škola) 1892. godine. Posle nesretne ljubavne veze s jednim od njegovih učenika 1893. godine, lutao je oko područja Kansai šest meseci i konačno se, jednim prekidom, povukao u Kigen-in iz hrama Engaku-ji u Kita-Kamakuri do oktobra.

Shimazaki je zajedno sa Kitamura Tokoku bio jedan od osnivača literarnog društva Bungakukai 1893. godine.

Postao je poznat po svojoj prvoj publikaciji, zbirci pesama Vakanashu (ruò cài jí, eng. „Zbirka mladog bilja“), 1897. Od 1901. radio je u privatnoj školi Komoro (xiǎo zhū yì shú) i napisao nekoliko proznih dela do 1906; Kumo (yún, nemački `oblaci`), Chikumagava no Sketch (qiān qū chuān no su ke chi, Chikumagava no Suketchi, nemački `Skice reke Chikuma`) i Kiushujin (jiù zhǔ rén, nemački `bivši majstor`).

Iako je bio uspešan kao pesnik, na kraju se okrenuo proznoj literaturi. Njegova prva prozna dela su Hakai ie. Nakon smrti njegove žene, preselio se kod svoje nećakinje Komako. S tim je ušao u incestnu vezu. Kada je skandal postao poznat, Shimazaki je morao da napusti Japan. Od 1913. živeo je u Parizu, a potom i Limožu, gde je i doživeo Prvi svetski rat do 1916. godine. Nakon povratka u Japan, ponovo je počeo da piše i obrađivao je odnos sa Komakom u Shinsei, 1919.

1928. ponovo se oženio. Bilo je z. B. Ioake mae i Toho no mon.

Shimazaki je 1935. godine dobio nagradu Asahi i bio je prvi predsednik novoosnovanog japanskog kluba P.E.N. 1940. postao je članom Carske akademije.

Umro je od cerebralne krvarenja 1943. Grob mu je na groblju Magome.


Delo procvata romantizma u Meiji doba (míng zhì làng màn zhǔ yì) nastalo je iz Shimazakijeve zbirke pesama Vakanashu, 1897. Radovi Haru, Ie, Shinsei i Arashi tipični su za prirodističku literaturu u Japanu. Mnoga njegova dela bave se različitim aspektima života u njegovom rodnom kraju.

1906. objavio je Outcast (pò jiè, Hakai). Ovo se bavi temom Burakumin-a, socijalno ugroženih grupa u Japanu, ranije poznatih kao Eta, koristeći primer izopštenog učitelja. Ova knjiga postala je veoma uticajna u Japanu. Od tada se njegovo interesovanje okrenulo diskusijama o filozofiji i načinu života.

Šimazaki je svoju prirodu često opisivao kao `melanholiju nasleđenu od roditelja`. Otac i najstarija sestra umrli su od mentalne bolesti. Kao uzor je uzeo oca Masakija za svoju knjigu Ioakemae (yè míng ke qián, dt. „Pre zore“).