ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2014
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

60978) TOPLIČKI ZBEG , Zvezdan Ćurčić , Prometej Novi Sad 2014 , Roman opisuje događaje iz Topličkog ustanka 1917. godine, koje je Ćurčić opisao kroz sećanje svog dede Milića Dragovića.
Roman Toplički zbeg je priča o običnim ljudima, oustanku u Toplici podignutom 1917. godine protiv tadašnjih svetskih vojnih sila – Austrougarske, Nemačke i Bugarske – o njihovim sudbinama posle propasti ustanka u zbegu iz svog sela Mačija Stena u selo Gojinovac.

Toplički ustanak je bio jedini ustanak u Evropi na teritoriji okupiranoj od vojske Centralnih sila, osim ustanka u Irskoj koji je trajao samo jedan dan.

Narodno nezadovoljstvo i ogorčenje najavljenom bugarskom regrutacijom sposobnog srpskog stanovništva, početkom februara 1917. godine, rezultiralo je tada njihovim masovnim bežanjem u planine ispred bugarskih regrutnih komisija. To su bili budući ustanici koje su predvodili vojvoda Kosta Vojinović, potporučnik i Kosta Milovanović Pećanac, rezervni pešadijski poručnik.

Stvorena je tzv „Četnička država” sa sedištem u Prokuplju, koja se prostirala pravcem sever-jug na površini od oko 80 km2. Teritoriju te „države” na frontu odbrane od 240 km, branilo je 12.762 ustanika pešaka i 364 konjanika koji su bili naoružani starim puškama, sa 150 metaka i jednom bombom. Oko 60.000 vojnika Centralnih sila napalo je „Četničku državu”, slomivši ubrzo otpor ustanika, i posle dvadesetak dana trajanja te „države” ona je prestala da postoji 25. marta 1917. godine. Ustanička vojska se pred naletom neprijatelja sama raspala na male grupe ustanika koji su se krili po šumama Toplice i Jablanice.

U toku gušenja ustanka, okupator je činio teške zločine. Zločini bugarskog okupatora bili su mnogo veći kada su krenuli u poteru za ustanicima. Narod beži u zbegove. Ljudi su bežali od vešanja, klanja, odsecanja delova tela, zakopavanja živih ljudi, spaljivanja i silovanja. Sloveni (Bugari i Srbi) su se po ko zna koji put u istoriji ubijali međusobno na nagovor Germana (Austrijanci i Nemci). Otići u zbeg je iz određenih krajeva bio jedini spas. U zbeg su otišli i stanovnici sela Mačija Stena.

Okupator je spalio 55 sela i 55.000 objekata, a Međunarodna anketna komisija posle rata, izbrojala je 20.000 ubijenih Srba u ustanku i posle njega. Počinjen je genocid, to je jedina reč koja bi mogla da važi za ove zločine. Najviše je bilo ubijenih civila u ustanku.

Čiča-Krsto, ispod Bećovog krša, čuvši da je susedno selo Trpeze spaljeno, poveo je stanovnike iz Mačije Stene u zbeg. Zbeg koji je u Vražjem potoku doživeo jednu od strahota rata, silovanje žena od okupatora. Učesnici zbega su srećno došli kod svojih prijatelja u selo Gojinovac gde su sačekali kraj rata. Osvetu, sastavni deo rata, izvršio je komita Sreten, ubivši bugarske silovatelje. Sreten je osvetio pre toga i Pavu, koju su ubili bugarski vojnici prilikom silovanja u Vražijem potoku.

U izbeglištvu desila se i ljubav silovane od Bugara devojke Stoje i Radoša iz Gojinovca. Ubrzo nakon venčanja dvoje mladih, izbeglice se vraćaju na zgarišta svojih kuća i njihovim obnavljanjem vraćaju život svom selu. Ljudi vraćaju život nekom selu, a ne grobovi. U selo se vraćaju nakon završetka rata i muškarci sa fronta: Pavin muž Radoje, Krstov sin jedinac Maša, Stanojkin muž Stevan i dr.

Život se vratio u Mačiju Stenu.

„Nema slobode bez krvi. Moramo se boriti do poslednjeg” bile su reči vojvode Koste Vojinovića. Srbi Jablanice i Toplice borili su se do poslednjeg. Ovi krajevi su poslali najbolje tj. prvopozivce i drugopozivce u Gvozdeni puk da pronesu slavu srpskog oružja u Velikom ratu. U Topličkom ustanku 1917. godine, učesnici su bili Srbi koji nisu otišli u rat, oni koji su ostali ranjeni kod svojih kuća posle slavnih bitaka na Ceru i Kolubari, oni koji su bili mladi ili stari za vojsku, žene i deca. Jednom rečju, Srbi iz Toplice i Jablanice su svi bili učesnici Velikog rata bez obzira na pol i uzrast.

Prilikom otkrivanja spomenika stradalim Topličanima u Velikom ratu, 9. septembra 1934. godine, Nj. Sv. Patrijarh g. Varnava rekao je između ostalog: „Toplica, ime veliko i slavno po besprimernim zaslugama i delima svojih topličkih sinova, u svim epohama naše istorije, izvedeno na vrhunac slave i veličine, sudbonosnom periodu Svetskoga rata postalo je veliki simbol srpskog heroizma, neuporediva trofeja srpske slave, nedostižni primer uzvišenog mučeništva jedne nacije. Istorija Toplice je u sjajnoj minijaturi istorija celog našeg naroda”.

Rat, zbeg, grob, stradalništvo, odseljavanje, doseljavanje, spomenici, to je istorija Toplice i istorija srpskog naroda. To je i istorija stanovnika jednog sela u Kosanici, Mačije Stene. Sećanja Milića Dragovića, podsećaju u romanu na tu istoriju. Deda Milić je tu priču ispričao svom unuku Zvezdanu Ćurčiću, a on je to sročio u roman. Zvezdan je uradio ono što smo trebali svi da uradimo, da poslušamo priče svojih dedova i pradedova i da to zabeležimo i objavimo. Napisati, to znači ne zaboraviti. Greh je ne zabeležiti junaštvo ovih ljudi u Velikom ratu.

Vrednost ovog narativnog izvora je što nam donosi neke nove podatke o životu u ustanku, o novim ustanicima (Stevan), o novim vojnicima i podoficirima Gvozdenog puka (Stevan, Maša, Radoje), o novim žrtvama (Pava i silovane žene iz Mačije Stene), ukratko rečeno, o svemu onome čega nema u izvorima prvog reda. Kazivanje Milića Dragovića dalo nam je nove podatke o ustanku. O učešću stanovnika iz Mačije Stene u ustanku do sada nismo imali nikakvih podataka. Ovo su prvi podaci, pa je zato i kazivanje Milića Dragovića od izuzetne vrednosti za istoriju Topličkog ustanka.

Darko Žarić,Istoričar, viši kustos Narodnog muzeja Toplice u Prokuplju
NOVO , tvrd povvez, format 14 x 21 cm , ilustrovano, ćirilica, 150 strana