Godina izdanja: 1988
ISBN: 86-09-00117-2
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Wiesel, Elie, 1928-2016 = Vizel, Eli, 1928-2016
Naslov Noć / Eli Vizel ; [prevela Aleksandra Grubor ; pogovor David Albahari]
Jedinstveni naslov La Nuit. srpski jezik
Vrsta građe roman
Jezik srpski
Godina 1988
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1988 (Beograd : „Slobodan Jović“)
Fizički opis 114 str. ; 18 cm
Drugi autori - osoba Grubor, Aleksandra, 1959- = Grubor, Aleksandra, 1959-
Albahari, David, 1948-2023 = Albahari, David, 1948-2023
Zbirka Reč i misao. Nova serija ; 412
(broš.)
Napomene Tiraž 8.000
Prevod dela: La nuit / Elie Wiesel
Eli Vizel - Glas istine: str. 109-114.
Predmetne odrednice Vizel, Eli, 1928-

Eli Vizel (hebr. אֱלִיעֶזֶר וִיזֶל ʾĔlîʿezer Vîzel; Sigetu Marmaciej, 30. septembar 1928 – Menhetn, Njujork, 2. jul 2016) bio je američki književnik rumunskog porekla, politički aktivista, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1986. godine i preživela žrtva Holokausta. Vizel je autor 57 knjiga, napisanih uglavnom na francuskom i engleskom jeziku, uključujući i knjigu Noć – delo zasnovano na njegovim iskustvima kao jevrejskog zatvorenika u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald.
Pored pisanja, Vizel je bio i profesor humanističkih nauka na Univerzitetu u Bostonu, koji je nakon smrti Vizela u njegovu čast osnovao Centar za jevrejske studije Eli Vizel (engl. Elie Wiesel Center for Jewish Studies). Vizel se zalagao za prava Jevreja i pomogao je u osnivanju Memorijalnog muzeja Holokausta u Sjedinjenim Državama u Vašingtonu. U svojim političkim aktivnostima, on je takođe vodio kampanju u korist žrtava ugnjetavanja u mestima poput Južne Afrike, Nikaragve, Kosova i Sudana. Pored toga, javno je osudio genocid nad Jermenima iz 1915. godine i do kraja života ostao snažan branitelj ljudskih prava. Los Anđeles Tajms ga je opisao kao „najznačajnijeg Jevreja u Americi”.
Vizel je 1986. godine bio ovenčan Nobelovom nagradom za mir, a u to vreme ga je norveški Nobelov komitet nazvao „glasnikom čovečanstva”, navodeći da je, kroz svoju borbu da se pomiri sa „svojim ličnim iskustvom potpunog poniženja i krajnjeg prezira za čovečanstvo prikazanim u Hitlerovim logorima smrti”, kao i „praktičnim radom na uspostavljanju mira”, Vizel je ljudima preneo poruku „mira, pomirenja i ljudskog dostojanstva”. Bio je član upravnog odbora Njujorške fondacije za ljudska prava i ostao aktivan u fondaciji do kraja svog života.
Biografija
Detinjstvo i rane godine
Eli Vizel je rođen 30. septembra 1928. godine u Sigetuu (danas Sigetu Marmaciej, u okrugu Maramureš, u Karpatskim planinama u Rumuniji. Rođen je kao dete Šloma Vizela i Sare Fieg. Kod kuće, Vizelova porodica je veći deo vremena govorila jidiš, ali isto tako i nemački, mađarski i rumunski. Njegova majka, Sara, bila je ćerka Dodija Fiega, poznatog hasidiste iz porodice Viznica i farmera iz okolnog sela. Dodije je bio aktivan i imao je poverenje u zajednici.
Vizelov otac, Šlomo, usadio mu je snažan smisao za humanizam, ohrabrujući ga da uči hebrejski i da čita književnost, dok ga je njegova majka ohrabrivala da proučava Toru. Vizel je rekao da njegov otac predstavljao razlog, dok je njegova majka Sara promovisala veru. Vizelu je rečeno da njegova genealogija vodi nazad do rabina Šloma, sina Jicaka, i da je bio potomak književnika rabina Ješajahua ben Abrahama Horovica ha-Levija.
Viesel je imao tri sestre – starije sestre Beatriče i Hildu, i mlađu sestru Ciporu. Beatriče i Hilda su preživele rat i ponovo su se ujedinile sa Vizelom u francuskom sirotištu. Na kraju su svi zajedno emigrirali u Severnu Ameriku, gde se Beatriče preselila u Montreal, Kvebek, Kanada. Cipora, Šlomo i Sara nisu preživeli Holokaust.
Godine zarobljeništva i Holokaust
U martu 1944. godine, Nemačka je okupirala Mađarsku, koja je proširila Holokaust u tu zemlju. Vizel je tada imao 15 godina, te je sa svojom porodicom, zajedno sa ostatkom jevrejskog stanovništva grada, bio smešten u jedan od dva zatočenička geta postavljenim u Maramarošsigetu (Siget), gradu u kojem je rođen i odrastao. U maju 1944. godine, mađarske vlasti, pod nemačkim pritiskom, počele su da deportuju jevrejsku zajednicu u koncentracioni logor Aušvic, gde je oko 90% ljudi ubijeno po dolasku.
Odmah nakon što su poslani u Aušvic, njegova majka i njegova mlađa sestra su ubijene. Vizel i njegov otac bili su izabrani da obavljaju posao sve dok su bili sposobni za to, nakon čega je trebalo da budu ubijeni u gasnim komorama. Vizel i njegov otac su kasnije deportovani u koncentracioni logor u Buhenvaldu. Do tog transfera, priznao je Opri Vinfri, njegova primarna motivacija za pokušaj preživljavanja Aušvica je bila spoznaja da je njegov otac još uvek živ: „Znao sam da će, ako ja umrem, i on umreti.” Nakon što su odvedeni u Buhenvald, njegov otac je umro pre oslobođenja logora. U Noći, Vizel je podsetio na sramotu koju je osećao kada je čuo da je njegov otac pretučen i on nije mogao da mu pomogne.
Vizel je tetoviran sa zatvoreničkim brojem „A-7713”, a tetovaža se nalazila na njegovoj levoj ruci. Logor je oslobođen od strane Treće armije Sjedinjenih Država 11. aprila 1945. godine, kada su zatvorenici bili spremni da budu evakuisani iz Buhenvalda.
Francuska
Po završetku Drugog svetskog rata i oslobađanju, Vizel se pridružio transportu 1.000 dece koja su preživela Buhenvald, a koja su transportovana u Ekui, u Francuskoj, gde je Œuvre de secours aux enfants (OSE) uspostavila centar za rehabilitaciju. Vizel se potom pridružio manjoj grupi od 90 do 100 dečaka iz pravoslavnih domova koji su tražili košer objekte i viši nivo verskog obreda; zbrinuli su ih u domu u Ombloju pod upravom Džudit Hemendinger. Ovaj dom je kasnije preseljen u Taverni i funkcionisao do 1947. godine.
Nakon toga, Vizel je otputovao u Pariz, gde je naučio francuski jezik i studirao književnost, filozofiju i psihologiju na Sorboni. Slušao je predavanja filozofa Martina Bubera i egzistencijaliste Žana Pola Sartra, a svoje večeri provodio je čitajući dela Fjodora Dostojevskog, Franca Kafke i Tomasa Mana.
Kada je imao 19 godina, počeo je da radi kao novinar, pišući na francuskom, dok je istovremeno predavao hebrejski jezik i radio kao horski službenik. Pisao je za izraelske i francuske novine, uključujući Tsien in Kamf (na jidišu).
Godine 1946, nakon što je saznao da je Irgun bombardovao hotel Kralj David, Vizel je pokušao da se pridruži podzemnom cionističkom pokretu. Godine 1948. preveo je članke sa hebrejskog na jidiš za irgunske časopise, ali nikada nije postao član organizacije. Godine 1949. otputovao je u Izrael kao dopisnik francuskih novina L`arche. Potom je bio angažovan kao dopisnik iz Pariza za izraelske novine Yedioth Ahronoth, nakon čega je postao njihov međunarodni dopisnik.
Deset godina nakon rata, Vizel je odbio da piše o svojim iskustvima tokom Holokausta. Počeo je da preispituje svoju odluku nakon sastanka sa francuskim piscem Fransoom Morijakom, dobitnikom Nobelove nagrade za književnost 1952. godine, koji je na kraju postao Vizelov bliski prijatelj. Morijak je bio pobožan hrišćanin koji se borio u francuskom otporu tokom rata. On je uporedio Vizela sa „Lazarom koji se uzdiže iz mrtvih” i video iz Vizelovih mučenih očiju, „Božju smrt u duši deteta”. Morijak ga je ubedio da počne pisati o svojim strašnim iskustvima.
Vizel je prvi put napisao memoar od 900 stranica I svet pamti tišinu (Šablon:Jez-ji) na jidišu, koji je objavljen u skraćenom obliku u Buenos Ajresu. Vizel je 1955. godine preradio skraćenu verziju rukopisa na francuskom jeziku La Nuit. Preveden je na engleski kao Night 1960. godine. Knjiga je prodata u nekoliko primeraka nakon objavljivanja, ali je ipak privukla interesovanje recenzenata, što je dovelo do televizijskih intervjua sa Vizelom i sastanaka sa književnim ličnostima, među kojima i sa Solom Belouom.
Nakon povećane popularnosti, roman je konačno preveden na 30 jezika sa deset miliona prodatih primeraka u Sjedinjenim Državama. U jednom trenutku režiser Orson Vels je želeo da na osnovu romana kreira igrani film, ali je Vizel odbio, osećajući da će njegovi memoari izgubiti svoje značenje ako budu izrečeni bez ćutanja između njegovih reči. Opra Vinfri je ovaj roman dovela u centar pažnje nakon što ga je stavila u selekciju za svoj klub knjiga 2006. godine.
Sjedinjene Američke Države
Godine 1955, Vizel se preselio u Njujork kao strani dopisnik izraelskog dnevnika, Yediot Ahronot. Godine 1969. oženio je Marion Erster Rouz, koja je bila iz Austrije, a koja je takođe prevela mnoge njegove knjige. Imali su jednog sina, Šloma Elišu Vizela, nazvanog po Vizelovom ocu.
U Sjedinjenim Državama je napisao preko 40 knjiga, od kojih je većina bila fikcija o Holokaustu i romani. Kao autor je nagrađen nizom književnih nagrada i smatra se jednim od najvažnijih u opisivanju Holokausta iz veoma lične perspektive. Kao rezultat toga, neki istoričari pripisuju Vizelu da je pojmu Holokausta dao njegovo sadašnje značenje, iako nije smatrao da ta reč adekvatno opisuje taj istorijski događaj.
Godine 1975. Eli Vizel je zajedno sa Leonardom Feinom osnovao časopis Moment (Moment).
Za knjigu i predstavu iz 1979. godine Suđenje Bogu (The Trial of God) se kaže da se zasniva na njegovom stvarnom iskustvu svedočenja tri Jevreja u Aušvicu, koji su bili blizu smrti, i sudili Bogu, pod optužbom da je On tlačio Jevreje. Što se tiče njegovih ličnih uverenja, Vizel je sebe nazivao agnostikom.
Vizel je takođe igrao ulogu u početnom uspehu The Painted Bird Jerzija Kosinskog, potvrđujući ga pre otkrića da je knjiga fikcija i podvala, u smislu da je predstavljena kao pravo iskustvo Kosinskog.
Vizel je objavio dva toma memoara. Prvi, Sve reke teku do mora, objavljen je 1994. godine i obuhvatio je njegov život do 1969. godine. Drugi, pod nazivom I more nikada nije puno objavljen je 1999. godine, i pokrivao je period od 1969. do 1999. godine.
Politički aktivizam
Vizel i njegova supruga Marion osnovali su Fondaciju Eli Vizel za čovečanstvo 1986. godine. Bio je predsednik Predsedničke komisije za Holokaust (kasnije preimenovane u Memorijalno veće za holokaust Sjedinjenih Država) od 1978. do 1986. godine, predvodio izgradnju Memorijalnog muzeja Holokausta u Sjedinjenim Državama u Vašingtonu.
Muzej daje nagradu „Eli Vizel“ „međunarodno poznatim pojedincima čije su akcije unapredile viziju muzeja u kojem se ljudi suočavaju sa mržnjom, sprečavaju genocid i promovišu ljudsko dostojanstvo“. Fondacija je uložila svoja sredstva u investicioni program Ponzi, menadžera Bernarda L. Medofa, što je Fondaciju koštalo 15 miliona dolara, a Vizel i njegova supruga su izdvojili i veći deo svoje lične ušteđevine.
Dobio je Nobelovu nagradu za mir 1986. godine zbog svoje borbe protiv nasilja, represije i rasizma. Norveški Nobelov komitet opisao je Vizela kao „jednog od najvažnijih duhovnih vođa i vodiča u doba kada su nasilje, represija i rasizam nastavili da karakterizuju svet“. Vizel je objasnio svoja osećanja tokom prihvatanja govora:
Tišina ohrabruje mučitelja, nikad mučenog. Ponekad se moramo mešati. Kada su ljudski životi ugroženi, kada je ljudsko dostojanstvo ugroženo, nacionalne granice i osetljivost postaju irelevantni.
Dobio je i mnoge druge nagrade i priznanja za svoj rad, uključujući zlatnu medalju Kongresa Sjedinjenih Država 1985. godine, predsedničku medalju za slobodu, kao i nagradu Međunarodnog centra u Njujorku za izvrsnost. Takođe je izabran za člana Američke akademije umetnosti i književnosti 1996. godine.
Viesel je 1975. godine sa Leonardom Feinom osnovao magazin Moment (engl. Moment). Oni su osnovali i časopis kako bi proširili glas američkih Jevreja. Takođe je bio član Međunarodnog savetodavnog odbora nevladine organizacije Monitor.
Vizel je postao popularan govornik na temu Holokausta. Kao politički aktivista, on se takođe zalagao za mnoge druge ciljeve, uključujući Izrael, stradanje sovjetskih i etiopskih Jevreja, žrtve apartheida u Južnoj Africi, argentinske desaparesidose (šp. Desaparecidos), bosanske žrtve genocida u bivšoj Jugoslaviji, nikaragvanske Miskito Indijance i Kurde.
U aprilu 1999. godine, Vizel je u Vašingtonu održao govor Opasnosti ravnodušnosti, kritikujući ljude i zemlje koje su izabrale da budu ravnodušne dok se Holokaust događao. On je indiferentnost definisao kao neutralnu između dve strane, što u ovom slučaju znači prevideti žrtve Holokausta. Tokom čitavog govora, on je izrazio mišljenje da je malo pažnje, bilo pozitivne ili negativne, bolje nego ništa.
Godine 2003. otkrio je i objavio činjenicu da je najmanje 280.000 rumunskih i ukrajinskih Jevreja, zajedno sa drugim grupama, masakrirano u rumunskim logorima smrti.
Godine 2005. održao je govor na ceremoniji otvaranja novog Muzeja istorije Holokausta Jad Vašem, gde je rekao:
Znam šta ljudi kažu – to je tako lako. Oni koji su bili tamo neće se složiti sa tom izjavom. Izjava glasi: to je bila nehumanost čoveka prema čoveku. NE! Čovekova nehumanost prema Jevrejima! Jevreji nisu ubijeni zato što su bili ljudska bića. U očima ubica oni nisu bili ljudska bića! Bili su Jevreji!
Početkom 2006. godine, Vizel je pratio Opru Vinfri dok je posećivala Aušvic, posetu koja je emitovana u sklopu emisije The Oprah Winfrey Show. Dana 30. novembra 2006. godine, Vizel je u Londonu odlikovan za viteza kao priznanje za njegov rad na podizanju obrazovanja o Holokaustu u Ujedinjenom Kraljevstvu.
U septembru 2006. godine, on se pojavio pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija sa glumcem Džordžom Klunijem da obrati pažnju na humanitarnu krizu u Darfuru. Kada je Vizel umro, Kluni je napisao: „Imali smo šampiona koji je nosio naš bol, našu krivicu i našu odgovornost na njegovim ramenima generacijama.“
Godine 2007. Vizel je ovenčan Dejtonskom književnom nagradom za životno delo. Iste godine, Fondacija Eli Vizel za čovečanstvo je izdala pismo u kojem je osudila poricanje jermenskog genocida, pismo koje je potpisalo 53 nobelovca uključujući i Vizela. Vizel je u više navrata pozivao tursku devedesetogodišnju kampanju da umanji svoje postupke tokom genocida nad Jermenima u dvostrukom ubistvu.
Vizel je 2009. godine kritikovao Vatikan zbog ukidanja ekskomunikacije kontroverznog biskupa Ričarda Vilijamsona, člana Društva svetog Pija X.
U junu 2009. godine, Vizel je u pratnji američkog predsednika Baraka Obame i nemačke kancelarke Angele Merkel obišao Buhenvald. Vizel je bio savetnik u Institutu Gejtstoun. Vizel je 2010. godine prihvatio petogodišnje imenovanje za istaknutog predsedničkog saradnika na Univerzitetu Čapman u okrugu Orindž, u Kaliforniji. U toj ulozi, on je jednom sedmično boravio u Čapmanu kako bi se sastao sa studentima i ponudio svoju perspektivu o temama koje se kreću od istorije Holokausta do religije, jezika, književnosti, prava i muzike.
U julu 2009. godine, Vizel je najavio svoju podršku manjinskim Tamilima u Šri Lanki. On je rekao da, „gde god se progone manjine, moramo da podignemo glas u znak protesta ... Tamilski narod je obespravljen i žrtvovan od strane vlasti u Šri Lanki. Ova nepravda mora prestati, a Tamilcima se mora dozvoliti da žive u miru i da cveta u svojoj domovini.“
Vizel se 2009. godine vratio u Mađarsku, koju je posetio prvi put nakon Holokausta. Tokom ove posete, Vizel je učestvovao na konferenciji u Gornjem domu mađarskog parlamenta, sastao se sa premijerom Gordonom Bajnaijem i predsednikom Laslom Šojomom i održao govor pred oko 10.000 učesnika antirasističkog skupa održanog u Dvorani vere. Međutim, 2012. godine, on je protestovao protiv „pobijanja“ učešća Mađarske u Holokaustu, i odustao je od nagrade koju je dobio od mađarske vlade.
Vizel je bio aktivan u pokušaju da spreči Iran da napravi nuklearno oružje, navodeći da „reči i postupci rukovodstva Irana ne ostavljaju nikakve sumnje u pogledu njihovih namera“. On je takođe osudio Hamas zbog „upotrebe dece kao ljudskih štitova“ tokom konflikta Izraela i Gaze 2014. godine vođenjem medijske kampanje oglasima u nekoliko velikih novina. Tajms je odbio da pusti taj oglas, rekavši: „Izraženo mišljenje je previše snažno i previše nasilno napravljeno, i izazvaće zabrinutost među značajnim brojem Tajmsovih čitatelja.“
Vizel je često naglašavao jevrejsku vezu sa Jerusalimom i kritikovao Obaminu administraciju zbog pritiska na izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da zaustavi izgradnju izraelskog naselja u Istočnom Jerusalimu. On je izjavio da je „Jerusalim iznad politike. Pomenut je više od šest stotina puta u Svetom pismu – i ni u jednom trenutku u Kuranu ... On pripada jevrejskom narodu i mnogo je više od grada...“.
Predavanje
Vizel je posebno voleo da predaje i bio je na poziciji profesora humanističkih nauka u Bostonu od 1976. godine, gde je predavao i na odeljenjima religije i filozofije. Postao je bliski prijatelj predsednika i kancelara Džona Silbera. Univerzitet je u njegovu čast osnovao Centar za jevrejske studije Eli Vizel. Od 1972. do 1976. godine Vizel je bio istaknuti profesor na Gradskom univerzitetu u Njujorku i član Američke federacije nastavnika.
Godine 1982. bio je prvi gostujući stipendista humanističkih i društvenih misli Henrija Lusa na Univerzitetu Jejl. Takođe je bio koinstruktor na zimskim kursevima (januar) na Ekerd koledžu u Sent Pitersburgu na Floridi. Od 1997. do 1999. bio je gostujući profesor Ingeborga Renerta na jervrejskim studijama na Barnard koledžu Univerziteta Kolumbija.
Privatan život
Godine 1969. oženio je Marion Erster Rouz, koja je prvobitno bila iz Austrije i koja je prevela mnoge njegove knjige. Imali su jednog sina, Šloma Elišu Vizela, nazvanog po Vizelovom ocu. Porodica je živela u Grinviču, Konektikat.
Vizela je u hotelu u San Francisku napao 22-godišnji Erik Hunt u oktobru 2007. godine, ali nije povređen. Hunt je uhapšen narednog meseca i optužen za više krivičnih dela.
U februaru 2012. član Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana izveo je posthumno krštenje za roditelje Simona Vizentala bez odgovarajućeg odobrenja. Nakon što je njegovo ime podneto za krštenje, Vizel je govorio protiv neovlašćene prakse posthumnog krštenja Jevreja i zamolio predsedničkog kandidata i sveca poslednjih dana Mita Romnija da ga osudi ovaj događaj. Romnijeva kampanja je odbila da komentariše ovaj događaj, upućujući takva pitanja crkvenim zvaničnicima.
Smrt
Vizel je umro u jutro 2. jula 2016. godine u svojoj kući na Menhetnu, u starosnoj dobi od 87 godina. Senator u Juti Orin Heč odao je počast Vizelu u govoru u Senatu naredne sedmice, gde je rekao: „Uz Eliejevu smrt, izgubili smo svetionik čovečanstva i nade. Izgubili smo heroja ljudskih prava i svetlost književnosti o holokaustu.”
Godine 2018. nađen je antisemitski grafit na kući u kojoj se Vizel rodio.
KC (N)