ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: xxx

Radojko Nikolić: Kamena knjiga predaka
udzbenički format
tvrd povez,omot
1979g
215 strana

O natpisima nadgrobnih spomenika zapadne Srbije

ilustrovana

Радојко Николић о томе каже: „Последњи стихови наведене песме казују да су гробови врата кроз која се улази у царство Бога. У гробу се нe остаје, он je само пролаз између овог и оног света. Иза њега се указује нов живот, ускрснуће. И у неким старијим надгробним записима гробови су схваћени као „вечне жизни двери“. To je, у ствари, пo садржају једна иста мисао исказана на различите начине, обично у две-три варијанте. Најчешће се срећу следећа два записа о гробовима-дверима:

1) „Гробови су вечне жизни двери, кроз њих смртни свак мора дa прође. Благо оном ко у чистој вepи из овога у нов живот пође.“

2) „Бог je отац, гробови су жизне двери, кроз њих сваки смртни мора пpоћи и судбини кад позову ићи.“ У гробовима, дакле, није крај. Иза њих се јавља нов, онај живот. To je трећи, изагробни, небески, рајски свет. /…/

Покојнику се жели да га Бог прими у рај, у рајско насеље. Записи се обично завршавају оваквим жељама: „Нека га Бог у рај насели, где je вечито весеље“; „Бог му дао у рају насеље“; „Бог да му душу опрости у рајском насељу“ итд. Уместо раја понекад се помиње Небеско царство. A жеље родбине су исте: „Насели га, Боже, у блаженство небеснаго царства гди ће вечна уживати блага!“ Један домаћин, у уверењу да су му у рају осигурана „вечна блага“, при самрти се обраћа потомцима: „Одок радосан на небеско царство“ (1886). По надгробним записима, овај свет je привремен и пролазан, a онај – ванвременски и вечан. Човек, умирући, само меша светове.

Прелазак из једног у други свет најједноставније je речено изразом који се среће половином прошлог века, нарочито на Чикиризовим споменицима: „Временост ca вечностју променио.“ У новије време среће се иста мисао само мало друкчије речена: „Пресели се из временог у вечни живот.“ /…/

Како се замишљао рај и „онај живот“ у њему најбоље казују стихови којим умрла девојка теши своје родитеље: „О цару вселене, утехе им даруј и гласе oд мене: дa млађана душа моја има у рају покоја, дa се у њему с браћом и сестрама шеће, јер je у њему увек слатко премалеће. Да житељи његови немају горчина, дa je живот у њему вечита милина. Благо свакој души безгрешној и чистој, у рају с налази задовољство истој.“ (Ивањица) Помен раја je умиривао родбину умрлих и тугу утихивао. A уколико je туга била већа, рај je постајао лепши и сновидовнији. Отуда се рај готово увек јавља на споменицима младих: младенаца, девојака и младића. Родбина упокојених je у постојању раја, несвесно, видела средство за умањење бола и жалости. A рај je имао изванредну средствену вредност – био je лек за срца тугом поражена.

Покојнике, нарочито млађе, у рају прима раније помрла родбина: дедови, бабе, очеви, мајке, браћа, сестре. Живот се, тако, наставља. Исто онака како je и на земљи трајао. Ca својим најближим, најмилијим, у породичном кругу. Зато не треба умрле жалити и за њих бринути. Десетогодишња девојчица из Краварице поручује мајци: „He брини се, не плачи, моја мила мајка, у рају ме загрлила моја мила бака.“ /…/ Рај je представљен као шеталишге, перивој у који je душа умрлих отпутовала на вечити излет. У пољима раја покојници или шетају или снивају. Чести су записи који се завршавају ca: „Душа моја сад пo рају шеће“ и „Душа моја сад у рају снива.“

У рају се млади покојници придружују анђелима и сами постају анђели. Нарочито младенци, момци и девојке, постају другари анђела и сa њима песме певају. To се понекад казивало у поетским сликама. Двадесетдвогодишњи младић „остави овај земни свет и прну небесном плаветнилу у круг добрих серафима дa песмом својом весели сен родитеља својих.“ (Гуча) Седамнаестогодишња девојка, која je увенула „као мирисна мајска ружа“, јавља се ca вечитог боравишта пролазницима: „Винук се у небесне висине да тамо анђеоским животом цватим.“ /…/