Godina izdanja: 2003
ISBN: 86-7979-074-5
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Aćin, Jovica, 1946- = Aćin, Jovica, 1946-
Naslov Gatanja po pepelu : o izgnanstvima i logorima tragom pisanja / Jovica Aćin
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 2003
Izdanje 2. dopunjeno izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stubovi kulture, 2003 (Sopot : Art print)
Fizički opis 300 str. : autorova slika ; 21 cm
Zbirka ǂBiblioteka ǂLazulit / [Stubovi kulture, Beograd] ; ǂknj. ǂ2
(broš.)
Napomene Tiraž 1.000
Beleška o autoru: str. [303]
Napomene i bibliografske reference uz tekst.
Predmetne odrednice Logori -- Evropa -- 20v
Književnost -- Motivi -- Izgnanstvo

Knjiga je posvećena izgnanstvima, proganjanjima i logorima. Reč je o monumentalnom, jedinstvenom, fascinantnom delu koje u istoriji srpske duhovnosti, kulture i umetničke prakse zauzima ključno mesto. Gatanja po pepelu jeste delo jedinstveno po mnogo čemu i u znatno širem, evropskom kontekstu (dokumentarnost, strukturna složenost, istorijska utemeljenost, majstorstvo oblikovanja priče...), stvaralački projekat koji je obeležio srpsku književnu misao o zlu, stradanju i mučeništvu, o paklu logora u kojima su mnogi spasli svoju dušu bežeći u pisanje. Gatanja po pepelu jeste knjiga koja obeležava epohu, ali i delo koje je Aćinov nemerljivi dar srpskoj književnosti i kulturi uopšte. (Gojko Tešić)

Umesto saučesništva u zločinu, Aćinova ponuda je, s Gatanjima po pepelu, izgleda da se radije govori o onom drugom, o svojevrsnom, ako se tako sme reći, nemilosrdnom sa-učešću sa žrtvom. Preciznije, o tome da se uputi ili iznova uputi „izazov nemogućnosti opstanka“, da se piše iz onog unutrašnjeg iskustva zatočenika koje govori da izlaza neće biti, da je logorski svet jedini postojeći. „Pisanje je tu naučiti da se, bez ikakvog pribežišta, misli sam samcit, oči u oči s nemogućnošću da se bude sam i da se opstane.“ To pisanje možda i ne omogućava preživljavanje, ali je jedino uporište života u carstvu smrti; možda i ne štiti od neposrednih opasnosti, ali nas, „budući i sâmo opasnost, podstiče da izdržimo u bezgraničnim mukama i na beznadežnost odgovaramo sopstvenim opitima, zagonetnom pozvanošću niotkuda, ponekad i s cinizmom, čak lakrdijanjem, uprkos tragičnosti ljudskog opstanka“. Pisanje je tu jedan neponovljivi doživljaj koji čitanje valja stopu po stopu da ponovi: da se iznova „usred pune obuzetosti užasom, misli istina njegovih prizora“. Tu se pisanje o užasima logorskog sveta neminovno pretače u pisanje iz njih. (Predrag Krstić)

Uz novo izdanje
Kad sam prvi put počeo, pre tridesetak godina, podstaknut izvesnim saživljavanjem, da pišem o logorskom zlu u dvadesetom veku nisam odmah u potpunosti shvatio čega sam se poduhvatio. Osim što sam se razboleo od nesanice, sve mi je jasnije bivalo, dok je moje pisanje odmicalo, daje pakleni mehanizam tog zla univerzalan, da je transteritorijalan i, jednom začet, polimorfan i svevremen. Granice su jedno od njegovih načela, ali istovremeno nikakve granice ne priznaje u svom rasprostiranju.
Zastupajući bez ostatka samo istinu žrtava, jer istina o zlu je po meni mogućna jedino kao istina žrtava, knjigu sam okončao s punom svesti o večitoj aktualnosti onoga o čemu sam pokušavao da pišem. Nastajala dugo, knjiga je završena sredinom 1992. godine, uoči katastrofe, ili već u njenim prvim danima, koja nas je manje ili više sve pogodila u bivšoj Jugoslaviji. Kao plod uživljavanja, instinktivno vođenog imaginacijom, i učinak čisto književne intuicije, nastajala je, kako se pokazalo, i mimo moje svesti, kao upozoravajući i anticipirajući poduhvat. Stvari vezane za koncentracione logore, nažalost, ne mogu biti ni mišljene ni zamišljane preko noći. Površnost i slaba verodostojnost bile bi i jesu uvreda nesreći. Ipak, budući da se knjiga pojavila 1993. godine, na nekoliko mesta u njoj nedvosmisleno sam, iste godine, uključio evokacije uskrsavanja logorskog i tamničkog sveta, u tom času tek u začetku, na ovdašnjem tlu. A u svojim javnim izjavama isticao sam svoj strah od onoga što nas nesumnjivo čeka. Strah je bio osnovan. Naši logori i izgnanstva u poslednjoj deceniji dvadesetog veka u dlaku potvrđuju neopisiva iskustva ranijih logora i izgnanstava, i jedva da sam sposoban da prepoznam išta novo u epidemičnom širenju zla kod nas. I to je strašno, ta paklena mašina oponašanja u istoriji, ponavljanja, koja mi oduzima moć uočavanja razlika. Makar u slučaju istinskog pretresanja logorskog univerzuma intelektualna moć, kolika god da jeste, kao da malo znači i ne može mnogo.
Posle pojave knjige mislio sam, kao što i sad mislim, da većina nas i ja vodimo poreklo upravo iz ustrojenih logora, sa mesta masakra i iz masovnih grobnica, iz zbegova i izbegličkih kolona. To su postala naša druga rodna mesta, mada to baš svi još ne znamo.
I sad još verujemo da smo živi posle svega, ali ne: mi smo samo preživeli. Pa čak ni to nije najpouzdanije. Pa čak i tu neizvesnost jesmo li još ili već nismo, kao muku postojanja, trebalo bi da primimo kao dar.
I u drugim tekstovima, tokom proteklih godina, pisao sam o raznim vidovima ovdašnjih tragedija koje smo izazvali, ili im pomagali da se odvijaju, i bili u njima zločinci, žrtve ili nemoćni svedoci, ili ravnodušni svedoci. To je prisutno i u nekoliko mojih priča. Bol ume da bude neizreciv, i zato ne kažem da sam uspeo da uverljivo iskažem užase koji su nas pogađali. O tome neki utisak mogu imati jedino oni koji su me čitali ili će me čitati.
U ovom, novom izdanju knjige dodao sam, tu i tamo, nekoliko kratkih napomena, kao i Ekskurs o Opstanku, svojevrsni samoosvrt. Zapravo tek je privid da je knjiga dopunjena. U njoj je već sve bilo što će biti, a ponavljanje neće nimalo upotpuniti pojavu onako kako je sagledavam, i koja ionako, koliko god prizivali i naglašavali neke elemente za navodno iscrpniji uvid u stvar, obesnažuje svako naše znanje. Ne kažem da je sve već rečeno, jer nema jezika koji se može nositi sa dubinama zla i obuhvatiti baš svaki njegov segment u svakom trenutku i na svim mestima. Ukratko, moje stanovište je specifično, odgovorno je samo pisanju u njegovom iskonskom smislu traga života, i ne poredi niti vrednuje ono što je nemogućno porediti i vrednovati.
Mart, 2003.

Jovica Aćin (1946, Zrenjanin), piše pesme, kratke priče i eseje, prevodi sa nemačkog, francuskog i engleskog. Objavljene knjige: Unakrst divljina pamćenja (1970), Izazov hermeneutike (1975), Paukova politika (1978), Šljunak i mahovina (1986), Poetika rastrojstva (1987), Duge senke kratkih senki (1991), Poetika krivotvorenja (1991), Uništiti posle moje smrti (1993), Gatanja po pepelu – o izgnanstvima i logorima (1993), Apokalipsa Sad – nacrti o Božanstvenom markizu (1995), Leptirov sanovnik (1996), Nezemaljske pojave (1999), Ljuba Popović – odiseja jedne senke (2000), Lebdeći objekti (2002), Ko hoće da voli, mora da umre (2002), Mali erotski rečnik srpskog jezika (2003), Seništa i drugi raskazi (na makedonskom, 2005), Dnevnik izgnane duše (2005), Dnevnik o vagini (2005), Goli demoni/ Nage žene (koautor-ilustrator M. Miletić, 2006), Pročitano u tvojim očima (2006), Šetnja po krovu: Sabrani crteži Franca Kafke (2007), Goli pripovedač: O svim stvarima izgubljenim i nađenim (2008), Ušće okeana (2011), Jevanđelje po magarcu i druge priče o sitnim svetim trenucima (2013), Kroz blato i ostala umišljanja (2017), Srodnici (2017), Ukradeni roman (2018), Srodnici (2018), Pilot tramvaja (2019), Mali erotski rečnik srpskog jezika – sa Lebdećim objektima i Dnevnikom izgnane duše (2019), Polazeći od kraja sveta (2020), Dozvola za bicikl (2021), Banja i druge poslednje priče (2021), Sve zbog vazduha – oko pripovedanja (2021), Pisani putevi – priče izabrane iz Okeana (2022), Hodočašće u Sodomu (2022) i Doktor pripovedanja – Kafka (2022). Živi u Beogradu.
MG67 (L)