ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: xxxx

Milovan Vitezović Misli Srpski
Tvrdi povez

Milovan Vitezović sjajni poznavalac i one najskrivenije istorije srpskog naroda, suvereno to demonstrirajući u svojim književnim delima, u knjizi Misli srpski, odlučio je da ostvari još nešto na polzu svog naroda. U svojim kraćim istorijskim esejima ona se bavi najznačajnijim pojmovima, događajima, kao i ličnostima iz srpske ali i istorije Balkana. Objavljujući svoj lični brevijar iz srpske istorije, Vitezović čitaocu, ne samo kroz poznate podatke, već i neverovatne anegdote, daje jednu literarnu, ali i istorijski veoma ubedljivu povest o svetu i veku na ovom balkanskom prostoru.
Zato su Vitezovićevi tekstovi za čitaoca izuzetan podsticaj da se još jednom osvrne na istoriju srpskog naroda, ali još više i da, na osnovu svega toga, promišlja budućnost svog naroda.

Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор.

Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.

Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике.

Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ.

Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију.

Биографија
Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија.

Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године.

Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама.

На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију.

Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године.

Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2]

Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5]

Награде
Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.).

Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године.

У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи.

Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности.

Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом.

Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8]

Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9]

Књижевни рад

На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године

Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године
Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка).

Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11]

У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12]

Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година.

У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13]

Десет одабраних афоризама
Партијске књижице се најчешће носе у новчанику!
Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме!
У мрачним временима храброст је бити свитац!
Пао је за отаџбину природном смрћу!
Не вреди преврнути лист. Књига је иста!
У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице!
Лака им била црна отаџбина!
Мислим, дакле, сумњам да постојим!
Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере!
Голуб мира је превртач![14]
Дела
Романи
Шешир професора Косте Вујића (1983)
Лајање на звезде (28 издања) (1978)
Милена из Кнез Михаилове
Света љубав
Хајдук Вељко Петровић
Европске године кнеза Милоша
Чарапе краља Петра
Симфонија Винавер
Синђелић се са сунцем смирио
Принц Растко
Бурлеска у Паризу
Кад је невен био сунце
Госпођица Десанка
Књиге афоризама
Срце ме је откуцало
Мождане капи
Мисларица
Луди драги камен
Човече, наљути се
Витешки кодекс
Збирке песама за децу
Ја и клинци ко песници (1971)
Ђачко доба Шумарице (1972)
Ђачко доба (1977)
Наименовања (1981)
Изабрано детињство (1981)
Мој деда је био партизан (1981)
Како подићи небо (1986)
Детињство памети (1987)
Телевизијске драме и серије
Где цвета лимун жут
Краљевина Србија
Кнежевина Србија
Димитрије Туцовић
Вук Караџић
Онда лоле измисли пароле
Ђачко доба
Снохватице I и II
Шешир професора Косте Вујића
Срећни људи
Текстови за позоришна извођења
Диско
Тесно доба
Усклађивао луд збуњеног
Добро дошли..
Сценарија за филм
Ванбрачна путовања
Бранислав Нушић
Снови, живот, смрт Филипа Филиповића
Лајање на звезде
Шешир професора Косте Вујића