ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 288
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Korice izlizane.


Sa poglavljima o Haitiju, Latinskoj Americi, novom globalnom ekonomskom poretku, Trećem svetu kod kuće i još mnogo toga, ovo je moćna rasprava o ne tako novom Novom svetskom poretku.

Avram Noam Čomski (engl. Avram Noam Chomsky; Filadelfija, 7. decembar 1928) je američki lingvista, filozof, pisac, profesor univerziteta i disident. Čomski je danas najuticajniji kritički mislisac u svetu, čije polje delovanja i interesovanja obuhvata lingvistiku, informacione tehnologije, ideologiju, savremeno društvo, politički sistem, obrazovanje i niz drugih sa ovim fenomenima povezanih tema. Čomski je profesor lingvistike na Masačusetskom institutu za tehnologiju. Zaslužan je za razvoj teorije o generativnoj gramatici, koja se smatra najvećim doprinosom lingvistici napravljenim u 20. veku. Kritičkim razmatranjem Skinerovog „Verbalnog ponašanja“, u kome je osporavao bihevioristički pristup proučavanju uma i jezika koji dominira u toku 1950-ih godina, posebno je doprineo razvoju kognitivne revolucije. Čomski je član saveta Novog Plamena, levičarskog časopisa na području bivše Jugoslavije.

Njegov naturalistički pristup proučavanju jezika imao je posebno uticaja na filozofiju jezika i uma. Utvrdio je svoju hijerarhiju i klasifikaciju formalnih jezika na osnovu njihove generativne moći.

Prema „Indeksu citata u umetnostima i humanističkim naukama“ iz 1992. godine, Čomski je u periodu od 1980. do 1992. godine bio najviše citiran živi naučnik, i osmi najcitiraniji naučnik uopšte.[1][2][3]

Otkako je započeo svoju kritiku Vijetnamskog rata Čomski je postao nadaleko poznat, posebno internacionalno, po svojoj kritici medija i politike, i to više nego po linvističkim teorijama. Čomski je široko poznat i kao politički aktivista i kritičar spoljne politike SAD i drugih vlada. Čomski opisuje sebe kao liberterskog socijalistu i simpatizera anarhosindikalizma (član je organizacije „Industrijski radnici sveta“, IWW.)

Noam Čomski je inostrani član Srpske akademije nauke i umetnosti u Odeljenju društvenih nauka. U svojoj knjizi „Novi militaristički humanizam“ oštro kritikuje bombardovanje Jugoslavije, jer je bilo u suprotnosti sa međunarodnim pravom i ukazuje na to da je humanitarna tragedija na Kosovu počela tek posle početka bombardovanja.


Čomski je rođen u Filadelfiji, Pensilvanija. Otac mu je bio Vilijem Čomski, jevrejski naučnik i član „Industrijskih radnika sveta“ koji je poticao iz Ukrajine. Bio je profesor hebrejskog jezika, a objavio je školsko izdanje Srednjovekovne hebrejske gramatike. Njegova majka, Elzi Čomski, je došla iz današnje Belorusije, ali na nesreću njenog muža, ona je odrasla u SAD i govorila je „jednostavni njujorški engleski“. Njen prvi jezik bio je jidiš, ali Čomski kaže da je u njegovoj porodici taj jezik bio tabu, zabranjena tema.

On opisuje svoju porodicu u nekoj vrsti „jevrejskog geta“, na rascepu između tradicija jidiša i hebrejskog jezika govoreći da je pod uticajem porodice bio uronjen u hebrejsku kulturu i literaturu.

Čomski posebno opisuje tenzije koje je lično doživeo sa irskim katolicima i antisemitama sredinom tridesetih godina 20. veka. On kaže:

Ne volim da pričam o tome, ali sam odrastao sa utrobnim strahom od katolika. Znao sam da je taj strah bio iracionalan i prevazišao sam ga, ali to je jednostavno poticalo iz mog ličnog iskustva sa ulice.

[4]

Čomski pamti svoj prvi članak koji je napisao kada je imao deset godina o pretnjama širenja fašizma, praćenim padom Barselone u Španskom građanskom ratu. Od dvanaeste ili trinaeste godine on se potpunije poistovetio sa anarhističkom politikom.[5]

Kada je završio Centralnu visoku školu u Filadelfiji (u 184. klasi), 1945, Čomski je započeo studije filozofije i lingvistike na Univerzitetu u Pensilvaniji učeći od filozofa Vesta Čerčmena (West Churchman) i Nelsona Gudmena (Nelson Goodman) i lingviste Zeliga Herisa (Zellig Harris). Herisove lekcije uključivale su i njegovo otkriće transformacija kao matematičke analize strukture jezika. Čomski je za vreme studija korigovao Herisove „Metode u strukturalnoj lingvistici“. Ovo učenje kasnije je reinterpretirao kao operacije preduzete za nastanak kontekstno slobodne gramatike (izvedene iz Postproduktivnih sistema). Herisovi politički pogledi bili su osnova za formiranje svih Čomskijevih.

Godine 1951. prihvatio je nominaciju od strane Gudmena kao mlađi njegov pratilac na Univerzitetu Harvard.

Godine 1953. Čomski putuje u Evropu. Odlučio je da njegov pokušaj da formuliše strukturalnu lingvistiku ne bi uspeo zato što je jezik apstraktni generativni fenomen. Od 1955. napušta Univerzitet na Harvardu i počinje da predaje na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu narednih 19 godina. Noam se oženio lingvistikinjom Kerol Šec (Carol Schatz) i imaju dve kćerke: Avivu (1957) i Dajan (1960) i sina Herija (1967).

Prvi put je objavio svoje apstraktne analize o jeziku 1955. godine u knjizi „Sintaksičke strukture“, njegovom možda najboljem delu u lingvistici. Godine 1961. je bio imenovan kao profesor na Katedri za moderne jezike i lingvistiku (sada je to Katedra za lingvistiku i filozofiju). Čomski je u ovom periodu bio mnogo više angažovan u politici, postao je jedan od vodećih kritičara Vijetnamskog rata, objavio je i esej povodom toga „Odgovornost intelektualaca“ 1967.[6] Od tada je postao najpoznatiji po svojim političkim gledištima, političkim govorima širom sveta i napisanim brojnim knjigama. Njegova dalekosežna kritika spoljne politike SAD napravila je od njega kontroverznu ličnost.

Čomski je u prošlosti primio smrtne pretnje zbog kritike spoljne politike SAD. Bio je na listi Teodora Kacinskog određen kao meta, pa je u periodu kada je Kacinski bio moćan, Čomski morao da proverava svu svoju poštu, jer je brinuo zbog mogućeg podmetanja eksploziva. Čomski tvrdi da ponekad dobija tajnu policijsku zaštitu kad je u dvorištu Instituta za Tehnologiju u Masačusetsu, iako se on sam ne slaže sa policijskom zaštitom.[7]

Uprkos svojoj kritičnosti, Čomski je nastavio i dalje da živi u SAD, zato što i dalje veruje da je to „najveća država na svetu“. Ovaj komentar je kasnije objasnio govoreći „Procenjivanje zemlje je besmisleno i ja nikad ne bih koristio takve reči, ali to je jedan od američkih uspeha, posebno na području slobodnog govora, što je postignuto posle viševekovne borbe, čemu se treba diviti“. Čomski je potvrdio ovu kritiku shvatajući to više kao vrlinu:

Ja sam rođeni govornik i volim to kao opredeljenje... Sumnjam da su ljudi privučeni time šta je neka osoba... Ljudi su zainteresovani za način izlaganja mišljenja, zato što im je to važno. Mi ne želimo da budemo poljuljani površnim govorom, emocijama i slično.

Doprinos lingvistici
„Sintaksičke strukture“ bile su u stvari obrada njegove knjige „Logična struktura lingvističke teorije“ (1955,75) u koju uvodi transformacionu gramatiku. Teorija uključuje izgovor i ima sintaksu koju opisuje formalna gramatika, a kontekstno slobodna gramatika je proširena transformacionim pravilima. Deca imaju urođeno znanje osnovne gramatičke strukture koju poseduju svi ljudski jezici. Ovo urođeno znanje se često naziva univerzalna gramatika. U suprotnosti je s time da za formiranje znanja jezika koristimo formalnu gramatiku: sa utvrđenim nizom gramatičkih pravila i ograničenim brojem reči, ljudi su sposobni da proizvedu neograničen broj rečenica.

„Principi i parametri“ koje je Čomski proširio u svojim predavanjima u Pizi 1979, kasnije je objavljeno kao „Predavanja o vladi i vezivanju“ i strogo zahteva upotrebu univerzalne gramatike i gramatičkih principa naglašavajući da su jezici urođeni i nepromenljivi, a razlike između većine svetskih jezika mogu biti okarakterisane terminom „parametar“smeštenom u mozgu (takav je „popdrop“ parametar koji pokazuje da se npr. u engleskom uvek zahteva subjekat, dok u španskom može biti izostavljen). U ovom pogledu, detetu su, da nauči jezik potrebna leksička obeležja (reči, gramatičke morfeme i idiomi) i da determiniše usvojene sisteme parametara koji mogu biti bazirani u nekoliko ključnih primera. Brzina kojom deca uče jezik je neverovatno velika, ako imaju urođenu sposobnost da uče jezik. Slične korake pri učenju jezika preduzimaju deca širom sveta, činjenica je da prave i karakteristične greške.

Godine 1994. Čomski je formulisao „Minimalistički program“ u nameri da pojednostavi simbolički prikaz jezika. Čomskijeve ideje imale su snažan uticaj na istraživače koji su istraživali usvajanje jezika kod dece, dok neki istraživači koji rade u ovoj oblasti ne podržavaju Čomskijeve teorije.

Generativna gramatika
Čomskijev pristup sintaksi, uključujući generativnu gramatiku, proučava gramatiku kao znanje koje poseduju osobe koje govore neki jezik. Još od 1960. Čomski tvrdi da je većina našeg znanja urođena i da deca treba da nauče samo određena obeležja maternjeg jezika.[8] Urođeno lingvinističko znanje se naziva univerzalna gramatika.

Iz Čomskijeve perspektive najjači dokaz za postojanje Univerzalne gramatike je činjenica da deca uspešno usvajaju maternji jezik za kratko vreme. Čomskijeve teorije su popularne posebno u SAD. Kritike su dolazile iz različitih pravaca.

Lingvisti, pristalice Čomskog oslanjaju se na intuiciju govornika na osnovu koje mogu da prepoznaju pravilnu strukturu rečenice. Stotine različitih jezika pridaje značaja literaturi generativne gramatike,[9][10][11][12][13] postojale su tendencije da se utvrde zahtevi Univerzalne gramatike koji su prihvaćeni kod malog broja jezika.

Neki psiholozi i psiholingvisti, iako simpatizeri Čomskijevog programa, nisu se slagali sa tim što Čomskijevi lingvisti ne obraćaju dovoljno pažnje na podatke iz eksperimenata izvedenih pri procesiranju jezika, a rezultat toga je da njihove teorije nisu psihološki verodostojne. Mnogo radikalnija kritika postavlja pitanje da li je neophodno posedovanje Univerzalne gramatike da bi se objasnilo usvajanje jezika kod deteta. Bilo je dosta neslaganja što se tiče generativne gramatike, na kraju se čak vodio „Lingvistički rat“ od 1960. do 1970. kada se generativno semantičko pomeranje našlo u opoziciji sa Čomskim. Danas možemo videti gramatički okvirne radove kao što su „Headdriven“ frazne strukturne gramatike, leksička funkcionalna gramatika, kombinatorna kategorijalna gramatika u potpunosti su Čomskijevski orijentisani.

Hijerarhija Čomskog
Čomski je poznat po proučavanju raznih vrsta formalnih jezika koji mogu da sadrže ključ osobina ljudskog jezika. Njegova hijerarhija podela formalnih gramatika u vrste ili grupe sa sve više izraženom moći, svaka uspešna vrsta može da stvara široki skup formalnih jezika. Interesanto je to da je Čomski dokazivao da oblikovanje nekih aspekata ljudskog jezika zahteva složeniju formalnu gramatiku (kao ona što je odmerena njegovom hijerarhijom) za razliku od drugih oblikovanja. Na primer, regularni jezik je dovoljno moćan da oblikuje morfologiju engleskog jezika, ali nije dovoljno moćan da oblikuje njenu sintaksu. Kao dodatak toga da bude relevantan u lingvistici, hijerarhija Čomskog je postala bitna u računarstvu (posebno u konstrukciji kompilatora i teoriji automata). Njegovo najpoznatije delo iz fonologije je „Zvučni obrazac engleskog jezika“ kojeg je pisao sa Morisom Halom. Iako je bilo veoma uticajno u svoje vreme, delo je razmatrano kao staromodno, zastarelo (iako je nedavno ponovo štampano) i stoga Čomski nije više ništa izdavao u fonologiji.




Doprinosi psihologiji
Rad Čomskog u lingvistici je ostvario veliki uticaj na modernu psihologiju.[14] Za Čomskog, lingvistika je grana kognitivne psihologije; istinski, pravi uvid u lingvistiku podrazumeva prateće razumevanje aspekata mentalne obrade i ljudske prirode. Njegova teorija univerzalne gramatike su mnogi videli kao direktan izazov trenutno važećim biheviorističkim teorijama. Takođe, njegov rad ima velike posledice na razumevanje kako deca uče i šta zaista predstavlja sposobnost korišćenja jezika.

Čomski je 1959. publikovao uticajnu kritiku dela „Verbalno ponašanje“ Barhus Frederik Skinera. B. F. Skiner je u knjizi dao spekulativno objašnjenje jezika u funkcionalnim, biheviorističkim terminima. Termin „verbalno ponašanje“ je definisao kao naučeno ponašanje koje ima svoje karakteristične posledice, zadobijene kroz učenje ponašanja drugih, čime je stvoren mnogo širi pogled na komunikativno ponašanje od onog uobičajenog kojim se bave lingvisti. Skinerov pristup je fokusiran na okolnosti u kojima se jezik korišćen; na primer, tražiti vodu je funkcionalno drugačiji odgovor od označavanja da je nešto voda itd. Ovako funkcionalno različite vrste odgovora, koje zahtevaju u povratku odvojena objašnjenja, su dijametralno suprotne tradicionalnom mišljenju o jeziku i psiholingvističkom pristupu Čomskog. Čomski je smatrao da funkcionalističko objašnjenje ograničavajući sebe na pitanja komunikativnog čina ignoriše važna pitanja. (Čomski, „Jezik i mišljenje“ 1968). On se fokusirao na pitanja koja se tiču operacija i razvoja urođene strukture za sintaksu koja je sposobna da stvaralački organizuje, okuplja, prilagođava i kombinuje reči i fraze u razumljive iskaze.

U raspravi Čomski je naglasio da naučna primena biheviorističkog principa pri ispitivanju životinja ima velike nedostatke u objašnjavanju adekvatnosti i da je čak više delimično površna kao prikaz ljudskog verbalnog ponašanja zato što teorija ograničavajući se na spoljašnje uslove, na „što je naučeno“, ne može adekvatno da se primeni na generativnu gramatiku. Čomski se oslonio na primere brzog učenja jezika kod dece, uključujući njihovo brzo razvijanje sposobnosti sklapanja proširenih i složenih rečenica i univerzalno kreativno korišćenje pri upotrebi maternjeg jezika da bi naznačio način kojima Skinerov pogled objašnjava primerom pododredbe teorije pomoću dokaza. On je tvrdio da se za shvatanje ljudskog govornog ponašanja kao što su kreativni aspekti upotrebe jezika i razvoj jezika, najpre mora uzeti kao postulat genetički lingvistički doprinos. Pretpostavka da važni aspekti jezika su ishod univerzalne urođene sposobnosti odvija se suprotno Skinerovom radikalnom biheviorizmu.

Čomskijeva revizija Skinerove teorije iz 1959. godine je za posledicu imao više oštrih kritika, a najpoznatija kritika je bila Keneta Mek Korkvodala, objavljena u raspravi „O Čomskijevoj reviziji Skinerovog Verbalnog ponašanja“ iz 1970. godine. Ovu kritiku je kasnije pojačao i proširio u radu Nejtana Stemera 1990. Ova i slične kritike uspostavile su neka gledišta koja se ne priznaju izvan okvira biheviorističke psihologije, kao na primer ona da Čomski nije posedovao adekvatno razumevanje bilo bihevioralne psihologije uopšte, kao ni razlike između Skinerove teorije i drugih varijacija te u skladu sa tim i tvrdnje da je Čomski načinio nekoliko ozbiljnih grešaka.

Tvrđeno je da Čomskijevska kritika Skinerove metodologije i osnovne pretpostavke su utrle put za „kognitivnu revoliciju“, prelaz sa biheviorizma na kognitivizam u američkoj psihologiji između pedesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka. U njegovom delu „Kartezijska lingvistika“ iz 1966. godine i naredna dela, Čomski je istakao objašnjenje ljudske jezičke sposobnosti koja je postala model proučavanja u nekim oblastima psihologije. Dosta toga pd današnjih pretpostavka načina rada uma potiču direktno iz ideja koje je izneo Čomski kao prvog autora modernog doba.

Postoje tri ključne ideje. Prva je da je mišljenje „kognitivno“ ili da mišljenje zapravo sadrži mentalna stanja, uverenja, sumnje i sl. Druga, on tvrdi da većina važnih osobina jezika i mišljenja su urođene. Učenje i razvoj jezika su rezultat razvijanja urođenih sklonosti koje je izazvano iskustvenim unosnim podacima spoljašnje okoline. Veza između ljudske urođene sklonosti ka jeziku i nasleđu je bila srž debate suprostavljanja Noama Čomskog i Žana Pijažea. Iako je veza između genetičke strukture ljudi i sklonosti ka jeziku bila takođe nagoveštena u to vreme i u drugim diskusijama, još uvek smo daleko od razumevanja genetskih osnova ljudskog jezika. Delo izvedeno iz modela selektivnog učvršćivanja sinapsi ostvareno od strane Žan Pjera Šonžea, Filipa Kureža i Antoana Danšina koje nedavno usavršeno eksperimentalno i teoretski od strane Žaka Melera i Stanislasa Diena,[15] posebno u oblasti numeričke kognicije je posudilo pomoć Čomskom „nativizmu“. To, međutim, ne daje ključ o vrsti pravila koja uređuju neuronsko povezivanje da bi omogućilo jezičku sposobnost. Naredni psiholozi da bi proširili ovu generalnu „nativističku“ naučnu postavku preko jezika. Na kraju, Čomski je napravio koncept o „modularnosti“ kritičnu osobinu saznajne izgradnje mišljenja. Mišljenje je sastavljeno od polja konverzacije, specijalizovan podsistem sa ograničenim tokom međukomunikacije. Ovaj model se drastično razlikuje od starih ideja pošto svaki deo informacije u mišljenju može biti korišćen od strane bilo kog kognitivnog procesa (na primer, optičke iluzije ne mogu biti „isključene“ čak i ako se zna da su iluzije)...