ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2020
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

U tom Somboru... - Milan Stepanović

U TOM SOMBORU… Grad u prizmi stoleća
U izdanju Gradske biblioteke „Karlo Bijelicki“, Udruženja građana „Norma“ i Gradskog muzeja Sombor upravo je objavljena knjiga Milana Stepanovića „U tom Somboru…Grad u prizmi stoleća“. Monografija predstavlja sažet pregled prošlosti i sadašnjosti Sombora sa naglaskom na njegove kulturno-istorijske prepoznatljivosti, prirodno okruženje, tradiciju i potencijale.
SOMBOR – MOGUĆNOST SNA (PREDGOVOR dr DRAŠKA REĐEPA MONOGRAFIJI “U TOM SOMBORU…”)
16/02/2020
Sombor ide u red onih magičnih i nadasve uticajnih naših imenica, pre svega zbog snažnih utisaka putnika namernika o bezmalo savršenom, a svakako završenom planimetrijskom snu. I Bogdan Bogdanović, i Ranko Radović, i potpisnik ovih rečenica, u fenomenu somborske čudesne školjke, koju je prvi uočio Marin Đurašin, a Branislav Jovin pretočio u artikulisanu urbanističku bajku, tvrdili su, veoma nespokojno u stvari, kako je grad ono poslednje i najuzvišenije čovekovo prebivalište, u antičkim vremenima nalik na državu, na čitav svet, u poznijim stolećima kampanilističko slavlje one zvonjave, koja je toliko uznemiravala putnike s istoka, i kako on u biti u svakom času, kao živ organizam, kao čovekoliko priviđenje, nestaje, umirući da bi se prepoznao i u tim poslednjim odsudnim časovima.

Zna se dobro da Bačka ima četiri reprezentativna grada koji su, međutim, veoma naočiti u svojim specifičnostima. To je dakako Subotica, paorski grad, koji ne pamti tek moja generacija kao destinaciju nespokojnih, u filmu Aleksandra Petrovića „Maestro i Margarita“, sa tramvajima koji, kroz kukuruzišta, lagano pristižu na Palić. Onda je to Novi Sad, Sad zapravo, ali novi, da se ne bi uznemirila arabeska ukrštenih reči (sve je na S), apsolutno trgovački grad, podložan u tim trima legitimnim gradskim stolećima mnogobrojnim temama i nestaloženim doticajima s okruženjem. Onda je to Senta, patricijski grad, zamisao koja tone i koja se, sve s onim gospodskim fasadama na Tisi, koja je baš onde najzelenija, po meri, po uzdahu, po prošlosti. I napokon, i nikako na poslednjem mestu, to je Sombor, obično se veli varmeđijski grad, zelenilo koje je osvetilo tek tako često zaboravljan, a slavan panonski hlorofil, grad koji pamti i koji se ne pomera u određenjima one nespokojne upitanosti nad vlastitom sudbinom.

Ima samo još jedan grad, u Sremu, koji je prispodobiv u svojoj isto nakinđurenoj, hajdelberški ututkanoj optici. To su Sremski Karlovci. Toliko istorije, toliko znamenitih zdanja, toliko uspomena, toliko tog magičnog osećanja za baštinu, sem u somborskoj tišini i karlovačkom utišanom žagoru, nije moguće videti niti promišljati ni na jednoj drugoj strani. Ako su dva naša grada, u dugim stolećima našeg romantizma i jektike, ali i potom, davali ton, arbitrirali ukusom i ponašanjem našeg sveta, onda su to svakako baš Sombor i Karlovci, u zatvorenom lavirintu svoje domišljatosti. Miloš Crnjanski je Karlovce, usred Srema, Banaćanin, izabrao za svoj zavičaj, napominjao kako su ljubavno predgrađe Beograda. Milan Konjović, jedna od paralelnih sudbina Crnjanskog (nikad se nisu sreli na ratištima Velikog rata na Pijavi), govorio je kako se u Somboru, oko znamenitog trga, ulice zapravo neprestano grle. Reč je, eto, i te kako o erotici koja je, uostalom, i te kako snažno utkana u somborski mali urbanizam, u jednu od nerešivih, a uznemiravajuće značajnih urbanističkih mitologema danas i ovde, i još ponegde.

Kao što dobro i očajnički znamo, naši panonski gradovi su za putnike namernike, ne mislim samo na one koji stižu iz beogradske vreve, nalik na odmorište, dnevni boravak sa uobičajenom ribljom čorbom, žetvenim svečanostima, ciganskim bandama, a uz to, nije potrebna viza, sve je nalik na inostranstvo, a govori se i srpski. Tu nalickanu i u osnovi netačnu predstavu o Somboru žestoko osporava upravo ova knjiga, koja je taj drevni naš grad stavila na naš dlan, kao na nekakve superiorne odmerenosti. Niti je reč o banalnom turističkom meniju, niti su u pitanju Potemkinova sela kakvih sad u nas već ima podosta. Ovde je reč o paradigmi jednog urbanog prostora koji ima svoje guste datume, koji se i te kako prostorno identifikuju kao sama neumitnost. Ima svoje incidente, u bližoj i daljoj prošlosti, koji su svakako sa utemeljenim razlozima izdvajanja. Ima svoju zakonomernost, i ima svoje trgove i bođoše, slavne preparandiste i tornjeve, koji se nadaleko razaznaju. Ima…


Početak predgovora dr Draška Ređepa
* * *

„U tom Somboru…“ kao jedinstvena monografija koja stiže u pravi čas da bi, i ona, otklonila mnoštvo naših ukoričenih tzv. fotomonografija, koje su polivanje, u smislu fotografskom, shvatile kao jedini način postojanja, a uglove posmatranja već odavno prepustile banalnom viđenju.

Dve su neporecivo značajne osobine ove knjige.

Najpre, umesto opštih mesta naših naivnih bedekera i priučenih sondi u zaborav, koji i jeste naša jedina postojbina, ona nam nudi konkretan podatak: tek se sad videlo da i neka od krucijalnih zdanja Sombora nisu lagodno, a kamoli dok si rekao britva nastajala u onim i ovim, uvek oskudnim vremenima. Poezija datuma je, sjajno, u mnogobrojnim ogledima Milana Stepanovića najpre, pokazala da je moguće iza sadašnje, recimo renovirane fasade, sagledati čitav enformel ranijih pregrada, sporova, neodlučnosti, protivljenja. Čak iza imena vlasnika ovde se krije čitava drama. Zdanja su nam preostala, a čitav jedan naseljeni svet (A. Tišma) nestao je u pogromima, holokaustu, surovoj ratnoj zbilji kada je, srećom, slavna slika Ajzenhuta bila zazidana, za svaki i za najgori slučaj.

Drugi važan atribut ove knjige je njena datiranost. Autor ove knjige imao je hrabrosti da tumači epohe Sombora, ali to ne čini lagodno i bez zazora, nego baš obrnuto, naglašavajući uz urbanitet i kontinuitet vandalizma, rigidnost raznih režima i vremena ili ideološke doktrine, sve ono što je, kroz istoriju, neretko, nastojalo da niveliše i izbriše domete prethodnih kultura.

Ovo je najsamerljivija lična karta Sombora, o kome je mnogo i često pisano kao o jednom od prestonih gradova srpskog severa, u smislu kulture, negovane tolerancije, drukčije pameti. Odavde su nastajali toliki nesporazumi, i ovde su se utišale moćne strasti, svakako ni slučajno samo Laze Kostića. Sombor nije destinacija. Sombor je magija tihog rovenja, oslanjanja na taj moćni zadužbinski dil, na sveta mesta pamćenja koje nije iščilelo niti je programirano,

Zato ovo jeste knjiga pouzdane svesti i otvorenih mogućnosti dopisivanja, sporazumevanja, istinitosti uostalom.

Putovao sam u Sombor baš svakojako, Čeze, koje u Sremu zovu gik, fijaker, bicikl, autobus, automobil, voz, šinobus… I to je bilo nezaboravno: stara železnička stanica, sve sa poznatim nekadašnjim upozorenjima kako je tu, zbog vaskolike bezbednosne situacije, s onim prekrštenim fotografskim aparatom, – snimanje strogo zabranjeno, dug, lagan hod pod senkama bođoša, sve do centra (Kog centra? zapitao je Milan Konjović dvojicu putnika namernika Momu Kapora i Boru Draškovića, i odgovorio im: Ja sam centar). Putovao sam kao klinac, kao mlad čovek, kao pripadnik trećeg doba… Sve mi se čini da sam se jedino ja menjao, da sam stario, postajao ironičniji nego ikad. Ne govori se zacelo slučajno kako su starci, kao i deca, bestidni. I da koračaju sitnim korakom. A na drugoj strani, nikako na razdaljini, već posve, posve blizu, Sombor je ostajao isti, samo u ponečem zanovljen, grad koji je u svojoj strukturi ostvaren odavno, i kome se isto može, kao ono Dubrovniku u dramama Ive Vojnovića, govoriti Vi, i pisati ga sa početnim velikim slovom: Grad.

Grad se prepoznaje i uočava tek u dugim noćnim satima, i u kasnim popodnevima, kada su senke duge i nezaboravne. Sombor je najslavniji u svojim detaljima, u tom bogatom tkanju sedimenata nekolikih stoleća, nadvladavši skepsu, zaturenost, nestalu županijsku, varmeđsku moć. Kada sam pročitao raspravu Milana Stepanovića, bilo mi je drago što je zadovoljena i moja i Konjovićeva priča o prvom somborskom liftu koga više nije.

Stepanović je pokazao izuzetan smisao za detalj. A pošto se i naša ukupna memorija, a osobito ona sklona zaboravu, našoj jedinoj postojbini, ogromno oslanja upravo na fragmente, koji su tako bitni i za literaturu Isidore Sekulić, somborske preparandistikinje, i za Žarka Vasiljevića, jedinstvenog hroničara Vojvodine stare, koji nije zaboravio ni somborsku majku Dafinu, koju pronose niz Čonopljanski sokak, a prate je njene mile kokoške, onda sve postaje bitnije.

Kada se čita i pročita Stepanović, postaje mnogo jasnija pozadina opusa dvaju naših velikih realista, Jakova Ignjatovića i Veljka Petrovića. Čak i „Bunji“ je neophodna prethodna priprema, a čitav splet promene vlasnika čuvenih somborskih palata, vreme bankrota i zlosrećnih sudbina našeg sveta, koje je Ignjatović, srpski Balzak, dokazao i čudesno pokazao, upravo u ovim fragmentima Stepanovićevim iskazuje se kao mit. Kao kob. Kao sama suština stvari.

Milan Stepanović ne posmatra i ne promišlja Sombor, tu našu moćnu istorijsku agendu, kao svoj dlan. On, zapravo, iščitava taj dlan sa meandrima i rukavcima pamćenja tog istog dlana – nepotrošenog atlasa naših uspomena. Sada se nedvosmisleno vidi da sagledavanje te istorijske barokne varoši ne bi bilo moguće bez nanovo okupljene i podozrivo osmotrene legendarne slave. Posle svega, a naročito posle narušene ravnoteže s početka prošlog veka, jedino detalji, često senzacionalni, često i naporedo postavljeni, mogu da vrate nov život nekadašnjem graždanskom, varmeđijskom sjaju. Stepanović to čini strasno, ostvarujući neponovljiv bekgraund za nastanak i razvoj mnogobrojnih uglednika i buntovnika, lidera i saputnika našeg romantizma, naše moderne takođe.

Mnogo šta je posle ove knjige preglednije, jasnije, logičnije u tim famoznim ukrštenim rečima grada, koji je u najvećoj mogućoj meri, skoro savršen, najbliži planimetrijskom snu epohe. Nije u pitanju Atlantida našeg prečanskog sveta, ali je, svakako, pred nama panorama Sombora u njegovim možda poslednjim somborskim trenucima. U onima koji još umeju da prepoznaju vlastitu senku.

Čitanka prošlosti, ulaznica za budućnost. Stepanovićev Sombor sad pulsira intenzivno, doživljeno, ponorno. I ne odaje i dalje svaku svoju tajnu.
K.N.S.O.CRNI 0