ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: K111
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Putovanje u putopis je knjiga o Norveškoj i knjiga o Isidori Sekulić.

Putovanje u putopis svedoči o svakodnevici, o upoznavanju jedne zemlje, o lako vidljivim izrazima života te zemlje, ali i o skrivenim, senovitim stvarima koje se otkrivaju tek oku iskusnog posmatrača.

U isto vreme ova knjiga aktivira i neke vrlo značajne i složene niti iz srpske književne i kulturne tradicije (pogotovu je u tom smislu indikativan prikaz odnosa Isidore Sekulić i Jovana Skerlića taj odnos je neodvojiv od u srpskoj književnosti stalno prisutne i nejednakom snagom tinjajuće rasprave o socijalnim dužnostima pisca koji, u Skerlićevoj verziji, ima nedvosmislenu nacionalnu dužnost), kao i iz tradicije norveško-srpskih odnosa.

Putovanje u putopis nije putopisni izveštaj, već uzbudljiv roman u kome je putopisna forma samo mimikrija kojom se u tekst uvode gotovo svi književni žanrovi.


Vida Ognjenović (Dubočke, 14. avgust 1941) je srpska književnica, rediteljka i diplomata.

Rođena je u Dubočkama (Banjani) pored Nikšića 14. avgusta 1941. godine.[1] Odrasla je i školovala se u Srbiji. Osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je započela u Parizu na Sorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti, SAD 1972. godine.

Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata, ostala je na angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (USLA), Čikagu (UIC) od 1981-1982, a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu i ima zvanje emeritus profesora na Akademiji lepih umetnosti i multimedija[2] u Beogradu, gde je takođe i savetnik dekana[3]. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je veliki broj drama, koje su doživele više postavki i brojna izvođenja, a objavljene su u različitim izdanjima. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je i izvan naše zemlje.

Objavila je četiri knjige proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka, (Prosveta, Beograd, 1994.) i Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996.), Najlepše priče Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd, 2001.), roman Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995.) i sedam knjiga drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991.), Devojka modre kose (Ars dramatika, Beograd, 1994.), Setne komedije (SKZ, Beograd, 1994.), Mileva Ajnštajn, kao i sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III (Stubovi kulture, 2000., 2001., 2002).

Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sa prepoznatljivim vremenom i svetom. Mesto su Sremski Karlovci, značajni kulturni i duhovni centar srpskoga naroda, a vreme je druga polovina 19. i prva 20. veka, vreme u kojem su Karlovci doživeli i procvat i propadanje. U srpsku pripovetku ona na velika vrata uvodi svet ruiniranih i gotovo zaboravljenih Sremskih Karlovaca, u kojem su pored Srba, našli utočište i Nemci, Jevreji, Mađari, Rusi i drugi.

Vida Ognjenović je predsednik Srpskog PEN-a, a od septembra 2012. počasna potpredsednica Međunarodnog PEN kongresa.[4] Osnivač je i umetnički rukovodilac Tvrđava Teatra.[5]

Jedan je od osnivača Demokratske stranke. Bila je ambasadorka u Norveškoj 2001—2006. i Danskoj 2007—2013. godine.

Nagrade
Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada za književni i pozorišni rad. Izmeću ostalih dobila je: nagradu Prosvete za knjigu godine, (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), nagradu Branko Ćopić za prozu (1996), nagradu Laza Kostić za roman (1996), nagradu Paja Marković Adamov za prozu (1997), nagradu Romanda Serbika za prozu (1998), nagradu Stefan Mitrov Ljubiša za književno delo (1999), nagradu Statueta Joakim Vujić (2001). Dobitnik je i brojnih nagrada za režiju, predstave i tekst drama i komedija. Dobitnik je nagrade Kočićevo pero 2011. za roman „Posmatrač ptica“[6], nagrade Kočićeva knjiga 2011. za životno delo.[7], kao i Svetska nagrada za humanizam 2012. koju dodeljuje Ohridska akademija za humanizam[8] Dobila je i nagradu Prozart, međunarodno priznanje za autorski doprinos razvoju balkanske književnosti na festivalu PRO-ZA Balkan u Skoplju.[9]

Proza i drame su joj prevođene na engleski, mađarski, makedonski i nemački jezik. Živi i radi u Beogradu.

Djela
Šekspiromanija (1980)
Strah od scenske rasprave (1980)
Melanholične drame (1991)
Kanjoš Macedonović (1993)
Devojka modre kose (1993)
Setne komedije (1994)
Otrovno mleko maslačka (1994)
Kuća mrtvih mirisa (1995)
Stari sat (1996)
Mileva Ajnštajn (1999)
Jegorov put (2000)
Najlepše pripovetke (2001)
Drame I-III (2001–2002)
Putovanje u putopis (2006)
Preljubnici (2006)
Don Krsto (2007)
Nasuprot proročanstvu (2007)
Prava adresa (2007)
Nema više naivnih pitanja (2008)
Posmatrač ptica (2010)
Živi primeri (2012)
Kozocid (2019)