ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Udruženje srba iz Hrvatske Beograd 2004 ,
Broširani povez latinica 442 str
nekorišćena-potpis

Историчар др Момчило Диклић у својој књизи СРПСКИ НАРОД У АВНОЈЕВСКОЈ ХРВАТСКОЈ – Како је нестајао један народ. У потрази за истином и генезом српске трагедије у Хрватској, аутор који је и сам рођен у Лици, успио је да пробуди стручну јавност и изазове полемике након којих се намећу наизглед једноставна питања на које ни до данас немамо праве одговоре. Имајући у виду одјеке и његових претходних књига Светац – Може ли Алојзије Степинац бити светац? и Недопустиво је упоређивати четнике и усташе које су изазвале бурне расправе и овога пута Диклић је пронашао начин да заинтригира ширу јавност.

– Књига је синтеза фрагмената националног српског народа. У овој књизи је занимљива проблематика писања такве историје, историје народа који нема свој политички центар, нема своје политичке институције и ви не можете документарно да пратите ту историју. Морате се ослањати на фрагменте, на изјаве људи, на записе, свједочанства. Нема сопствену статистику, дио је Р Хрватске у административном смислу, дио је Југославије у ширем смислу – рекао је Игрутиновић и додао како је на младима сада да изађу из ере препричавања и уђу у еру озбиљније историографије српског народа у Хрватској.
– Књига се брзо и лако чита и пружа вам осјећај да неке ствари које сте знали и оне које нисте можете сада да склопите у једну сложену причу о народу који је преживио историју трпљења. Не само кроз злочине, већ кроз политичке процесе који су се одигравали без да је српски народ био ишта питан, јер српски народ у Хрватској се ријетко када могао опредијелити и рећи шта заиста жели и онда испунити ту своју жељу. Примјера за то да готово и нема – рекао је Игрутиновић и додао да аутор на неколико мјеста у књизи поставља питање гдје су политички представници?

Пита се зашто не постоји политички корпус који има своје идеје и своје ставове. Које су то идеологије које прожимају политичаре тог краја који презентују српски народ у Хрватској. Да ли су то људи на нивоу општина, да ли су то људи у Загребу или Београду и ви никада немате један затворен круг људи који могу да презентују Србе и њихове интересе у Хрватској.

– Одговор је тужан, јер нема политичке елите која заступа тај народ, који је остављен као „кусур” ломљења политике која се дешавала на другим мјестима – рекао је Игрутиновић.

ДР СЛОБОДАН ЗЕЧЕВИЋ: Срби из Хрватске су спасили матицу од уништења!
И др Слободан Зечевић је имао занимљиво излагање на ову тему. Прије самог говора о књизи обратио се публици и рекао како су Срби из Хрватске својим доласком обoгaтили Србију и допринијели да се српски народ не угаси. Све нас је мање и у Србији.

– На згаришту Југославије никле су државице без политичке и економске моћи, без перспективе, расуте као ситан новац, и као такве погодне за трговину утицајем и поткусуривањем великих сила. Можда су избјегли Срби из Хрватске спасили Србију од демографског уништења, а можда и Хрватска држава протјеривањем својих грађана остаје и без Хрвата, јер они траже боље услове за рад у чланицама ЕУ, Аустралије и САД-а – рекао је Слободан Зечевић и додао како Диклић у својој књизи даје смјернице за проналажење одговора на питање како је могуће, пошто су срушили фашистичку фабрику смрти Анте Павелића, НДХ, да Срби у Хрватској нису извукли поуке?

– Момчило Диклић види нестајање Срба у Хрватској као један вишедеценијски процес, програм Анте Павелића, који је предвиђао да један дио Срба треба побити, други покрстити, а трећи насилно протjерати из Хрватске, данас је мање-више, нажалост остварен – рекао је Зечевић, и додао како су поједини комунистички лидери прикривали свој сепаратизам и национализам као што је Владимир Бакарић, Андрија Хебранг, Мирослав Крлежа, али и у безбједносним структурама Социјалистичке Републике Хрватске.
Истовремено вршена је маргинализација или одстрањивање из политичког живота југословенски опредијељених хрватских комуниста( Вицко Крстуловић, Иван Гошњак), као и српских комуниста који су указивали на проблеме у положају српског народа у Хрватској. О овим процесима имао је сазнања и Јосип Броз Тито, али их је својим ауторитетом покривао.

– Књига Момчила Диклића која описује континуитет и технологију хрватског национализма, нажалост и данас има употребну вриједност. Хрватска политика ширења међунационалне мржње се као заразна болест пренијела и преноси на простор бивше Југославије. Та политика мржње дјелује и у БиХ, на Косову и Метохији и у Македонији – рекао је Зечевић и додао да је тенденција да се ова матрица пренесе и на Црну Гору, да би послије пропасти заједничке државе требало да се посвађају, замрзе и зарате Срби из Црне Горе, преображени у Црногорце и Срби из Србије.

ДР СЛОБОДАН КОМАЗЕЦ: Маргинализацији и поништавање српског бића у ХР
Др Слободан Комазец се такође обратио и изнио своје мишљење о књизи, али и о самим догађајима из новијег периода, јер је био и сам учесних како каже у „ломљењу кичме” српског народа у Хрватској. Комазец каже да је Диклић истражио главне догађаје и актере који су допринијели распаду СФРЈ и коначној маргинализацији и поништавању самог српског бића у Хрватској.

– Истакао бих једну историјску чињеницу да је привремена влада Далмације и то др Смодлака позвала српске трупе да се спаси Далмација поклоњена Италијанима од Лондонског споразума. Одговор регента Александара Карађорђевића на више поновљених захтјева је сљедећи: „Поручите браћи Хрватима да нећемо жалити ни штедјети српску војску до посљедњег човјека, па да Италијане истјерамо из Ријеке и других градова” – рекао је Слободан Комазец и додао да су српски војници по градовима дочекивани величанствено.

– Тако је 13.11.1918. године начелник града Дубровника, Перо Чингрија обраћајући се српској војсци рекао: „Српски војници, једнокрвна браћо наша поздрављам вас као носиоце реда и слободе који на развалинама изношеног, пропадајућег, старог, подижете ново…” Док је Смодлака је српске војнике називао соколовима, ослободитељима, диком и поносом. Од таквих захвала, до Туђманове изјаве „да ударимо тако јако да практично Срби у Хрватској нестану”.
Како говори Комазец у књизи као на филмском платну промичу ликови Анте Старчевића, Стјепана Радића, Миле Будака, Лорковића, Артуковића, Кватерника, Бобана, Хољевца, Шубашића, Хебранга, Бобетка, Крајачића, Трипала, Дапчевићке, Томца, Веселица, Бакарића…све до Туђмана, Рачана, па и Броза.



ДР МОМЧИЛО ДИКЛИЋ: Морамо се изборити за истину о распаду Југославије
Аутор Момчило Диклић се посљедњи обратио гостима промоције. Сложио се са својим колегама да књига јесте за полемику. Осврнуо се на нека поглавља своје књиге. И додао да ако у злу има добра, онда је то што је у Србији упознао много дивних људи и због тога се осјећа богатим човјеком.

Диклић се осврнуо на нека занимљива поглавља у својој књизи као што су: Да ли је требало оснивати КП Хрватске и Словеније; Иво Лола Рибар тражи за Хрватску Земун; Зашто је Владимир Бакарић пожуривао ликвидацију за Будака; Неспоразуми око одређивања граница; Због чега је избио стварни неспоразум између Тита и Стаљина; Тито је обећао Косово и Метохију Албанији; Ко је основао Голи оток; Ко је хтио елиминисати СПЦ из Хрватске; Ко је послао Туђмана у Загреб да оснује свој Институт; Ко се окупљао у Кумровцу на програму разбијања Југославије…

– Срби се морају изборити памећу за истину о распаду Југославије и рату деведесетих година. Код нас није организована расправа о распаду Југославије. Нама упадају туђе“ истине“ и ја их осјетим – закључио је Диклић.

Модератор промоције је адвокат Ђорђе Миховиловић, наступао је КУД Петрова гора – Кордун, крајишки пјесник Милош Бајић је читао своје стихове.

Аутор књиге се захвалио домаћину који је уступио салу ГО Нови Београд, Јови Каблару, Институту за европске студије, Удружењу Срба из Хрватске, проти Слободану Радојчићу, Стевану Шуши, предсједнику општине Сурчин, др Дади Тошићу љекару из Сурчина, затим, Удружењу Личана Гацке долине и Врховина Завичај и предсједнику Удружења потпуковнику у пензији Милораду Поповићу, Стеви Бекићу и КУД-у Петрова гора – Кордун, пјеснику Милошу Бајићу, др Милану Игрутиновићу, правнику и политикологу др Слободану Зечевићу, проф. др Слободану Комазецу и лекторима.