ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1989
Vrsta: Istorija svetske književnosti
Jezik: Srpski
Autor: Strani

22286) SMRTNI JUNAK uvod u Homerovu Ilijadu , Seth Schein , Globus Zagreb 1989 , uvod u Homerovu Ilijadu , Knjiga Seta Šajna sadrži nova tumačenja i originalne uvide u poetsku prirodu Ilijade. Tumačenja su promišljena i usklađena u kompletnu sliku koja predstavlja dobrodošao doprinos nauci od homerologije do književne teorije uopšte. Šajnova književna analiza zapleta i likova nadovezuje se na neoanalitičku školu koju je osnovao J. T. Kakridis, a nastavili K. Rajnhard, V. Šadevaldt i drugi. Kroz prezentaciju savremenih istraživanja, autor nenametljivo i odmereno napreduje ka sopstvenim sintezama koje su često veoma stimulativne, a uvek zasnovane na tekstu i koegzistirale sa njim. Šajn je integrisao različite pristupe pesmi u čitljivo i jasno štivo. Posebna vrednost knjige je detaljna razrada jednog od najmodernijih kritičkih trendova u homerologiji, naime egzistencijalističkog pristupa Ilijadi. Ahil se posmatra kao egzistencijalni junak, otuđeni buntovnik, tragični lik u graničnim životnim situacijama. Knjiga Seta Šajna je namenjena prvenstveno kao književna studija za svakoga ko želi da sazna o Ilijadi, ali ne može da je čita u originalnom grčkom jeziku. Međutim, čak će i najstručniji stručnjak pronaći mnogo novih i zanimljivih informacija u knjizi, kao i reference za dalje čitanje.
Jedna važna grupa bogova gotovo je potpuno odsutna iz Ilijade: bogovi htonske ili zemaljske religije. Pokazano je da je mnogo pre Homera ova religija, a ne religija limbičkih nebeskih bogova, dominirala Grčkom. „Velike realnosti“ ove religije bile su „zemlja, rođenje, krv i smrt“, a njena glavna božanstva bile su grupe prvobitnih boginja poput Moira, „Sudija“, Cera, „Duhova smrti“ i Erinija, „Gnevova“. Verovalo se da ove boginje sprovode sveta pravila koja su u stvari bila principi reda i proporcije u društvu i univerzumu; kažnjavale su gnevom i osvetom sve prekršioce ovih pravila i tog reda. Kao što Hesiod kaže o Mojri (Teogonija 218-222): „(Te boginje) rođene od ljudi, čim se rode, određuju dobro i zlo. / Grehe protiv bogova i ljudi one kažnjavaju: / boginje nikada ne prolaze kroz strašni gnev / dok ne vrate onome ko greši sramotnom kaznom.“ Mehanizam kojim htonska božanstva sprovode svoju osvetu i održavaju red je magičan. Osoba kojoj je naneta nepravda ih priziva i proklinje zločinca; ta kletva pokreće Srde. Najteži prestupi su oni počinjeni protiv osoba u krvnom srodstvu. Srca su se specijalizovala za kažnjavanje takvih zločina, koji u htonskoj religiji nisu samo pretnja žrtvi već i društvu i opštem poretku. Kazna je drastična i krvava jer zahteva krv žrtve u zamenu za žrtvu prethodnog zločina. Možda je najosnovnija novina, najrevolucionarnija karakteristika homerske religije to što se boginje zemlje gotovo uopšte ne pojavljuju, ili što su gotovo potpuno potčinjene olimpijskim bogovima. Na nekim mestima u Ilijadi čujemo o raznim situacijama u prošlosti, kao kada San govori Heri kako je jednom pobegao u sklonište Noći, „krotiteljke ljudi i bogova“, kada je Zevs hteo da ga kazni bacajući ga u more, a Zevs je „tada smirio svoj gnev / ... bojeći se da Noć ne učini žalosnom“.
tvrd povez,zaštitni omot,latinica, format 13.5x20.5 cm , 225 strana,