Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Mirko Kovac - Cvjetanje mase

Cvetanje mase

Bosanska knjiga, Sarajevo, 1997.
Meki povez, korice nagnjecene u donjem desnom uglu, 114 strana.
IZUZETNO RETKO!

Cvjetanje mase, nova knjiga političkih eseja Mirka Kovača, i danas, dvadeset godina nakon što su prvi tekstovi objavljeni, jednako bolno i jasno pokazuje kako je opasno bilo i ostalo balkansko političko ludilo. U svojim itekako aktualnim tekstovima Kovač razotkriva i bez milosti analizira političare, njihove poteze te, naravno, kulturnu bratiju koja se priklanja vlastodršcima. Sva razvratnost, moralna izopačenost i svakovrsna besprizornost političara i njihovih trabanata u Cvjetanju mase prikazane su toliko jasno i precizno da ne čudi što novine Feral tribune, u kojima je većina tekstova iz ove knjige objavljena, više ne izlaze. U Cvjetanju mase Kovač još jednom pokazuje koliko je nevjerojatno dubok bunar društvenih opačina. Veliko je pitanje možemo li se iz njega izvući.


Мирко Ковач (Петровићи, код Никшићa, а 26. децембар 1938 — Ровињ, 19. август 2013) био је југословенски, српски, црногорски и хрватски књижевник и сценариста. Аутор је више романа, збирки приповједака, есеја, ТВ-драма и филмских сценарија.[1]
Биографија

Студирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, одсјек драматургије, у Београду. Прва књига прозе Губилиште (1962) доживљава политичку и идеолошку осуду „због црне слике свијета“, а хајка на писца трајала је током цијеле 1963. године.[2] Роман Моја сестра Елида излази 1965, а кратки роман Животопис Малвине Трифковић 1971. године, који је драматизован и изведен 1973. на сцени Атељеа 212 у Београду, те преведен на енглески, француски, италијански, холандски, мађарски и шведски. У Шведској је доживио три издања, а у Француској је изашао и као џепно издање у едицији Rivages poche. У Загребу му излазе романи Ругање с душом (1976); Врата од утробе (1978), који добија Нинову награду критике[2] (1978), награду Жељезаре Сисак (1979) и награду библиотека Србије за најчитанију књигу (1980). Врата од утробе је вјероватно најбољи Ковачев роман, сложене постмодернистичке наративне технике, у коме се преклапају ауторова визура дједовске му Херцеговине у распону више деценија и спиритуалне дилеме вјерске и секуларне природе. Слиједе романи Увод у други живот (1983), те Кристалне решетке (Босанска књига, Сарајево, 1995).

Мирко Ковач био је против подизања Његошевог маузолеја. Сматрао је да је постојећа капела добро инкорпорирана у традицију те да Мештровићев пројекат асоцира на монументалне египатске храмове, што нема било какве везе са хришћанством које је било окосница живота владике.[3]

Збирка новела Ране Луке Мештревића (1971) добија награду Милован Глишић, али му је та награда одузета 1973, а књига повучена из књижара и библиотека.[2] Допуњено издање истоимене збирке излази 1980. године, а новој приповијеци из те књиге Слике из породичног албума Мештревића припала је Андрићева награда. Збирка приповједака Небески заручници излази 1987. и добија награду издавача БИГЗ.

Европска трулеж (1986), књига есеја, награђена је НИН-овом наградом Димитрије Туцовић. Допуњено и поправљено издање, под насловом Европска трулеж и други есеји, излази у Загребу 1994. Књига публицистичких текстова Бодеж у срцу објављена је у Београду 1995. У Хрватској је објављена и његова преписка са српским писцем Филипом Давидом Књига писама, 1992—1995. (Ферал трибјун, 1995)

Политички се ангажовао у време распада Југославије крајем 1980-их година, отворено се ставивши на хрватску страну, па је после многих непријатности, па и физичког напада емигрирао у Хрватску.[2][4] У Сарајеву су му изашле Изабране књиге, у шест томова (Свјетлост, 1990). Написао је сценарија за филмове: Мали војници, Лисице, Окупација у 26 слика, Пад Италије, Тетовирање и др. Аутор је више ТВ и радио-драма. У Подгорици му је 2005. објављена драма Лажни цар. Књиге су му превођене на њемачки, француски, италијански, енглески, шведски, холандски, пољски, мађарски и др.[5]

Од 1991. године живео је у Ровињу, где је и умро 2013. године.[6] После пресељења у Хрватску књиге које је првобитно писао на екавици је почео да издаје на јекавици.[7]
Награде

Добио је интернационалну награду Тухолски (енгл. Tucholsky Prize) шведског ПЕН-центра за 1993, те 1995. године Хердерову награду за књижевност. Добио је још и словеначку награду Виленица, босанскохерцеговачке награде Босански стећак и Меша Селимовић, црногорске награде 13. јул, Стефан Митров Љубиша и Његошеву награду, као и хрватске награде Владимир Назор, Аугуст Шеноа, награду Јутарњег листа и награде Киклоп (два пута за прозно дело године, књигу есеја године и за животно дело).[2]