ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2002.
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Gradac, 2002.

Korice blago zaprljane, unutrašnjost praktično nekorišćena.

ДРА­ГОШ КАЛА­ЈИЋ
Увод у дело Ренеа Генона

„Сум­њам да неко, са нор­мал­ним уку­си­ма и пртља­гом модер­ног инте­лек­ту­ал­ног обра­зо­ва­ња, при првом сусре­ту са Гено­но­вим делом не осе­ћа одбој­ност.”

Gei Itn: The Ric­hest View





Посред­ством пре­до­че­не темат­ске збир­ке радо­ва Ренеа Гено­на (1886-1951), у про­стор наше кул­ту­ре први пут[1] зна­чај­ни­је ула­зи ства­ра­ла­штво… На овом месту, обе­ле­же­ном три­ма тач­ка­ма – које чита­лац може схва­ти­ти и као тро­стру­ки уда­рац Херал­до­вог шта­па при цере­мо­ни­јал­ној обја­ви ула­ска вели­чи­не у дво­ра­ну кул­ту­ре – заста­је нам мисао, про­же­та запи­та­но­шћу: како пред­ста­ви­ти Ренеа Гено­на? Није леги­тим­но усво­ји­ти став репре­зен­та­тив­них исто­ри­ча­ра масон­ске мисли и рећи да је Генон нај­зна­чај­ни­ји изда­нак и тумач езо­те­риј­ске док­три­не опе­ра­тив­не масо­не­ри­је, јер такво одре­ђе­ње не само огра­ни­ча­ва и ума­њу­је маг­ни­ту­де Гено­но­вог духа, већ и само бива огра­ни­че­но и ума­ње­но јед­ном чиње­ни­цом духов­не био­гра­фи­је: при кра­ју мла­до­сти, Генон је напу­стио ложе и потом обја­вио можда нај­про­дор­ни­је кри­ти­ке заблу­да и изро­ђа­ва­ња модер­не масо­не­ри­је.[2]

Уоста­лом, ско­ро сва дела, сва­ка­ко сва нај­зна­чај­ни­ја, Генон је ство­рио и обја­вио на мусли­ман­ском путу рели­ги­о­зно­сти, под окри­љем и уз помоћ зна­чај­них упу­ћи­ва­ња ислам­ске тра­ди­ци­је. Али пред­ста­ви­ти Гено­на атри­бу­том јед­ног од нај­ве­ћих мисли­ла­ца у исто­ри­ји ислам­ске мета­фи­зич­ке мисли – тако­ђе није пот­пу­но тач­но, јер су њего­ви спо­знај­ни погле­ди и закључ­ци често дале­ко пре­ва­зи­ла­зи­ли хори­зон­те исла­ма, stric­to sen­su, теже­ћи откри­ћу и одре­ђе­њу вред­но­сти уни­вер­зал­не и једин­стве­не Тра­ди­ци­је, која иде­ал­но прет­хо­ди и исхо­ди­шно над­ви­су­је све пото­ње изво­де, пар­ти­ку­лар­не док­три­не и регу­лар­не рели­ги­о­зне путе­ве мета­фи­зич­ког пост­ва­ре­ња чове­ка.

Можда ћемо бити нај­бли­жи исти­ни ако Ренеа Гено­на пред­ста­ви­мо као вели­ког учи­те­ља мета­фи­зич­ке миси­је чове­ка, чију кате­дру пошту­ју и нај­ква­ли­фи­ко­ва­ни­ји духо­ви Исто­ка и Запа­да, од Кума­ра­сва­ми­ја до Ево­ле. По нај­са­же­ти­јем одре­ђе­њу, Генон је уни­вер­зал­ни учи­тељ вер­ти­кал­ног покре­та и ква­ли­та­тив­ног пре­о­бра­жа­ја људ­ског еле­мен­та на над-раци­о­нал­ним путе­ви­ма успо­на ка иде­а­лу „Истин­ског Чове­ка”, одно­сно, даље и више, ка оном врхун­цу који дале­ко­и­сточ­на тра­ди­ци­ја озна­ча­ва син­таг­мом „Уни­вер­зал­ни човек”.[3]

Са зади­вљу­ју­ћом вешти­ном и спре­гом езо­те­риј­ске еру­ди­ци­је и узви­ше­не надах­ну­то­сти, Гено­нов поглед на свет тра­ди­ци­ја пре­ва­зи­ла­зи гра­ни­це про­сто­ра и вре­ме­на кул­ту­ра Исто­ка и Запа­да, осве­тља­ва­ју­ћи једин­стве­на исхо­ди­шта и одре­ди­шта мета­фи­зич­ког прег­ну­ћа чове­ка. Истра­жи­вач­ки и егзе­гет­ски, Гено­нов поглед обу­хва­та басно­слов­не тре­зо­ре насле­ђа, од син­кре­ти­зма опе­ра­тив­не масо­не­ри­је и запад­не алхе­ми­је, пре­ко като­лич­ког и ислам­ског езо­те­ри­зма, до ведан­ти­стич­ких и тао­и­стич­ких док­три­на. Изван­ред­на отво­ре­ност и дале­ко­се­жност Гено­но­вог погле­да израз су и уве­ре­ња у иде­ал­но (прво­бит­но реал­но а данас само вир­ту­ел­но) једин­ство свих регу­лар­них мета­фи­зич­ких тра­ди­ци­ја.

Наго­ве­стив­ши, послед­њим редо­ви­ма, основ­ну лини­ју сна­ге Гено­но­ве спо­знај­не пер­спек­ти­ве – коју ћемо касни­је подроб­ни­је осве­тли­ти – овде мора­мо отво­ри­ти загра­ду да бисмо пре­до­чи­ли уоби­ча­је­не тешко­ће у при­сту­пу Гено­но­вом уче­њу. Упр­кос спек­та­ку­лар­но­сти зна­че­ња и зна­ча­ја тог уче­ња, оно при­вла­чи вео­ма огра­ни­че­ни, запра­во елит­ни, ауди­то­ри­јум, јер и њего­ве фор­мал­не осо­би­не пред­ста­вља­ју тешко пре­мо­сти­ве пре­пре­ке за for­ma men­tis модер­ног чове­ка. Импер­со­нал­ни тон рето­ри­ке, аскет­ска еко­но­ми­ја изра­за и суво­пар­ност, екс­клу­зи­ви­зам тер­ми­но­ло­ги­је, „мате­ма­тич­ка” струк­ту­ра мишље­ња и дока­зи­ва­ња, скло­ност апсо­лу­ти­за­ци­ји и дог­ма­ти­за­ци­ји, екс­тре­ми­зам иде­ја, уз тотал­на пори­ца­ња основ­них иде­ја и вред­но­сти уста­но­ва модер­ног све­та – то су нај­у­оч­љи­ви­је осо­би­не Гено­но­вог сти­ла и уче­ња које про­сеч­ном модер­ном инте­лек­ту­ал­цу иза­зи­ва­ју неса­вла­ди­ва осе­ћа­ња одбој­но­сти. Посеб­ну пре­пре­ку при­сту­пи­ма Гено­но­вом уче­њу успо­ста­вља огра­ни­че­на при­ро­да њего­вог опу­са: сва­ко поје­ди­но дело изи­ску­је од чита­о­ца позна­ва­ње цели­не да би се у пот­пу­но­сти отво­ри­ло хте­њи­ма спо­зна­је. Огра­ни­че­на при­ро­да Гено­но­вог опу­са зах­те­ва да при­ступ јед­ном аспек­ту њего­вог уче­ња – који пред­ста­вља­мо збир­ком радо­ва под насло­вом Мрач­но доба[4] – олак­ша­мо осве­тља­ва­њем барем основ­них коор­ди­на­та цели­не.

Крај­њим уоп­шта­ва­њем, Гено­нов опус може­мо све­сти на две основ­не теме: изра­зи мани­фе­ста­ци­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” и кри­ти­ка модер­ног све­та. Прва тема про­жи­ма читав Гено­нов опус, већ од првих обја­вље­них радо­ва у часо­пи­су La Gno­se (1909), дакле у два­де­сет тре­ћој годи­ни живо­та, пре­ко Intro­duc­tion gene­ra­le a l’etu­de des doc­tri­nes hin­do­u­es (1921), Ori­ent et Occi­dent (1924), L’Hom­me et son deve­nir selon le Vedan­ta (1925), L’Eso­te­ri­sme de Dan­te (1925), Le Roi du mon­de (1927), Auto­ri­te spi­ri­tu­el­le et pou­vo­ir tem­po­rel (1929), Le Sim­bo­li­sme de la cro­ix (1931) и Les Etats mul­ti­ples de l’etre (1932), до Le Gran­de ria­de (1946), Aperçus sur l’eso­te­ri­sme chre­tien (1954) и Sim­bo­les fon­da­men­ta­ux de la Sci­en­ce sac­ree (1962). Са дру­ге стра­не, ско­ро сва­ко Гено­но­во дело садр­жи макар импли­цит­не кри­ти­ке модер­ног све­та, али је она нај­пот­пу­ни­је изло­же­на у дели­ма La Teo­sop­hi­sme, histo­i­re d’une pse­u­do-reli­gion (1921), L’Er­re­ur spi­ri­te (1923), La Cri­se du mon­de moder­ne и нај­све­о­бу­хват­ни­је у Le Reg­ne de la quan­ti­u­te et les sig­nes des Temps (1945).



„При­мор­ди­јал­на Тра­ди­ци­ја”



Не пори­чу­ћи сна­гу и зна­чај ути­ца­ја исто­риј­ских, гео­граф­ских, дру­штве­них и етнич­ких фак­то­ра на обли­ко­ва­ње посеб­них, дакле дели­мич­них и посред­них, мани­фе­ста­ци­ја садр­жа­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”, Генон тежи спо­знај­ном пре­ва­зи­ла­же­њу хори­зо­на­та све­та кон­ти­ген­ци­ја и углав­ном нега­тив­них усло­вља­ва­ња, и откри­ћу супер­и­ор­ног и једин­стве­ног зна­ња, при­мор­ди­јал­них фор­ма­тив­них и инфор­ма­тив­них прин­ци­па свих регу­лар­них тра­ди­ци­ја и док­три­на мета­фи­зич­ке миси­је чове­ка. Изло­же­ну тежњу – од инфе­ри­ор­ног и пар­ти­ку­лар­ног ка супер­и­ор­ном и уни­вер­зал­ном – сам Генон је дефи­ни­сао јед­ном језгро­ви­том фор­му­лом: „Једин­стве­на Тра­ди­ци­ја посто­ји од почет­ка све­та и упра­во то насто­ји да осве­тли наше раз­ма­тра­ње.”[5]

Усво­јив­ши тра­ди­ци­о­нал­на уче­ња о циклич­ној струк­ту­ри раз­во­ја про­сто­ра-вре­ме­на и одго­ва­ра­ју­ће док­три­не о четво­ро­доб­ној и регре­сив­ној дина­ми­ци сва­ког циклу­са, Генон у „При­мор­ди­јал­ној Тра­ди­ци­ји” пре­по­зна­је спо­ме­ник првог, „злат­ног”, доба и заве­шта­ње не-људ­ског или над-људ­ског поре­кла. Прет­ње регре­сив­них про­це­са при­ну­ди­ле су послед­ње чува­ре „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” да њене вред­но­сти сачу­ва­ју, пре­не­су буду­ћим поко­ле­њи­ма и сачу­ва­ју од забо­ра­ва, посред­ством погод­них обли­ка скри­ва­ња и очу­ва­ња, дакле посред­ством мито­ва и леген­ди: „Када један тра­ди­ци­о­нал­ни облик дође до тач­ке ишче­за­ва­ња, њего­ви послед­њи заступ­ни­ци могу да колек­тив­ном насле­ђу вољ­но пре­да­ју заве­шта­ње, које би, у про­тив­ном, било непо­врат­но изгу­бље­но. То је и једи­ни начин да се спа­се оно што може бити спа­се­но. Исто­вре­ме­но, нера­зу­ме­ва­ње маса је довољ­на гаран­ци­ја да оно што посе­ду­је езо­те­риј­ски карак­тер неће због тога тај карак­тер изгу­би­ти, али ће оста­ти нека врста све­до­чан­ства за оне који ће у некој дру­гој епо­хи бити спо­соб­ни за раз­у­ме­ва­ње.”[6]

Дру­гим речи­ма, по Гено­ну, мито­ви и леген­де, регу­лар­не рели­ги­је и мета­фи­зич­ке док­три­не, тра­ди­ци­о­нал­ни сим­бо­ли и обре­ди, нису ништа дру­го до попу­лар­ни обли­ци очу­ва­ња и пре­но­ше­ња при­мор­ди­јал­ног зна­ња, пар­чад орга­но­на „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” пре­ве­де­ни у шифре и ениг­ме – у оче­ки­ва­њу поја­ва људ­ских моћи кадрих за обно­ву веро­до­стој­них зна­че­ња, за реста­у­ра­ци­ју и реха­би­ли­та­ци­ју инте­грал­ног тре­зо­ра исти­на. Под све­тлом тра­ди­ци­о­нал­не индо­е­вроп­ске док­три­не четво­ро­доб­ног и регре­сив­ног циклу­са, јасно је да ће пот­пу­на реста­у­ра­ци­ја и реха­би­ли­та­ци­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” обе­ле­жи­ти поче­так новог циклу­са, обно­ву „злат­ног доба”.

Гено­но­во уче­ње садр­жи уве­ре­ње да сила циклич­ног детер­ми­ни­зма није довољ­на за обно­ву „злат­ног доба”, она изи­ску­је и људ­ско уче­шће, па је зада­так посве­ће­них да чува­ју остат­ке при­мор­ди­јал­ног зна­ња и да теже реста­у­ра­ци­ји и реха­би­ли­та­ци­ји ори­ги­нал­них вред­но­сти.[7]) По Гено­ну, овај зада­так је нај­ја­сни­је и нај­са­же­ти­је изра­жен јед­ном масон­ском фор­му­лом, која про­си­ја­ва пер­спек­ти­ве космо­го­ниј­ских спо­зна­ја низа тра­ди­ци­о­нал­них док­три­на: „Шири­ти све­тлост и оку­пља­ти оно што је расу­то.”[8] Генон се истрај­но посве­ћи­вао том супрем­ном задат­ку, насто­је­ћи да разаг­на при­ви­де раз­ли­ка и осве­тли једин­ства и сагла­сно­сти мно­штва тра­ди­ци­ја Исто­ка и Запа­да, теже­ћи нај­ви­шем могу­ћем при­бли­жа­ва­њу при­мор­ди­јал­ном зна­њу, са оне стра­не акту­ел­ног све­та, у зна­ку финал­них и убр­за­ва­ју­ћих про­це­са рас­па­да­ња и изоб­ли­ча­ва­ња насле­ђа.

Изло­же­на тежња карак­те­ри­ше чита­ву живот­ну пута­њу Ренеа Гено­на. Прем­да је Генон – у скла­ду са тра­ди­ци­о­нал­ним иде­а­лом импер­со­нал­но­сти и над-инди­ви­ду­ал­но­сти – пред јав­но­шћу бри­жљи­во при­кри­вао сва­ки израз сво­је инди­ви­ду­ал­но­сти, њего­ва коре­спон­ден­ци­ја са Јули­ју­сом Ево­лом (коју нам је при­ма­лац, пред смрт, љуба­зно пру­жио на увид) откри­ва не само потвр­де уве­ре­ња да је веро­до­стој­ни мета­фи­зич­ки пре­о­бра­жај немо­гућ без регу­лар­не ини­ци­ја­ци­је, већ и живот у зна­ку ско­ро очај­нич­ког тра­га­ња за таквом ини­ци­ја­ци­јом, за „лан­цем ини­ци­ја­ци­је”, и езо­те­риј­ском орга­ни­за­ци­јом леги­тим­ног засту­па­ња „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”.

На почет­ку сво­је духов­не пусто­ло­ви­не, Генон је при­сту­пио масо­не­ри­ји, веру­ју­ћи у при­мор­ди­јал­но поре­кло њене док­три­не и орга­ни­за­ци­је. Потом, раз­о­ча­ран осве­до­че­њи­ма секу­ла­ри­за­ци­је спе­ку­ла­тив­не масо­не­ри­је,[9] он исту­па и, суде­ћи по неким усме­ним све­до­чан­стви­ма савре­ме­ни­ка, већ 1916. при­сту­па исла­му, уве­рен да је у пита­њу нај­о­чу­ва­ни­ји и нај­ди­рект­ни­ји ланац пре­но­са вред­но­сти „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”. Годи­не 1930. он напу­шта Евро­пу и сели се у Каи­ро, под окри­ље пира­ми­да, где пре­у­зи­ма титу­лу she­ikh и ново име: Абдел Вафид Јаша.



Крај мрач­ног доба



У већ пове­ли­кој библи­о­те­ци „апо­ка­лип­тич­них” и ката­стро­фо­ло­шких осу­да модер­ног све­та, Гено­но­во дело се издва­ја кри­ти­ком која пори­че и саму могућ­ност посто­ја­ња алтер­на­ти­ве спа­са уну­тар модер­не кул­ту­ре и циви­ли­за­ци­је. За Гено­на, модер­ни свет је скуп симп­то­ма крај­њег ста­ди­ју­ма регре­сив­ног, циклич­ног, про­це­са, који одго­ва­ра­ју при­зо­ри­ма послед­њег пери­о­да „мрач­ног доба”, какве су пред­ви­де­ла древ­на уче­ња, попут оног изло­же­ног у Vis­hnu-pura­na.[10] Гено­но­ва кри­ти­ка модер­ног све­та насто­ји да буде изра­зи­то пози­тив­на, одно­сно засно­ва­на на прин­ци­пи­ма и при­ме­ри­ма вред­но­сти „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” и одго­ва­ра­ју­ћих, нај­вер­ни­јих, мани­фе­ста­ци­ја тра­ди­ци­о­нал­них кул­ту­ра и људ­ских зајед­ни­ца.

Тако Генон сво­јом кри­ти­ком обра­зу­је мани­хеј­ски поре­дак дуа­ли­зма: са јед­не стра­не је свет апсо­лу­ти­зма сакрал­но­сти која мета­фи­зич­ки инспи­ри­ше и осми­шља­ва сва­ку људ­ску дело­твор­ност и инсти­ту­ци­ју (што још само ислам одра­жа­ва), а са дру­ге стра­не је свет тота­ли­те­та, секу­ла­ри­за­ци­је, апсур­да и оту­ђе­ња од духов­них сушти­на. Иде­ал­ни свет Гено­но­ве визи­је је отво­рен над-инди­ви­ду­ал­ним пер­спек­ти­ва­ма раз­во­ја људ­ских могућ­но­сти, у зна­ку „вла­да­ви­не ква­ли­те­та” – а модер­ни свет је под­врг­нут демо­ни­ји кван­ти­те­та која зато­мља­ва пози­тив­не могућ­но­сти чове­ка и усме­ра­ва га ка лар­вал­ним и под-људ­ским ста­њи­ма егзи­стен­ци­је, одно­сно ста­њи­ма ван-бит­но­сти. Тра­ди­ци­о­нал­ну зајед­ни­цу карак­те­ри­ше огра­ни­че­ност порет­ка и плу­ра­ли­зам путе­ва дело­твор­но­сти, сао­бра­зних људ­ским при­ро­да­ма, док је модер­но дру­штво меха­нич­ки агло­ме­рат који врши при­нуд­ну маси­фи­ка­ци­ју и уни­фор­ми­за­ци­ју.

Регре­сив­ни про­це­си се убр­за­ва­ју у зна­ку „соли­ди­фи­ка­ци­је” (одно­сно умрт­вље­ња енер­ги­ја) и „дисо­лу­ци­је” (одно­сно рас­па­да­ња вред­но­сти). Данас, „ни јед­на сна­га супер­и­ор­не при­ро­де не може интер­ве­ни­са­ти да би се супрот­ста­ви­ла” регре­сив­ним про­це­си­ма и одго­ва­ра­ју­ћим, покре­тач­ким, сила­ма; „дакле, свет је напу­штен и без одбра­не од сво­јих непри­ја­те­ља, а напа­ди су тим опа­сни­ји због ста­ња акту­ел­ног мен­та­ли­те­та који пот­пу­но игно­ри­ше опа­сно­сти”.[11]

Ско­ро сва­ки зна­чај­ни­ји домен модер­не кул­ту­ре и циви­ли­за­ци­је Генон је под­вр­гао бес­по­штед­ној ана­ли­зи и кри­ти­ци: од модер­не нау­ке и њене фасци­ни­ра­но­сти кван­ти­та­тив­ним аспек­ти­ма пред­ме­та истра­жи­ва­ња, пре­ко раци­о­на­ли­зма, пози­ти­ви­зма, исто­ри­ци­зма, соци­о­ло­ги­зма, пси­хо­а­на­ли­зе и „илу­зи­ја ста­ти­сти­ке”, до деге­не­ра­ци­је при­ро­де, функ­ци­је моне­те и вул­гар­ног мате­ри­ја­ли­зма. Прем­да је ста­ја­ли­ште Гено­но­ве кри­ти­ке чисто мета­фи­зич­ке и спи­ри­ту­ал­не при­ро­де, оно ништа мање није неми­ло­срд­но спрам модер­них обли­ка „спи­ри­ту­а­ли­зма” или „дру­ге рели­ги­о­зно­сти”, од мисти­фи­ка­ци­ја тео­зо­фи­је до пра­зно­вер­ја спи­ри­ти­зма. У тим обли­ци­ма псе­у­до-спи­ри­ту­ал­но­сти и ква­зи-рели­ги­о­зно­сти, Гено­но­ва ана­ли­за убе­дљи­во про­би­ја при­вид­не и изве­шта­че­не анти­те­зе модер­ног пози­ти­ви­зма и раци­о­на­ли­зма, те сред­ства тај­ног рата окулт­них сила про­тив оста­та­ка веро­до­стој­них вред­но­сти.



Пра­зни­не и сла­бо­сти Гено­но­вог уче­ња



Ако чита­лац успе да савла­да пре­до­ча­ва­не одбој­но­сти пре­ма Гено­но­вој мисли, пре­о­ста­ју му још две могућ­но­сти да сусрет са Гено­но­вим уче­њем буде про­ма­шен, да изгу­би дра­го­це­не вред­но­сти које оно садр­жи. Прва могућ­ност: некри­тич­ки усва­ја­ти све што Генон твр­ди. Дру­га могућ­ност: некри­тич­ки одба­ци­ва­ти све што Генон твр­ди. Дру­га могућ­ност, свој­стве­на модер­ној „ака­дем­ској” кул­ту­ри, довољ­но је рас­про­стра­ње­на, па је овде није потреб­но подроб­ни­је опи­си­ва­ти. Прва могућ­ност карак­те­ри­ше тако­зва­не „гено­ни­сте”. Гено­нов пре­зир пре­ма модер­ним нау­ка­ма и фило­зоф­ским покре­ти­ма, пре­у­зет без­ре­зер­вно и при­ме­њен дог­мат­ски, попри­ма облик непре­мо­сти­вих пре­пре­ка инте­лек­ту­ал­ним напре­до­ва­њи­ма и спо­знај­ним обо­га­ћи­ва­њи­ма. Пре­не­бре­га­ва­њем расту­ћег богат­ства науч­но-истра­жи­вач­ких спо­зна­ја – упра­во у доме­ни­ма Гено­но­вих раз­ма­тра­ња – изо­ста­ју ван­ред­не могућ­но­сти за исправ­ке, потвр­де и допу­не Гено­но­вог уче­ња. Таква инте­лек­ту­ал­на сле­пи­ла оне­мо­гу­ћа­ва­ју раз­вој спо­знај­них пер­спек­ти­ва изве­де­них из Гено­но­вог уче­ња. Уоста­лом, сам Генон, упр­кос декла­ри­са­ном пре­зи­ру пре­ма модер­ним нау­ка­ма и одби­ја­њу да пру­жи уви­де у изво­ре сво­јих сазна­ња, пом­но је пра­тио истра­жи­ва­ња модер­них науч­ни­ка, о чему све­до­чи, посред­но, аргу­мен­то­ва­ност њего­вих кри­ти­ка, и њего­ви број­ни освр­ти на поје­ди­не модер­не тео­ри­је.[12]

Дакле, узи­ма­мо сло­бо­ду да чита­о­цу пре­по­ру­чи­мо „злат­ну сре­ди­ну” при­сту­па Гено­но­вом уче­њу: бити осло­бо­ђен од пред­ра­су­да и сле­пи­ла свој­стве­них модер­ном обра­зо­ва­њу, али при том сачу­ва­ти инте­лек­ту­ал­ну дис­тан­цу, коју омо­гу­ћу­је упра­во насле­ђе модер­ног кри­ти­ци­зма. Сто­га је наша дужност да чита­о­ца упо­зо­ри­мо на бар неке од зна­чај­них пра­зни­на и сла­бо­сти Гено­но­вог уче­ња.

Основ­на сла­бост Гено­но­ве спо­знај­не опти­ке јесте после­ди­ца волун­та­ри­стич­ке гре­шке у пер­спек­ти­ви сагле­да­ва­ња мани­фе­ста­ци­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”. Наи­ме низом инди­ка­ци­ја Генон посред­но и непо­сред­но суге­ри­ше иде­ју о „хипер­бо­реј­ском” или „полар­ном”, одно­сно индо-европ­ском поре­клу такве Тра­ди­ци­је. Ипак, под све­тлом нај­ви­ших кате­дри индо-европ­ских истра­жи­ва­ња, мно­ги еле­мен­ти „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” не допу­шта­ју такво одре­ђе­ње поре­кла. Са дру­ге стра­не, Гено­но­вој мапи „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” не само да недо­ста­ју мно­ги бит­ни спо­ме­ни­ци индо-европ­ског кон­ти­нен­та духов­но­сти, већ и чита­ва, огром­на и неза­о­би­ла­зна, про­стран­ства тих кул­ту­ра. У том погле­ду вео­ма је симп­то­ма­тич­но тотал­но игно­ри­са­ње сло­вен­ских тра­ди­ци­ја, и само спо­ра­дич­но обра­ћа­ње гер­ман­ским тра­ди­ци­ја­ма.

Гено­нов однос пре­ма гно­зи опе­ра­тив­не масо­не­ри­је јасно потвр­ђу­је волун­та­ри­стич­ку и при­стра­сну при­ро­ду њего­ве спо­зна­је: он је упор­но желео да види орга­нич­ки спо­ме­ник Тра­ди­ци­је у том искљу­чи­во меха­нич­ком и син­кре­тич­ком ску­пу изоб­ли­че­них фраг­ме­на­та често неспо­ји­вих тра­ди­ци­ја.

Дослед­но пот­це­њу­ју­ћи ствар­ни зна­чај мани­фе­ста­ци­је исто­ри­је, Генон је уси­ље­но насто­јао да све изра­зе темељ­них кул­тур­них раз­ли­ка и одго­ва­ра­ју­ћих дуа­ли­за­ма види у нека­квом иде­ал­ном, али често химе­рич­ном, порет­ку хар­мо­нич­них дуал­но­сти или ком­пле­мен­тар­но­сти које, навод­но, поти­чу из једин­стве­ног исхо­ди­шта. Дакле, њего­ва визи­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” бли­жа је некој модер­ној кон­струк­ци­ји него мета­фи­зич­кој ствар­но­сти. У том изве­шта­че­ном насто­ја­њу да све раз­ли­чи­то­сти при­ве­де једин­стве­ном исхо­ди­шту, Генон је пре­че­сто кори­стио секу­лар­не еле­мен­те одре­ђе­них док­три­на или рели­ги­ја, зао­би­ла­зе­ћи или игно­ри­шу­ћи њихо­ве основ­не сто­же­ре и садр­жа­је. У сушти­ни, Гено­но­ва „При­мор­ди­јал­на Тра­ди­ци­ја” је знат­ним делом спе­ку­ла­тив­ни про­из­вод који одра­жа­ва све­тлост зала­ска сун­ца духов­них енер­ги­ја на попри­шти­ма некад вели­ких духов­них бор­би, где су оста­ле само руше­ви­не руше­ви­на. Ни њего­ва мисао, ина­че про­дор­на, није успе­ла да пот­пу­но пре­вла­да регре­сив­не про­це­се кра­ја „мрач­ног доба”, јер их и сама осве­до­ча­ва. Ипак, наш изло­же­ни суд ника­ко не оспо­ра­ва вред­ност и иде­ал­ну осно­ва­ност Гено­но­ве инту­и­ци­је посто­ја­ња неке При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је и њене пото­ње дис­пер­зи­је. На жалост, њего­ва инту­и­ци­ја нај­ви­ше досе­же дру­го, „сре­бр­но”, доба инту­и­ци­ја, про­же­та „лунар­ним” духом, лише­на духов­не вирил­но­сти свој­стве­не спо­ме­ни­ци­ма солар­не кул­ту­ре „злат­ног доба”, нај­древ­ни­јим спо­ме­ни­ци­ма индо-европ­ске тра­ди­ци­је.

Изло­же­на свој­ства Гено­но­ве инту­и­ци­је јасно ода­ју јед­ну инди­ви­ду­ал­ну али мањ­ка­ву пси­хо­ло­ги­ју чија усло­вља­ва­ња Генон није увек успе­вао да пре­ва­зи­ђе, упр­кос усва­ја­ња иде­а­ла импер­со­нал­но­сти над-инди­ви­ду­ал­ног духа. Скло­но­сти и иди­о­син­кра­зи­је те пси­хо­ло­ги­је посеб­но ода­је Гено­но­ва вер­зи­ја тро­чла­не струк­ту­ре индо-европ­ске зајед­ни­це, где првој, суве­рен­ској, функ­ци­ји само „кроз зубе” при­зна­је „акти­ви­стич­ка” свој­ства, прем­да нај­древ­ни­ји спо­ме­ни­ци тра­ди­ци­је коју ево­ци­ра недво­сми­сле­но све­до­че да је прва функ­ци­ја рав­но­прав­но инте­гри­са­ла моћи кон­тем­пла­ци­је и акци­је.[13] Оту­да и Гено­но­во игно­ри­са­ње фигу­ре ksa­triya и одго­ва­ра­ју­ћих, акти­ви­стич­ких, путе­ва мета­фи­зич­ког оства­ре­ња чове­ка, и пот­пу­ни пре­вид нипон­ске тра­ди­ци­је где фигу­ру иде­ал­ног чове­ка оте­ло­тво­ру­је саму­рај.[14] Прем­да Генон усва­ја иде­ју да раз­ли­чи­ти обли­ци тра­ди­ци­ја изра­жа­ва­ју и раз­ли­чи­те, етнич­ке, при­ро­де чове­ка, прем­да он у европ­ском чове­ку јасно пре­по­зна­је при­ро­ду пре­вас­ход­но скло­ну путе­ви­ма акци­је, при раз­ма­тра­њу европ­ских тра­ди­ци­ја Генон пот­пу­но пре­не­бре­га­ва одго­ва­ра­ју­ће мета­фи­зич­ке пер­спек­ти­ве, осве­до­че­не тем­плар­ском и гибе­лин­ском тра­ди­ци­јом. Уоста­лом, изло­же­на Гено­но­ва иди­о­син­кра­зи­ја и логич­ки про­ти­ву­ре­чи исти­ни: ако прву и заи­ста при­мор­ди­јал­ну фигу­ру, суве­рен­ску, карак­те­ри­ше вен­ча­ње моћи кон­тем­пла­ци­је и акци­је – што Генон при­зна­је – како је могу­ће потом дати сву пред­ност фигу­ра­ма кон­тем­пла­ци­је и пот­пу­но пот­це­ни­ти или игно­ри­са­ти фигу­ре акци­је?

Посеб­на Гено­но­ва сла­бост зове се „Исток”. Њего­ва „лунар­на” при­ро­да гаји­ла је, често разло­жне, нетр­пе­љи­во­сти пре­ма модер­ном Запа­ду и без­раз­ло­жне и химе­рич­не наде да на Исто­ку још посто­је жива пре­да­ња „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”, то јест да ће са тог и таквог Исто­ка доћи спас Запа­ду. Да Исток заи­ста рас­по­ла­же таквим спа­си­лач­ким моћи­ма – он би пре све­га себи помо­гао. А није, нити може, па је постао само про­вин­ци­ја модер­ног Запа­да. Раз­ма­тра­ју­ћи „ори­јен­та­ли­зам” Гено­но­ве наде, Јули­јус Ево­ла је луцид­но уочио да она про­ти­ву­ре­чи упра­во „циклич­ним зако­ни­ма” тра­ди­ци­ја које Генон усва­ја. По логи­ци упра­во тих „циклич­них зако­на”, упра­во је Запад – буду­ћи дале­ко испре Исто­ка на лини­ји циклич­ног про­па­да­ња – „бли­жи кра­ју циклу­са, тиме и новом почет­ку”,[15] дакле, почет­ку новог „злат­ног доба”.

На кра­ју, нео­п­ход­но је иста­ћи да изло­же­не пра­зни­не Гено­но­вог уче­ња не карак­те­ри­шу само сла­бо­сти њего­ве for­ma men­tis или инди­ви­ду­ал­не пси­хо­ло­ги­је, већ и сна­ге усло­вља­ва­ња модер­ног све­та који­ма није успе­вао да пот­пу­но одо­ли. Сто­га и Гено­но­ви пози­тив­ни при­ме­ри, које супрот­ста­вља инсти­ту­ци­ја­ма и иде­ја­ма модер­ног све­та, често има­ју изглед симе­трич­них анти­те­за, као да су усло­вља­ва­ни пред­ме­ти­ма оспо­ра­ва­ња. Међу­тим, при оце­њи­ва­њу Гено­но­вог дела тре­ба има­ти у виду и чиње­ни­цу да вред­ност неке док­три­не не одме­ра­ва­ју само кри­те­ри­ју­ми исти­не, већ и плод­но­сти.[16] Гено­но­во дело је врши­ло и врши пло­до­но­сне ути­ца­је на низ зна­чај­них про­та­го­ни­ста духов­ног успра­вља­ња на Исто­ку у на Запа­ду. Поуч­но је при­зна­ње јед­ног зака­сне­лог чита­о­ца Гено­но­вих дела, Андреа Жида: да је у мла­до­сти, уме­сто у ста­ро­сти, сусрео Гено­но­ва дела, његов живот­ни пут био би пот­пу­но дру­га­чи­ји. Генон је саздао један од оних спо­ме­ни­ка који, упр­кос оште­ће­ња или мањ­ка­во­сти, могу инспи­ри­са­ти бит­не пози­тив­не одлу­ке у живо­ту, по фор­му­ли песни­ка Рил­кеа, испи­са­ној пред руше­ви­ном јед­ног архај­ског Апо­ло­но­вог тор­за: „Du musst dein Leben ändern!” „Мораш друк­чи­је живе­ти!” <