Godina izdanja: 2015
ISBN: 978-86-85083-94-5
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

Autor - osoba Pavković, Vasa, 1953- = Pavković, Vasa, 1953-
Naslov Neočekivani pesnici : Judita Šalgo, Vujica Rešin Tucić, Vojislav Despotov, Petru Krdu / Vasa Pavković
Vrsta građe književni prikaz/pregled
Jezik srpski
Godina 2015
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine, 2015 (Beograd : Službeni glasnik)
Fizički opis 166 str. : fotogr. ; 23 cm
Zbirka ǂEdicija ǂCrveni čot
(karton)
Napomene Tiraž 1.000
O autoru: str. 164.
Predmetne odrednice Šalgo, Judit, 1941-1996
Rešin Tucić, Vujica, 1941-2009
Despotov, Vojislav, 1950-2000
Krdu, Petru, 1952-2011

INTERVJU: VASA PAVKOVIĆ, KNjIŽEVNI KRITIČAR
Knjigama sam se lečio od zle istorije
U poeziji pesma o duhovnosti i duhovnicima najčešće je znatno manje uspela nego pesma o čaši vode, o sokolovom letu ili krošnji jablana
(Фото: приватна архива)
Vasa Pavković više od trideset godina piše o poeziji i pesnicima, a u predgovoru novoj zbirci eseja „Pustolovine s poezijom” (Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”), koji su nastajali u proteklih četvrt veka, piše: „Živeo sam u vreme velikih pesnika: Crnjanskog, Pope, Pavlovića, Raičkovića, Ivana V. Lalića, Jovana Hristića, Brane Petrovića, Aleksandra Ristovića i Srbe Mitrovića. Ali i Vujice Rešina Tucića, Voje Despotova, Judite Šalgo, Raše Livade, Novice Tadića, Petru Krdua... Neke od pesnika sam video jednom u životu, neke dva ili tri puta, sa pojedinima sam razgovarao i više puta, a neki mi bejahu i dragi prijatelji. O nekima sam govorio, a o svima, koje sam pomenuo, i mnogim drugima, i pisao.” Još jedno autorsko delo povod je za razgovor sa Vasom Pavkovićem, to je izdanje Zavoda za kulturu Vojvodine „Neočekivani pesnici” o stvaralaštvu Judite Šalgo, Vujice Rešina Tucića, Vojislava Despotova i Petru Krdua.

Na šta mislite kada kažete da je pisati o poeziji i pesnicima uvek bilo, u književnom smislu, pustolovno?

Poezijom se bavim dvojako. Kao pesnik i kao kritičar pesništva. Jezik me vodi u predele u kojima ne samo da nisam boravio, nego i tamo gde nisam nikad ni pomislio da ću biti. Slično je i sa čitanjem drugih pesnika i kritičkim pisanjem o njima. Povremeno, dosta retko, pojavi se smisaono vrtoglava knjiga, nešto češće u dobroj knjizi ugledam i pesmu od koje mi zastane dah. Takve su pesme rasejane po našoj tradiciji (Sterija, Kostić, Dis, Crnjanski, Drainac, Davičo, Popa...), ali i u savremenoj poeziji (Bora Radović, Milutin Petrović, Radmila Lazić, Miroslav Maksimović, Vladimir Kopicl...).

Kada ste o poeziji pisali terapeutski? Kakva je poezija pisana u tim vremenima, kakvu ste poeziju vi tada pisali?

Terapeutski najviše u 90-im i početkom ovog veka. Pomagali su mi naši, pomenuti ali i mnogi nepomenuti pesnici, kao i svetski pesnici. Pisao sam o njima i bivalo mi je bolje. Lečio sam se od zle istorije i u svojim pesničkim knjigama kakve su „Nesigurnost u tekstu”, „Konverzija” ili „Knjiga o lastavicama”. Verovao sam da može biti drugačije i bolje, kao i mnogi drugi ljudi. Sad vidim da smo se vratili starim vremenima i ofucanim rešenjima, ne manje sumnjivim od onih koja su me tištala pre dvadeset godina. Knjiga „U varljivom životu” govori o tom porazu.

Birate one koji su vam duhovno srodni, nema negativnih kritika u ovim izdanjima. Šta vas, kao književnog kritičara pobuđuje na to da pišete o određenom pesniku?

Kao mlad čovek znao sam da o određenim pesničkim knjigama pišem i vrlo negativno. Sada za to nemam vremena. Loših pesničkih knjiga, proračunato tradicionalističkih, ima više nego u 80-im, pišu ih često i neki od avangardnijih liričara prošlih vremena, ali ne osećam potrebu da njima „prljam ruke”. One su mrtve posle jedne do dve sezone, a da nisam mrdnuo prstom. Treba videti stihove novih, mladih pesničkih generacija, pa sve postaje jasnije. Od stotinu novih, mladih pesnika ni jedan jedini ne piše kao ovi „novi tradicionalisti”.

Stalno čujemo da nam književna kritika nedostaje, da nema vrednovanja, da nema usmeravanja, odvajanja dobrog od lošeg. Šta je tome razlog?

Književna kritika živi na sve tanjoj časopisnoj margini. Kao i uvek, pravi pesnici objavljuju knjige, ne trudeći se posebno da „nahvataju” kritičare koji bi o njima pisali. Netalentovani i manje više bezvredni pesnici, kao i uvek, „saborno rade” na tom planu. Tako se i časopisna kritička margina još više tanji. Ali, ipak, i uprkos svemu, vrednosti se razaznaju. U poeziji pesma o duhovnosti i duhovnicima najčešće je znatno manje uspela nego pesma o čaši vode, pesma o sokolovom letu ili krošnji jablana. Tu naručene kritike ne pomažu. Ni režirane nagrade, ni zlatni pečati akademske kritike.

Ukazujete i na neke neobične postupke pesnika. Zašto je, po vašem mišljenju, Vasko Popa ostavio Aleksandru Petrovu vredan rukopis antologije srednjovekovne srpske poezije, ne brinući se više o njemu?

Što se Popine antologije srpske srednjovekovne poezije tiče, mislim da ju je poverio Aleksandru Petrovu jer je imao poverenja u njega, a s druge strane zbog vlastitih ideoloških ideja i tadašnje društvene i kulturne situacije, nije želeo da knjigu objavi za života. „Jutro misleno” je izvanredna antologija, ali nije doživela recepciju koju je zaslužila. Razlog leži u propasti jugoslovenske kulturne scene i društvenoj devoluciji čiji smo savremenici.

Posebnu knjigu posvetili ste svojim prijateljima, pesnicima iz Vojvodine. Po čemu srpska kultura treba da ih pamti?

Knjiga „Neočekivani pesnici” posvećena je književnim ali i ljudskim likovima Judite Šalgo, Vujice Rešin Tucića, Voje Despotova i Petru Krdua. Poznavao sam ove zatočnike apsolutnog modernizma, neovangardiste (prvo troje) i neonadrealistu Krdua iz Vršca. Sarađivali smo. Vrhunski umetnici i intelektualci, svi su igrali po nekoliko važnih uloga na našoj književnoj sceni i sada nam, posle preranih smrti, jako i nenadoknadivo nedostaju. Knjigom sam želeo da mladim pesnicima i piscima uopšte predočim njihova dela, da ih upoznam sa nečim što je izvanredno, potisnuto u stranu, a živo i podsticajno.

Priče Judite Šalgo su vas podstakle da napišete i varijacije na njene teme...

Kao prozni pisac, Judita je bila inovativna jednako kao i pesnik. U svojoj pesničkoj karijeri se neprekidno menjala, u proznoj je ostala dosledna istraživanjima forme. Pišući priče po Juditinim modelima, hteo sam da pokažem koliko volim njenu prozu, ali i koliko zdrave energije leži u njenim istraživanjima.

Zbog čega su i posle par decenija aktuelne pesme Vojislava Despotova „Mišja niša” i „ Kad bismo se ponovo rodili”?

Slutim i verujem da će Despotov, kao pesnik, romansijer i esejista, u budućnosti biti uticajniji nego što je trenutno. Pomenute pesme, kao i mnoge druge, primeri su postmoderne strategije, jednoj po paradoksalnoj i humornoj strategiji označavanja, univerzalnoj lirici. Kad čitate najbolje pesme Despotova, vi osećate radost kao kad čitate Ruževiča ili Šimborsku, recimo. Slično je i sa Petru Krduom. Njegove pesme ne zaostaju za Mišoom ili Staneskuom.

Kako biste opisali nove generacije pesnika?

Prija mi njihova energija i savremenost, a smeta što mnogi liče jedni na druge i što se povremeno vidi da su nedovoljno načitani. Tzv. automatska „pesnička proizvodnja” i „lirska proza” su zgodne kao početak ali ne i kao produžetak njihovih karijera. Ali i nova generacija će se suočiti s vremenom koje dolazi i opstaće najtalentovaniji i najuporniji. Važno je da budu slobodni i da se ne podaju lukrativnom tradicionalizmu.
MG31