Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Vrsta: Teorija književnosti

Polisemija i organizacija leksičkog sistema u srpskome jeziku
Autor: Darinka Gortan-Premk
Strana: 188 ► Ostali detalji | Prikaz: Ћирилица - Latinica
Oblast: Lingvistika
A A A
Poslednje dve godine bile su značajnije za našu leksičku semantiku nego bilo koji period pre toga. Naime, za to vreme objavljene su čak tri knjige iz te oblasti. To su Polisemija i organizacija leksičkog sistema Darinke Gortan-Premk, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina Danka Šipke i Reč. Smisao. Saznanje Stane Ristić i Milane Radić-Dugonjić. Svaka od ovih knjiga predstavlja poseban, različit pristup leksičkom materijalu i stranoj literaturi iz oblasti leksikologije i semantike, pa su zato, svaka za sebe i sve zajedno utemeljile leksikologiju na našem prostoru.

Prva je, pre dve godine, u izdanju Biblioteke Južnoslovenskog filologa Instituta za srpski jezik, objavljena knjiga prof. Darinke Gortan-Premk Polisemija i organizacija leksičkog sistema u srpskome jeziku. Naslov ove knjige mogao bi se preurediti i kao Organizacija leksičkog sistema srpskog jezika kroz polisemiju ili Polisemija kao organizator leksičkog sistema. Time bi u većoj meri došla do izražaja činjenica da predmet ove knjige prevazilazi problem polisemije. U njoj se iz ugla višeznačnosti leksemâ analiziraju i mnoga druga semantička pitanja koja se odnose na organizaciju leksičkog sistema. Takođe, u knjizi se predlažu nova ili opisuju postojeća leksikografska rešenja u vezi s nekim teorijskim problemima, a to daje još jedno težište ovom delu. Osnovni teorijsko-metodološki pristup analizi građe u radu jeste komponencijalna analiza .

Knjiga se sastoji iz šest poglavlja: O rečima (9–38), Polisemija (38–126), Polisemija i derivacija (126–140), Polisemija i sinonimija (140–146), Polisemija i antonimija (146–150), Polisemija i homonimija (150–157). Pored toga, knjiga sadrži zaključak na srpskom jeziku, zaključak na engleskom, bibliografiju, indeks citiranih autora, registar pojmova i registar primera.

U prvom poglavlju se nakon određenja nesamostalnih semantičkih elemenata (a to su oblička osnova, tvorbena osnova, tvorbeni formant, leksička morfema i oblička morfema) prelazi na pojam lekseme (kao najmanje samostalne leksičke jedinice sposobne da učestvuje u formiranju sintaksičkih jedinica), a zatim na tipove i vrste reči. Darinka Gortan-Premk predlaže tri osnovna kriterijuma za klasifikaciju reči u našem jeziku: semantički, funkcionalni i morfološki. Prema semantičkoj klasifikaciji, reči se dele prema sposobnosti nominacije, sposobnosti označavanja i sposobnosti obavljanja funkcije rečeničnog člana. Po autorki, sve reči imaju sposobnost nominacije. To je njihova osnovna funkcija. Rečima se nominuju pojmovi ili odnosi među njima. Nemaju sve reči sposobnost označavanja, čak ni svi članovi jedne vrste reči. Tako, na primer, većinom imenica se označava kakav pojam osim, recimo, vlastitim. Takođe, sposobnost označavanja nemaju ni relacioni pridevi, zatim glagoli nepotpunog značenja itd. Funkcionalno, reči se dele na samostalne i nesamostalne, a morfološki se dele na vrste.

U poglavlju Polisemija D. Gortan-Premk objašnjava pojmove neophodne za razumevanje ostvarivanja procesa polisemije, a to su semantička realizacija, semantički sadržaj i semantička pozicija, a zatim navodi i objašnjava semantičke transformacije kojima se ostvaruje polisemija. To su platisemija, metonimija, sinegdoha i metafora.

Jedan od važnijih zaključaka ove knjige jeste da nisu sve lekseme podjednako sposobne za razvijanje polisemantičkih struktura. Najsposobnije za to su proste, osnovne reči. Ove reči su jednoreferentne. U njihovom semantičkom sadržaju je mnogo sema. Posledica toga je razvijena polisemantička struktura i veliki broj derivata koji u tvorbenoj osnovi imaju prostu reč. Zbog svega toga, ove su reči osnova leksičkog sistema i izvorište svih leksičkih mehanizama.

U poglavlju Polisemija i derivacija autor poredi osnovne reči i derivate, govori o semantičkom odnosu tvorbene osnove prema derivatu, o strukturi i semantici derivata i o regularnosti semantičkog variranja. D. Gortan-Premk smatra da se istim semantičkim zakonitostima formira polisemantička struktura leksema i derivacioni sistem. Zbog toga je derivacija neraskidivo povezana sa polisemijom, a samim tim i tvorba reči sa leksikologijom. Tvorba reči je, prema tome, deo leksikologije, a ne, kako se tradicionalno misli, deo morfologije. Proste reči u derivat mogu uneti ceo svoj semantički sadržaj (pevati – pevač), deo svog semantičkog sadržaja (zub – zubar) ili samo jednu od sema (kupus – kupusara, stara, iskrzana knjiga, prema semi iskrzan, rastrzan iz osnovnog semantičkog sadržaja lekseme kupus). Derivati su po pravilu dvoreferentne reči, jedan im je referent vrednost tvorbene osnove, a drugi vrednost tvorbenog formanta. Oni imaju u svom semantičkom sadržaju mali, ograničen broj sema, pa samim tim imaju i veoma skromnu polisemantičku strukturu i razvijaju mali broj derivata.

U poglavlju Polisemija i sinonimija autorka određuje sinonimiju kao mehanizam asocijativnog povezivanja leksema sa istom arhisemom i bar jednom istom semom nižeg ranga. Važan zaključak u vezi sa sinonimijom: proste, osnovne reči po pravilu ne stupaju u odnose identične, apsolutne sinonimije. Prave sinonime u primarnim značenjima ne mogu imati, npr. lekseme glava, noga, nos itd. One mogu imati samo relativne sinonime (lice – njuška, kašika – žlica itd.). Samo derivati dobijeni metaforom mogu imati prave sinonime u primarnim značenjima (munjevit – zmijast).

Polisemija, derivacija i antonimija su osnovni leksički mehanizmi, dok je sinonimija, po D. Gortan-Premk, sekundarni semantički mehanizam. O antonimiji i njenom odnosu prema polisemiji govori se u poglavlju Polisemija i antonimija. Antonimija se određuje kao mehanizam asocijativnog povezivanja leksema čiji semantički sadržaji imaju istu arhisemu kakvog pojma osobine, istu jednu semu kakve određene osobine i u ovom odnosu desemantizovane ili gotovo desemantizovane sve druge seme.

Odnosu polisemije i homonimije posvećeno je poslednje poglavlje knjige. Homonimija se određuje kao nesistemska pojava, postojanje i mogućnost postojanja dvaju ili više diverznih semantičkih sadržaja u formalno, po spoljašnjem izgledu, istom obliku.

U knjizi se navode i brojne leksikografke napomene. To su predlozi i rešenja namenjena u prvom redu za poboljšanje Rečnika SANU i prilagođavanja njegove izrade savremenim leksikografskim tokovima. Izdvojićemo samo neke od tih napomena.

Opisni deo definicije osnovnog značenja reči (primarne semantičke realizacije) obavezno mora da sadrži one seme koje su relevantne za razvoj polisemantičke strukture. Tako se, na primer, leksema zub u RSANU definiše kao svaka od pločastih ili klinastih koščica prevučenih gleđu u vilicama čoveka i većine drugih kičmenjaka koje služe za kidanje i sitnjenje hrane. U definiciji se ne navodi sema beline, iako je to za svakodnevni život izuzetno važna osobina zuba. D. Gortan-Premk izostavljanje ove seme smatra korektnim leksikografskim postupkom zbog toga što ova sema nije produktivna u razvoju polisemantičke strukture lekseme zub. Ovde je na delu nepodudaranje jezičke logike i logike svakodnevnog života. Za razvoj polisemantičke strukture lekseme zub važne su seme koje se odnose na njegovu oštrinu i položaj u vilicama među drugim zubima.

Dešava se da se neko od sekundarnih značenja razvija zahvaljujući produktivnosti semâ kolektivne ekspresije. Takve seme, ma kako one izgledale nevažnim jer su implicitne, konotativne, zaslužuju, po D. Gortan-Premk, navođenje u definiciji primarnog značenja. Na strani 66, autorka modifikuje postojeću definiciju osnovnog značenja lekseme guska, pa je ovako uobličuje: 1. i zool. a. domaća pripitomljena ptica plovuša izduženog vrata Anser domesticus karakterističnog glasa, koja se gaji radi perja, mesa i jaja; ženka te ptice (za koju se veruje da je glupa). Neophodnost seme kolektivne ekspresije za koju se veruje da je glupa očigledna je ako se uzme u obzir sekundarna semantička realizacija definisana u RSANU kao glupa, ograničena ženska osoba, glupača. Dakle, leksikograf mora da ima u vidu da organizacija definicije osnovnog značenja treba da bude utemeljena na jezičkim principima – u definiciji moraju biti oni elementi koji daju dalje rezultate.

Pažljiv čitalac je, verovatno, zapazio da ova malo modifikovana definicija lekseme guska ima kvalifikator "i zool." Reč je o još jednom predlogu leksikografima. D. Gortan-Premk (str. 66) je zapazila zbrku i pometnju u navođenju terminoloških kvalifikatora uz imenice koje označavaju biljke i životinje i koje istovremeno pripadaju opštem leksičkom fondu i terminima. Uz osnovna značenja leksema goveče, koza, konj, krava stoji kvalifikator zool., a uz leksemu kokoš ne stoji. Da bi se rešila ova neujednačenost, D. Gortan-Premk predlaže kvalifikator "i zool." ili "i bot.". Ova kvalifikacija bi, s obzirom na to da izostanak kvalifikacije znači pripadnost opštem leksičkom fondu, značila da reč pripada i opštem i posebnom leksičkom fondu.

U vezi sa obradom termina, pored ove, već navedene mogućnosti, autorka izdvaja još dva slučaja (str.123–125). Prvi je kada treba definisati termin koji funkcioniše samo u svom zatvorenom terminološkom sistemu. Ovakvi slučajevi ne izazivaju nedoumicu leksikografa. On navodi kvalifikator njegove upotrebne vrednosti (npr. za reč amper ispred definicije jedinica za merenje jačine struje, dat je kvalifikator "fiz."). Drugi je slučaj kada su neka značenja lekseme terminološka, a neka se odnose na opšti leksički fond. Tako, npr. leksema krug ima bogatu polisemantičku strukturu. Dva značenja kruga su matematička (dakle, terminološka), a ostala nisu. Leksikograf bi bolje učinio da terminološko značenje nije dao pod tačkom 1. Po autorkinom mišljenju, tačka 1 bi trebalo da bude rezervisana za ono značenje lekseme krug čiji semantički sadržaj omogućava razvoj preostalog dela polisemantičke strukture (npr. zatvorena kriva linija čiji su svi delovi jednako ili približno jednako