Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

portret malog Jukija Mišime

Кимитаке Хираока (јап. 平岡 公威, 14. јануар 1925. - 25. новембар 1970.), познатији под књижевним псеудонимом Јукио Мишима (јап. 三島 由紀夫), био је јапански књижевник, песник, драматург, глумац и режисер; такође познат и по ритуалном самоубиству (сепуку) након неуспелог извршавања coup d`état.[1] Три пута је номинован за Нобелову награду из књижевности и сматра се једним од најутицајнијих јапанских писаца XX. века. Његова авангардна дела приказују спој модерне и традиционалне естетике, подстичући културолошке и политичке промене, као и бавећи се темама сексуалности и смрти.
....Мишима је писао романе, популарне серијске новеле, кратке приче, есеје, као и знаменита дела за кабуки позориште и модерну но драму. Такође током 1945. године започиње кратку причу Мисаки ните но моногатари (Прича на рту - 岬にての物語) и наставља да је пише до краја Другог светског рата. Већ 1946. године посећује познатог јапанског писца Јасунори Кавабата-у у Камакури, носећи са собом радове Чусеј (Средњи век - 中世 ) и Табако (Цигарета - 煙草) и тражећи његове савете. На Кавабатину препоруку, 1946. Табако бива објављен у новом књижевном магазину Нинген (Човечанство - 人間).

Такође 1946. године, Мишима започиње свој први роман Тозоку (Лопови - 盗賊), прича о двоици младих аристократа одвучених у самоубиство. Објављује се током 1948. године, чиме Мишима улази у другу групу послератних писаца Јапана. Следеће дело које пише је роман Камен но кокухаку (Исповест маске - 仮面の告白), полу аутобиографско дело о младићу латентно привученим хомосексуалношћу, који се прикрива иза маске не би ли био прихваћен у друштву. Овај роман доживљава велику популарност уздижући Мишиму на ниво славне личности већ са својих 24. године.

Око 1949. године Мишима објављује низ есеја у Киндај бунгаку на тему Јасунори Кавабате према коме је осећао дубоко поштовање. Велика већина његових радова се даље преводи на енглески и друге европске језике, ширећи тако његову популарност широм света. Мишима је у том периоду често путовао, да би 1952. године посетио Грчку која га је одмалена фасцинирала. Утисци тог путовања ће се појавити у роману Шјосај (Хук валова - 潮騒), који је објављен 1954. године и вуче корене из грчког мита о Дафнису и Хлоји.

Мишима се често освртао на модерна и актуелна дешавања, инкорпорирајући их метафорички у своја дела. Такав пример је Кинкакуџи (Златни павиљон - 金閣寺), као фикција, бави се уништењем познатог кјотовског храма у пожару. Затим његов следећи роман Утаге но ато (После банкета - 宴のあと), објављен 1960. године помно прати дешавања која се тичу Хачиро Арита-е, политичара који се кандидује за градоначелника Токија (због кога Мишима бива осуђен због кршења личне приватности). Током 1962. године, пише своје најавангардније дело Уцукуши хоши (Лепа звезда - 美しい星), које у неким тренуцима прелази у научну фантастику, након објављивања бива прихваћено уз подељену критику.

Током 25. новембра 1970. године, Мишима заједно са четири члана Татенокај, под изговором, посећују команданта кампа Ичигаја (Токијски генералштаб источне команде, јапанских одбрамбених снага). Унутар њега, барикадирају канцеларију и везују команданта за столицу. Са припремњеним манифестом и паролама, Мишима иступа на балкон како би се обратио војницима који су се скупили испод. Његов говор је требало да инспирише и покрене coup d`état, враћајући власт у руке цара. Међутим, такав говор је још више изиритирао војнике који су почели да му се ругају. Завршио је свој говор након испланираног времена, вратио се у канцеларију и извршио сепуку (традиционално самоубиство). Место ритуалног кајшакунин-а (онога који завршава ритуал, одрубљивањем главе самоубице) припало је Масакацу Морити; међутим након неуспелих покушаја тај чин препушта Хиројасу Коги.