Godina izdanja: 1990
ISBN: 86-7251-003-5
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Estetika 1990 223 strane

odlična očuvanost

Eseji Mišela de Montenja predstavlja jedno od temeljnih dela evropske renesansne misli i začetke modernog eseja kao filozofsko-književne forme. Montenj kroz niz ogleda razmatra čoveka, njegovo iskustvo, slabosti, navike, strahove, moral i odnos prema smrti, znanju i društvu. Polazna tačka njegove filozofije jeste samoposmatranje – poznata misao: „Ja sam predmet svoje knjige“.

Osnovna odlika Eseja je skepticizam i umerenost: Montenj dovodi u pitanje apsolutne istine, kritikuje dogmatizam i naglašava relativnost ljudskog znanja. Njegova filozofija je duboko humanistička – usmerena na život, toleranciju, razumevanje drugog i prihvatanje ljudske nesavršenosti.

Predgovor čitaocu

Montenj objašnjava da piše knjigu o sebi, bez namere da poučava ili moralizuje. Cilj mu je iskreno samoposmatranje i razumevanje ljudske prirode. Naglašava prirodnost, jednostavnost i odsustvo pretvaranja.

O dokolici

Dokolica može biti blagotvorna, ali i opasna ako um ostane bez discipline. Kada nema spoljašnjih obaveza, misli mogu postati haotične. Zato je važno usmeravati duh čak i u dokolici.

Da o našoj sreći treba suditi tek posle naše smrti

Prava procena sreće čoveka moguća je tek nakon njegove smrti, jer je ljudski život promenljiv i podložan naglim preokretima. Sud o sreći mora obuhvatiti celinu života.

Da filozofirati znači navikavati se na smrt

Filozofija uči čoveka da se oslobodi straha od smrti. Razmišljanje o smrti pomaže da se bolje i slobodnije živi, jer ko se ne boji smrti, ne boji se ni života.

O vaspitanju dece

Vaspitanje treba da razvija razum, karakter i samostalno mišljenje, a ne puko pamćenje činjenica. Učitelj treba da vodi dijalog s detetom i podstiče kritičko mišljenje.

O prijateljstvu

Pravo prijateljstvo je retko i zasniva se na duhovnom jedinstvu, a ne na koristi ili interesu. Montenj opisuje ideal prijateljstva kroz odnos sa Etjenom de la Boesijem.

O samoći

Samoća je potrebna da bi se čovek povukao u sebe i stekao unutrašnju slobodu. Međutim, prava samoća je unutrašnja, a ne nužno fizička.

O Demokritu i Heraklitu

Demokrit se smeje ljudskim slabostima, Heraklit nad njima plače. Montenj smatra da je Demokritov stav mudriji, jer ismevanje pokazuje distancu i razumevanje ljudske prirode.

O nepostojanosti naših dela

Ljudska dela i odluke su promenljive i često protivrečne. Čovek nije stabilno biće, već se stalno menja; zato su apsolutni sudovi o ljudima pogrešni.

O pripremanju

Čovek treba da se priprema za životne teškoće, ali bez preterane brige. Preterano planiranje može oduzeti spontanost i radost življenja.

O ljubavi očeva prema deci

Roditeljska ljubav treba da bude razumna i umerena. Slepa privrženost može pokvariti i roditelja i dete. Prava ljubav podrazumeva odgovornost i vaspitavanje.

O knjigama

Knjige su izvor zadovoljstva i mudrosti, ali ih ne treba čitati mehanički. Čitanje treba da podstakne ličnu misao, a ne da zameni razmišljanje.

O kajanju

Montenj sumnja u dubinsko kajanje, jer čovek često postupa u skladu sa svojom prirodom. Kajanje ne menja ono što jesmo, već samo izražava našu unutrašnju nestalnost.

O veštini razgovaranja

Dobar razgovor zahteva otvorenost, toleranciju i spremnost da se prihvati tuđe mišljenje. Rasprava nije borba, već razmena misli.

O taštini

Taština je sastavni deo ljudske prirode, ali postaje problem kada upravlja našim delima. Montenj priznaje sopstvenu taštinu, pokazujući iskrenost prema sebi.

O iskustvu

Iskustvo je najvažniji izvor znanja. Filozofija treba da se oslanja na životnu praksu, a ne na apstraktne teorije. Mudrost dolazi iz življenja.