ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1979
Jezik: Srpski
Autor: Strani

OMOT NA KORICI JE MALO ZACEPLJEN U GORNJEM UGLU SA PREDNJE STRANE.I A DRUGE STRANE JE MALO ISCEPAN.
UNUTRAŠNJOST JE IZUZETNO OČUVANA
Izdavač: BIGZ
Edicija: Filozofska biblioteka
Prevod: Nikola Popović
Predgovor: Veljko Korać
Povez: tvrd sa omotom
Broj strana: XXXVIII + 558
omot iskrzan, ponegde obeležavano običnom olovkom

Kritika čistog uma je filozofsko delo nemačkog filozofa Immanuela Kanta, poznato i pod nazivom „prva kritika“ ili samo „kritika“. Knjiga je objavljena 1781. ali 1787. objavljena je ponovo kao eksplicitno i znatno dopunjeno izdanje. „Kritika čistog uma“ je Kantovo najznačajnije delo i ubraja se u filozofske klasike.

U „Kritici čistog uma“ Kant predstavlja po prvi put svoj transcendentalni idealizam, teoriju koju on sam vidi kao „kopernikanski obrt“ u filozofskim raspravama između racionalizma i empirizma, idealizma i realizma. Ovaj izraz se odnosi na reakcije koje je astronom Nikola Kopernik izazvao sa svojom revolucionarnom teorijom o heliocentričnom sistemu. Kant u stvari s „kopernikanskim obrtom“ misli da on, umesto da se priključi jednom od tabora u raspravi: između racionalista (koji smatraju da put ka sa(znanju) ide prvenstveno kroz razum) i empirista (koji zastupaju stav da je iskustvo osnovni izvor spoznaje), treba obratiti pažnju na „uslove“ znanja, tj. objasniti na koji način je naš um struktuiran, gde su granice naših saznanja i pod kojim kategorijama sortiramo naše iskustvo.

„U jednome rodu svoga saznanja ljudski um ima čudnu sudbinu: uznemiruju ga pitanja o koja on ne može da se ogluši, jer mu ih postavlja sama priroda uma, ali koja on ipak ne može da reši, jer ona premašuju svaku moć ljudskog uma. U ovu nezgodu um zapada bez svoje krivice. On polazi od osnovnih stavova čija je primena u toku iskustva neophodna i u isto vreme njime dovoljno dokazana. Sa njima um se penje (kao što iziskuje sama njegova priroda) sve više, udaljenijim uslovima. Ali pošto primeti da na taj način njegov posao mora da ostane uvek nedovršen, jer pitanja nikako ne prestaju, to se on oseti prinuđen da pribegne osnovnim stavovima koji prekoračuju svaku moguću iskustvenu primenu i ipak se čine tako nesumnjivi da ih priznaje i običan ljudski um. Ali um se usled toga survava u mrak i protivrečnosti, iz kojih zaista može zaključiti da negde u osnovi moraju ležati skrivene zablude, koje on ne može da otkrije, jer oni osnovni stavovi kojima se on služi, pošto izlaze izvan granica svakoga iskustva, ne priznaju više nikakvo probno merilo iskustva. Poprište ovih beskrajnih prepirki zove se metafizika.“
(Kant, Predgovor prvom izdanju Kritike čistog uma)