Godina izdanja: 1996
ISBN: 86-7659-080-X
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Gadamer, Hans-Georg, 1900-2002 = Gadamer, Hans-Georg, 1900-2002
Naslov Pohvala teoriji : filozofski eseji / Hans Georg Gadamer ; prevod i izbor Saša Radojčić
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1996
Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Oktoih, 1996 (Trebinje : `Trebinje`)
Fizički opis 163 str. ; 17 cm
Drugi autori - osoba Radojčić, Saša, 1963- = Radojčić, Saša, 1963-
Zbirka ǂBiblioteka ǂAletheia
(broš.)
Napomene Prevod dela: Lob der Theorie
Tiraž 1000
Beleška o piscu: str. 161
Bibliografija: str. 163.
Predmetne odrednice Teorija saznanja

Hans-Georg Gadamer (nem. Hans-Georg Gadamer; Marburg, 11. februar 1900 – Hajdelberg, 13. mart 2002) bio je nemački filozof kontinentalne tradicije. Njegovo najpoznatije životno delo je Istina i metoda, koje je objavljeno 1960. godine.
Život
Porodica i rani život
Gadamer je rođen u Marburgu, Nemačka, kao sin Johanesa Gadamera (1867–1928), profesora farmaceutske hemije koji je kasnije bio i rektor Univerziteta u Marburgu. Odgajan je kao protestantski hrišćanin. Gadamer je odoleo očevom nagonu da se bavi prirodnim naukama i sve više se interesovao za humanističke nauke. Njegova majka, Ema Karoline Johana Gejis (1869–1904) umrla je od dijabetesa dok je Hans-Georg imao četiri godine, a on je kasnije primetio da je to moglo uticati na njegovu odluku da se ne bavi naučnim studijama. Žan Grondin opisuje Gadamera kako u svojoj majci pronalazi „poetski i gotovo religiozni pandan gvozdenoj pesnici svog oca“. Gadamer nije služio tokom Prvog svetskog rata zbog lošeg zdravlja i na sličan način je bio izuzet od služenja tokom Drugog svetskog rata zbog dečije paralize.
Obrazovanje
Kasnije je studirao klasiku i filozofiju na Univerzitetu u Breslavu kod Ričarda Honigsvalda, ali se ubrzo vratio na Univerzitet u Marburgu da bi studirao kod neokantovskih filozofa Pola Natorpa (savetnika njegove doktorske teze) i Nikolaja Hartmana. Disertaciju Suština zadovoljstva u Platonovim dijalozima (Das Wesen der Lust nach den Platonischen Dialogen) odbranio je 1922. godine.
Ubrzo nakon toga, Gadamer se preselio na Univerzitet u Frajburgu i počeo da studira kod Martina Hajdegera, koji je tada bio perspektivan mladi naučnik koji još nije dobio zvanje profesora. Zbližio se sa Hajdegerom, a kada je Hajdeger dobio poziciju u Marburgu, Gadamer ga je pratio tamo, gde je postao jedan od grupe učenika kao što su Leo Štraus, Karl Levit i Hana Arent. Upravo je Hajdegerov uticaj dao Gadamerovoj misli karakterističan izgled i odveo ga od ranijih neokantovskih uticaja Natorpa i Hartmana. Gadamer je proučavao Aristotela i kod Edmunda Huserla i kod Hajdegera.
Rana karijera
Gadamer se habilitirao 1929. i veći deo ranih 1930-ih proveo je držeći predavanja u Marburgu. Za razliku od Hajdegera, koji se pridružio Nacističkoj partiji u maju 1933. i ostao kao član sve dok stranka nije raspuštena posle Drugog svetskog rata, Gadamer je ćutao o nacizmu, a nije bio politički aktivan tokom nacističke vladavine. Gadamer se nije pridružio nacistima, a nije služio ni vojsku zbog poliomijelitisa od kojeg je oboleo 1922. Pridružio se Nacionalnoj Socijalističkoj Učiteljskoj ligi u avgustu 1933.
Godine 1933. Gadamer je potpisao Zavet vernosti profesora nemačkih univerziteta i srednjih škola Adolfu Hitleru i Nacionalsocijalističkoj državi.
Aprila 1937. postao je privremeni profesor u Marburgu, a zatim je 1938. dobio zvanje profesora na Univerzitetu u Lajpcigu. Sa SS tačke gledišta, Gadamer je klasifikovan kao ni podržavalac ni neodobravajući u „SD-Dossiers über Philosophie-Professoren“ (tj. SD-fajlovima koji se tiču profesora filozofije) koje je postavila SS služba obezbeđenja (SD). Godine 1946, američke okupacione snage su ga okarakterisale neokaljanog nacizmom i imenovale ga za rektora univerziteta.
Nivo Gadamerove umešanosti sa nacistima je osporavan u delima Ričarda Volina i Tereze Orozko. Orozko navodi, pozivajući se na Gadamerove objavljene radove, da je Gadamer podržavao naciste više nego što su naučnici pretpostavljali. Gadamerski naučnici su odbacili ove tvrdnje: Žan Grondin je rekao da je Orozko uključena u „lov na veštice“ dok je Donatela Di Čezare izjavila da je „arhivski materijal na kome Orozko zasniva svoje argumente zapravo prilično zanemarljiv“. Čezare i Grondin su tvrdili da u Gadamerovom delu nema ni traga antisemitizma i da je Gadamer održavao prijateljstva sa Jevrejima i pružao utočište skoro dve godine filozofu Jakobu Klajnu 1933. i 1934. godine. Gadamer je takođe smanjio kontakt sa Hajdegerom tokom nacističke ere.
U Hajdelbergu
Komunistička Istočna Nemačka nije bila ništa više po volji Gadameru nego Nacistička Nemačka, i on odlazi u Zapadnu Nemačku, prihvatajući prvo mesto na Geteovom univerzitetu u Frankfurtu, a zatim je nasledio Karla Jaspersa na Univerzitetu u Hajdelbergu 1949. Na ovoj poziciji je ostao, kao emeritus, do svoje smrti 2002. godine u 102. godini života. On je bio urednički savetnik časopisa Dionysius. U to vreme je završio svoj magnum opus, Istina i metod (1960), i uključio se u svoju čuvenu debatu sa Jirgenom Habermasom o mogućnosti transcendiranja istorije i kulture kako bi pronašao istinski objektivnu poziciju sa koje bi kritikovao društvo. Debata je bila neubedljiva, ali je označila početak toplih odnosa između njih dvojice. Gadamer je bio taj koji je obezbedio Habermasu prvo mesto profesora na Univerzitetu u Hajdelbergu.

Godine 1968, Gadamer je pozvao Tomonoba Imamičija na predavanja u Hajdelbergu, ali je njihov odnos postao veoma hladan nakon što je Imamiči tvrdio da je Hajdeger uzeo svoj koncept Daseina iz Okakura Kakuzovog koncepta das in-der-Welt-sein (biti u postajanju u svetu) izraženom u Knjizi čaja, koju je Imamičijev učitelj ponudio Hajdegeru 1919. godine, nakon što je sa njim pratio lekcije godinu dana ranije. Imamiči i Gadamer su obnovili kontakt četiri godine kasnije tokom međunarodnog kongresa.
MG77 (L)