ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 20
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Večna filozofija Oldus Haksli
Lib46
Duhovna učenja Hermetička filozofija Mistička filozofija Religija Edicije Agarta
Novi pogled na svet, koji se zasniva na duhovnim učenjima mističke filozofije istoka i zapada. Ono što se, kao crvena nit, provlači kroz sva učenja svih vremena, jeste duhovno jedinstvo individue i celine, čoveka i Boga. Delo koje nas inspiriše.
PHILOSOPHIA PERENNIS je fraza koju je skovao Lajbnic. Međutim, ona je drevna i sveopšta metafizika koja prepoznaje božansku stvarnost, suštinsku za sav postojeći svet; psihologija koja u duši nalazi nešto slično ili čak istovetno njoj; etika koja kao konačni cilj postavlja čoveku poznavanje jedne imanentne i transcendentne suštine sveg postojanja. Začeci večne filozofije mogu se naći u tradicionalnom znanju primitivnih naroda svih delova sveta, a u svojim razvijenim oblicima ima mesto u svakoj organizovanoj religiji. Jedna verzija najvišeg zajedničkog činioca za sve prethodne i potonje teologije prvi put je bila zapisana pre više od dvadeset i četiri veka i od tog vremena ta neiscrpna tema se uvek iznova razmatra sa stanovišta svake verske tradicije i na svim glavnim jezicima Azije i Evrope. Na stranicama koje slede sakupio sam izabrane delove tih spisa, izabrane uglavnom zbog njihovog značaja – jer delotvorno ilustruju određenu tačku u opštem sistemu večne filozofije – ali i zbog njihove suštinske lepote i znamenitosti. Raspoređeni su po raznim poglavljima i uklopljeni, takoreći, u moj komentar, koji ima za cilj da ilustruje, poveže, razvije i, tamo gde je to neophodno. Znanje je funkcija bića. Kad postoji promena u biću saznavaoca, postoji i odgovarajuća promena u prirodi i kvantumu znanja. Na primer, biće deteta se rastom i obrazovanjem menja u biće čoveka; među rezultatima te promene prisutna je i revolucionarna promena u načinu, kvantitetu i karakteru saznavanja. Kako jedinka raste njeno znanje postaje  konceptualnije i sistematičnije po obliku, a njen činjenični, utilitarni sadržaj značajno se povećava. Ali protivtežu tim dobicima čini izvesno opadanje sposobnosti neposrednog shvatanja – što se ispoljava u otupljivanju i gubitku intuitivne moći. Obratite takođe pažnju na promenu koju naučnik može da proizvede u svom biću mehanički, to jest upotrebom alatki. Opremljen spektroskopom i teleskopom od petnaest santima, astronom, kad je u pitanju vid, postaje nadljudsko stvorenje, te, kako bismo i očekivali, znanje koje ima to  nadljudsko stvorenje vrlo je različito po kvalitetu i kvantitetu od znanja koje može steći naučnik što gleda u zvezde nemodifikovanim, običnim ljudskim očima. Na čovekovo znanje ne utiču samo promene u fiziološkom ili intelektualnom biću. Ono što znamo zavisi i od našeg izbora da li ćemo se izgraditi kao moralna bića. „Praksa“, po rečima Vilijama Džejmsa, „može da promeni naš teorijski horizont na dvostruki  način: vodiće nas u nove svetove i obezbediće nam nove moći. Znanje koje nikad nećemo steći ako ostanemo kakvi jesmo može nam biti dostižno kao posledica viših moći i uzvišenijeg života, a to možemo ostvariti samo putem morala.“ Sažetije rečeno: „Blaženi koji su čistog srca, jer će Boga videti“. Istu ideju izrazio je i sufi pesnik Džalaludin Rumi, upotrebom naučne metafore: „Astrolab tajni Božjih je Bog“.