Godina izdanja: 2016
ISBN: 978-86-6435-045-7
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Naslov: Nevolja s rodom
Autor: Džudit batler

Originalni naslov: Judith Butler – Gender trouble

Izdavač: Karpos, Loznica
Prevod: Adrijana Zaharijević
Jezik: srpski / b.c.h.s.
Godina izdanja: 2016, drugo izdanje

Pismo: latinica
Žanr: filozofija

ISBN: 978-86-6435-045-7

POVEZ: broširano
Br. str.: 247
Fizički opis: 21 cm
Masa (u gr): 310

knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5*

[kategorizacija stanja:

5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva

- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]

DODATNO UZ KNJIGU:

Nevolja s rodom je jedno od najuticajnijih filozofskih dela iz poslednje decenije XX veka. Ovo delo američke teoretičarke Džudit Batler u kome ona radikalno preispituje savremena stanovišta o polu, rodu, želji i identitetima, preobrazilo je i nadahnulo današnju feminističku misao, studije kulture i roda i uopšte zapadnu kritičku teoriju.

*
Nevolje s polom i rodom
Intervju sa Džudit Batler

Amerikanka Džudit Batler (Judith Butler) je verovatno najpoznati predstavnik ženskog pola u savremenoj zapadnoj filozofiji. Iako se poslednjih godina uglavnom bavila političkom filozofijom i kritikom Džordža Buša, njeno ime se i dalje pre svega vezuje za studije roda (gender studies), odnosno za „performativnu teoriju roda” koju je iznela u svojoj knjizi „Nevolje s rodom” (1990) i po kojoj je, između ostalog, stekla svetsku teoretsku slavu. Francuski mesečnik „Philosophie magazine” u svom poslednjem broju objavio je intervju sa njom, u okviru svog temata o „studijama roda”, koji donosimo u prevodu.

Kada govorite o polnim razlikama koristite pojam „roda“. U čemu je razlika između „pola“ i „roda“?

– „Pol” je [biološka] „činjenica”, „rod” je pak društvena konstrukcija. On je skup kulturnih označavanja koje telo sa određenim polnim osobinama zadobija. Sam pol se poima kao biološka pretpostavka, kao nekakvo postolje koje je više ili manje fiksno i nepromenjivo. U prvoj formulaciji, rod je povezan sa polom: on ga pretpostavlja i dejstvuje počev od njega. Rod je konstrukcija pola. Teškoće, međutim, nastaju kad pokušamo na iznađemo „čisti pol” koji bi prethodio konstruisanju roda. Zašto? Jer mi, šta god da činimo, „pol” uvek poimamo putem naših mentalnih kategorija. Lekar koji želi da postavi dijagnozu bolesti usmerava svoje pitanje u funkciji medicinskih kategorija koje je naučio. Ako postoji materijalnost tela – u šta ne treba sumnjati – tom telu nikada nismo imali pristup mimo izvesne misaone konstrukcije. Sam termin „polne razlike” sugeriše da su ljudi podeljeni na žene i muškarce. Mislim da treba da postavimo pitanje upravo o načinu na koji se tokom istorije razvila ta morfološka dualnost, taj polni „dimorfizam” kao ideal. Reč je o tome da se na kritički način preispita šta znači biti i postati „žena” ili „muškarac”, i da se pitamo da li su to jedine mogućnosti koje imamo. Možda se može postati nešto drugo?
Da li je onda i sam pol konstrukcija?

– Da. Ne treba ga prihvatiti kao činjenicu, nego ga treba videti kao kategoriju koja se neprestano reelaborira. Muškarac-žena – zar taj dimorfičan ideal ne poriče skala koja postoji, na biološkom i genetskom nivou, od muških do ženskih tela? Postupamo kao da je polni dimorfizam bio „činjenica“ ili realnost opšteprihvaćenog mišljenja. Treba se dakle pitati kako se ustanovljavalo opšteprihvaćeno mišljenje tokom vremena. Čini mi se korisnim da postavim pitanje o načinu na koji činjenice bivaju „činjenice” (konstruisane, produkovane) i prestaju da to budu. Valja postaviti pitanje o „polu”, preispitati naučne i medicinske argumente koji su služili za njegovu elaboraciju i regulisanje. To je ključan posao sa direktnim posledicama na zdravstvene politike koje se odnose na međupolove (drugim rečima na „androgine” ili „hermafrodite”) i transseksualce, na sve one čija biološka anatomija i konstitucija nije dimorfična. Ti subjekti, društveno i psihološki, narušavaju razliku između muškaraca i žena. Kako je ta „podela” nametnuta u našim kulturama? Kakvu moć i posledice ona vrši na subjekte koji su isključeni tim procesom podele? Feminizam ima potrebu da poveže sa gej/lezbejskom/ biseksualnom i kvir (queer) borbom; studije roda moraju da misle o mogućim vezama između seksualne politike i imigracione politike, između polne i rasne diskriminacije. Potrebno nam je polje analize, okvir za političku akciju koji istovremeno uzima u obzir heteronormativne pretpostavke, pretpostavke muške dominacije i rasizma kao i sve druge modalitete dominiranja i moći.

Dok se izvesne savremene feministkinje ograničavaju na suprotnost između roda i pola, Vi uvodite treći pojam – želju. Zašto?

– Najpre bih želela da preciziram da je moj pristup prisno povezan sa feminizmom i naročito sa mišlju Simon de Bovoar. Ono što sam želela da pokažem razlikujući ta tri termina to je da, s jedne strane, naš „rod“ ne sledi nužno naš biološki pol, a s druge strane da se naša želja ne podudara nužno sa „polom“, čak ni sa „rodom“. Neko može na biološkom nivou da bude muškarac, da je po društvenom rodu žena i da ima heteroseksualnu želju, homoseksualnu, bi- ili aseksualnu želju. U svakodnevnom životu ljudi obično misle da su maskulinitet ili feminitet heteroseksualni i da izražavaju mušku ili žensku biološku „istinu“. Želela sam da raskinem ove „kauzalne veze“ između biološkog pola, identiteta i seksualnih praksi. Ukoliko su neke savremene feministkinje osporavale pretpostavke muške dominacije, one su čuvale ovaj misaoni okvir heteronormativnosti. Povezivanje pola, roda i želje prema „kauzalnim vezama“ propisano je prema dominantnoj heteronormativnoj matrici. Ta heteroseksulna norma se, međutim, neprestano subvertira i dovodi u pitanje. Ja sam formirana, ograničena rodnim normama, ali to „ja“ nije u potpunosti njima određeno.

Mnogi antropolozi misle da je polna razlika, ta „iskonska“ dualnost, temelj naše strukture binarne misli…

– Zašto je ta binarna misao i sama preovlađujuća? Treba to pitanje postaviti. Postoje svakako antropolozi koji su izneli ideju da je „binarna“ misao temelj svake kulture. Ali reč je samo o jednoj verziji antropologije, levi-strosovskoj u osnovi, koja je danas delimično prevaziđena. Možda naše angažovanje za binarnu misao proističe iz verovanja, po sebi krhkom, da se roditeljstvo naslanja isključivo na brak i da je brak veza koja se uvek ograničava na broj dva. U stvarnosti postoje brojni sistemi roditeljstva koji počivaju da drugačijim vezama. Obratimo dobro pažnju na nadmoćnost dimorfizma i vladavinu binarne misli.

U Španiji je prošlog novembra izglasan zakon o rodu koji omogućuje administrativnu promenu pola bez obaveze da se neko podvgrne hirurškoj operaciji. Iznenađujuće za jednu katoličku zemlju?

– Ponekad neki politički pokret, boreći se protiv moćnih institucija kao što je crkva, uspe da bude efikasan. Treba, uostalom, baciti pogled na odežde i svečanosti katoličke crkve, tada bismo mogli da zamislimo da postoje gotovo afiniteti između katoličanstva i teorije roda! Bilo bi naročito interesantno videti kakve su bile posledice doktrine o transsupstancijaciji (presuštastvljenju) Hristovog tela i na kulturne norme „roda“.

Polne razlike su po Vama ograničavajuće, tiranske. Kako ih izbeći?

– Ponekad se pitam da li bi se problem mogao sažeti u činjenici preispitivanja rečnika kojim opisujemo naše seksualne živote. Naše želje ne prestaju da se formiraju: postoje otuda slučajevi kada ponekad dolazi do promene. Treba svakako raspolagati sredstvima za temporalno opisivanje ovog formiranja i transformacije. Ne verujem da jezik „identiteta“ može da obezbedi deskriptivnu moć ili nužne nijanse za taj opis nas samih. Nije reč ni o negiranju seksualnog identiteta, ni o izmišljanju novog modela. Nama su potrebne mnogo bogatije deskriptivne forme, nove reči koje prenose kompleksnost seksualnosti i koje se ne ograničavaju na sam model identiteta.
Priredio i preveo sa francuskog: Dejan Aničić


*

Batler Džudit (Judith Butler, 1956- ) studira filozofiju i doktorira sa tezom: Subject of Desire – Hegelian Reflections in 20th Century France (1987). Danas je profesorka za retoriku i komparativistiku na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju.

Osnovno polazište Butlerove studije Nevolja s rodom (Gender Trouble, 1990) nakon koje je postala međunarodno poznata, jeste preispitivanje kategorije „žene“ kao feminističkog subjekta kao i razlikovanja između biološkog roda (pol) i kulturnog roda (rod, džender). Oslanjanjem na radove M. Fukoa, Ž. Lakana, J. Kristeve i M. Vitig, Batler tvrdi da je „feministički subjekt“ produkt istih vladajućih struktura koje taj subjekt identifikuje kao patrijarhalne i protiv kojih se bori. Ovo je vodi ka kritici kategorije identiteta koji se stvara u kulturološkim diskursima i naturalizuje, i ka stanovištu da osnovna premisa buduće feminističke politike mora biti uvid u konstruisanost i promenjivost identiteta. Batler dalje izlaže da je biološki pol dostupan uvek samo preko kulturnih simbolizacija; rod organizuje inteligibilitet tela. Otuda Batlerova postavlja pitanje da li predstava o jednoj biološkoj fundiranoj razlici između muških i ženskih tela nije jedna naknadna fikcija, koja stabilizuje rodno pripisivanje. Kulturno inteligibilni rodni identiteti počivaju na naturalizovanom kauzalitetu između pola, roda i želje i treba ih opisati kao produkte „heteroseksualne matrice“ i incest-tabua. „Biće“ muškarca i žene jeste za Batlerovu posledica jedne nikad završene serije performativnih činova i stilizovanja tela, koje pak nije učvršćeno u jednoj pred-diskursivnoj i pred-kulturnoj „prirodi“. U svojoj imitaciji rodnih identiteta butch/femme lezbejke ili transvestiti npr., razotkrivaju konstruktivni karakter, odnosno „performativnost“ identiteta.

U Telima koja nešto znače (1993) ona pobliže određuje ovaj pojam performativnosti koji je u recepciji Nevolje s rodom bio često pogrešno shvaćen kao performans ili teatar. Pod per¬formativnošću ona ne podrazumeva jedan svestan čin, nego uči¬nak diskursa o rodu koji se iskazuje u nezavršenom i neintencionalnom ponavljanju ili reinsceniranju normi i koji na taj način stvara identitete. U njenom čitanju Platona, Frojda i Lakana kao i savremenih filmova i književnih tekstova, Batler raspravlja o tome kako se kroz rodni i rasni diskurs producira materijalnost tela.

Njeni noviji radovi duguju više političkoj filozofiji, i već od Nevolje s rodom ona zapravo traga za implicitnim pitanjem odnosa između moći i subjektivnosti. U daljem razvijaju teorije govornih činova J. L. Ostina (Austin), Batler se koncentriše u Govoru izazivanja (Excitable Speech, 1997) na načine delovanja jezičke performativnosti u političkom i sudskom diskursu i raspravlja, između ostalog, o rasističkom jeziku kao i o zabrani govora o homoseksualnosti u američkoj vojsci. U The Psychic Life of Power: Theories in Subjection (1997) razvija u kritičkom iščitavanju Ničea, Hegela, Frojda, Fukoa i L. Altisera (Althusser) teoriju stvaranja subjekta koja obraća pažnju na kompleksna međusobna dejstva društvene moći i subjektivne psihe. U diskusiji sa politikologom E. Lakloom (Laclau) raspravlja o problemu nove definicije političkog diskursa nakon okončanja hladnog rata.


*

Filozofija / filozofija identiteta / rod / pol / rod i pol / studije roda / feminizam / homoseksualnost / polne razlike / seksualnost / želja / komparativistika / moć / subjektivnost / politička filozofija / politika / savremena filozofija / američka filozofija / dekonstrukcija / Platon / Frojd / Lakan / Fuko / Derida


***
UNOS: 200406
Šifra: