Godina izdanja: 2019
ISBN: 978-86-6435-116-4
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Naslov: Istorija strukturalizma 2. Napolje sa znakom, 1967. do danas
Autor: Fransoa Dos

Originalni naslov: François Dosse – Histoire du structuralisme. Tom 2, Le chant du cygne 1967 à nos jours

Izdavač: Karpos, Loznica
Prevod: Olja Petronić
Jezik: srpski / b.c.h.s.
Godina izdanja: 2019

Pismo: ćirilica
Žanr: filozofija, istorija filozofije

ISBN: 978-86-6435-116-4

POVEZ: broširano
Br. str.: 625
Fizički opis: 21 cm
Masa (u gr): 600

knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5*

[kategorizacija stanja:

5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva

- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]

DODATNO UZ KNJIGU:

Slavni period strukturalizma koji svoj vrhunac doživljava polovinom 60-ih godina 20. veka, period majstora-mislilaca, izgradio je novu viziju sveta, novi pogled na razočaranu modernost, privilegujući istovremeno nesvesni karakter društvenih fenomena i znak umesto značenja. U prvom tomu Istorije strukturalizma, Fransoa Dos prati i opisuje, počev od Levi-Strosa i Romana Jakobsona, do Mišela Fukoa, Luja Altisera, Žorža Dimezila i Rolana Barta, preko Žaka Lakana ili Žaka Deride, brojna teoretska, institucionalna i egzistencijalna pitanja koja su obeležila slavnu i naizgled homogenu epohu strukturalizma.
Drugi tom Istorije strukturalizma je posvećen drugom periodu, periodu opadanja od 1967, odnosno dekonstrukcije i razbijanja strukturalističkog jedinstva, pojave pukotina i kritika strukturalističke paradigme i metoda, što će dovesti do toga da će se gotovo svi majstori-mislioci iz prvog perioda, osim Levi-Strosa, odricati strukturalizma. Međutim, ma kako snažna bila ta distanciranja, zamajac iz prvog perioda je bio toliko snažan da se njegov uticaj osećao decenijama unapred i plodno uticao na čitavu jednu generaciju mislilaca u Francuskoj, bilo da jer reč o istoričarima (Žorž Dibi, Emanuel Le Roa Ladiri, Pol Ven, Le Gof itd.), bilo da su oni geografi, lingvisti, ekonomisti, književni teoretičari, filozofi, sociolozi… Iako se 70-ih godina na scenu vraća „subjekt“, ili „istorijski događaj“, upravo u toj deceniji strukturalizam dobija institucionalno priznanje i njegov program biva u mnogim disciplinama, delom ili posve, usvojen. O „subjektu“ ili „istoričnosti“ se ne može više misliti a da se ne uzme u obzir strukturalistička lekcija. Strukturalizam će zauvek promeniti način pristupa mnogim problemima s kojima se društvene i humanističke nauke susreću.
Pišući o toj intelektualnoj i krajnje multidisciplinarnoj epopeji, jednoj od najvažnijih evropskih intelektualnih epopeja druge polovine 20. veka, Fransoa Dos je razgovorao sa preko sto njenih direktnih ili indirektnih aktera, kako bi što življe i pouzdanije rekonstruisao njen put. Rezultat je jedan izuzetno bogat istorijski pregled, koji je relevantan i interesantan kako za istoričare, antropologe, sociologe, filozofe, tako i za lingviste i književne teotičare i sve one koji imaju interesovanje za humanističke nauke.

SADRŽAJ
Zahvalnice
Predgovor

I. PRVE NAPRSLINE

1. Čomskizam: nova granica?
2. Derida ili ultrastrukturalizam
3. Deridijanska istorizacija i njeno precrtavanje
4. Benvenist: francuski izuzetak
5. Kada je Kristeva rodila drugog Barta
6. Novi vetar među dirkemovcima: Pjer Burdje
7. Godine 1967–1968: izdavaštvo ključa
8. Strukturalizam i/ili marksizam
9. Medijski uspeh, vatra koja se hrani kritikama

II. MAJ ’68 I STRUKTURALIZAM, ILITI NESPORAZUM

10. Nanter-ludilo
11. Osveta Žan-Pola Sartra
12. Lakan: „Strukture su izašle na ulicu“
13. Institucionalizacija: osvajanje univerziteta
14. Vensen-strukturalistički
15. Časopizam i dalje cveta
16. Altiserovski raster se nameće
17. Altiserovski raster implodira

III. STRUKTURALIZAM IZMEĐU
SCIJENTIZMA, ESTETIKE I ISTORIJE

18. Opsena formalizacije
19. Od burnog žaljenja za književnošću do zadovoljstva u tekstu
20. Filozofija i struktura: figura Drugog
21. Istorija i struktura: pomirenje
22. Fuko i dekonstrukcija istorije (1)
Arheologija znanja
23. Fuko i dekonstrukcija istorije (2)
Nadzirati i kažnjavati
23. Fuko i dekonstrukcija istorije (2)
Nadzirati i kažnjavati
24. Zlatno doba nove istorije

IV. OPADANjE STRUKTURALISTIČKE PARADIGME

25. Izgubljene iluzije I. Efekat Gulag
26. Izgubljene iluzije II. Iscrpljeni scijentizam
27. Izgubljene iluzije III. povratak etike
28. Od reprodukcije do regulacije
29. Srednji put: habitus
30. Gost koji stiže u poslednji čas:
geografija se budi za epistemologiju
31. Povratak potisnutog: subjekt
32. Mišel Fuko: od biomoći do estetike sopstva
33. Autonomni subjekt
34. Povratak istoričnosti
35. Izumiranje majstora-mislilaca
36. Kriza univerzalističkih modela i povlačenje disciplina
37. Strukturni naturalizam
38. Prilagođavanje programa

V. VREME, PROSTOR, DIJALOGIKA

39. Klio u izgnanstvu
40. Jedna topo-logika
41. Prilog dijalogici

Aneks: spisak vođenih razgovora
Indeks imena

*

Francuski paradoks(I)

Kako je heterogena grupa vrlo hermetičnih i vrlo revolucionarnih filozofa uspela da se nametne Evropi i da kolonizuje Ameriku – tema je tri obimne knjige o istoriji savremene francuske filozofije

Za samo godinu dana pojavile su se na srpskom jeziku tri obimne istorije savremene francuske filozofije: Fransoa Kise, “French Theory” (Karpos); Fransoa Dos, “Istorija strukturalizma I” (Karpos); Razmig Kešejan, “Leva hemisfera” (Fmk), sve tri u vrhunskom prevodu Olje Petronić. Dakle, bezmalo 1500 stranica istorije filozofije koja se ni na jednom srpskom Filozofskom fakultetu ne proučava sistematski, dok se samo na novosadskom, kao najdinamičnijem, studenti mogu delimično upoznati sa „Francuzima“. To je prvi paradoks. Izdavači se, dakle, uprkos strahovitoj krizi u izdavaštvu, pokazuju savremenijim i smelijim od fakulteta koji na krizu odgovaraju ukopavanjem u pesak konzervativizma, u sigurnost beznačajnosti, u udobno ignorisanje stvarnosti. Paradoksi se potom nižu gotovo prirodno.

Tekstovi „Francuza“ – Derida, Delez, Liotar, Fuko & all. – najblaže rečeno vrlo su zahtevni, te je, zapravo, zapanjujuće u kojoj meri su, s obzirom na složen jezik, postali delotvorni. Kako je, dakle, heterogena grupa vrlo ozbiljnih, vrlo posvećenih i vrlo hermetičnih filozofa, najzad i vrlo revolucionarnih, uspela da se nametne ne samo Evropi koja je filozofiju i izmislila, već kako se dogodilo da kolonizuju i najmoćniju kulturu današnjice, američku, pitanje je na koje odgovaraju ove knjige. Nije prosto probiti se kroz jednoga Fukoa, recimo, ali idejama koje su otud isklijale teoretičari danas barataju kao oruđem koje se, naprosto, podrazumeva, kao što se u restoranu podrazumevaju kašika, nož i viljuška. I ne samo to. Filozofija dostojna toga imena uvek je filozofija slobode, što znači da je opasna za svaku vrstu autoritarnog mišljenja i delovanja. (Utoliko je danas teško zamisliti studente Filozofskog fakulteta u Beogradu, recimo, koji će se pobuniti protiv autoritarne vlasti. Dominantna analitička filozofija potpuno je bezopasna.)
Epizoda s kolonizovanjem Amerike i američkih katedri za humanističke nauke, o čemu piše u svojoj kompetentnoj studiji Fransoa Kise, posebno je zanimljiva. Amerika nikada nije bila čuvena po filozofiji, te nije čudo što „Francuzi“ nisu uspeli da probiju mrtvu tvrđavu analitičke filozofije. Tome nasuprot francuske ideje preplavljuju katedre za književnost, ili se duboko uvlače na studije antropologije, sociologije, u ne mali broj umetničko-praktičkih disciplina poput arhitekture, ostavljajući značajne posledice. Studenti svikli na konzervativne programe i akademsku močvaru, najednom su se osetili živim u dodiru sa nečim što su prepoznali kao neprestano vrenje ideja, kao ono što ih opskrbljuje oruđem i oružjem za suočavanje sa stvarnošću politike, vremena, za artikulaciju njihovih nezadovoljstava, za to da, uopšte, shvate šta im je činiti. Analitička sholastika, istovremeno, ne samo da se ne suočava ni sa jednim relevantnim problemom, nego se napadno trudi da bude na bezbednoj udaljenosti od svega što je stvarno. Pa i od filozofije. Ona je toliko bezopasna da joj se može dopustiti bilo šta. „Francuzi“, međutim, nagrizaju, riju, žuljaju.

Odličan primer za delotvornost savremene francuske filozofije, te u kojoj meri je ona bila (i ostala) opasna za svaki oblik autoritarne vlasti i autoritarnog mišljenja, jeste Srbija krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka, vreme, dakle, u kojem započinje veliko rušenje Srbije predvođeno sigurnom rukom Slobodana Miloševića. Tada će, 6. aprila 1991. godine, sala Kolarca biti ispunjena kao nikada ranije samo da bi čula, ili makar videla, Žaka Deridu.Tiskali su se ljudi u tom simboličkom, političkom gestu prisustvovanja – simboličkom jer ogromna većina, zapravo, teško je mogla da prati Deridine filozofske vratolomije – studenti su sedeli po podu ili u tišini stajali u holu slušajući velikog majstora koji je, govoreći o češkom filozofu Patočki i smrti, govorio nama o nama samima. Uzalud. Mišljenje koje odbija prevlast etničkih, nacionalnih, polnih, patrijarhalnih identiteta, mišljenje koje će razliku da pretpostavi svakoj vrsti istosti, ono mišljenje koje će izdaju sopstva, pa time i svega ostalog, da suprotstavi herojskoj pozi i državotvornom nadahnuću, u autoritarnoj Srbiji bilo je prepoznato kao opasno. Uostalom, nijedan poststruktaralista (postmodernista) nije pokleknuo: iz odvratnih, prljavih godina, izašli su neukaljani i kao filozofi i kao ljudi. Za tada dominantne marksiste i hajdegerijance to se ne može reći. Naprotiv.
Istorija francuskog (post)strukturalizma se, u svojoj bitnoj ravni, pokazuje kao istorija otpora svakoj vrsti destruktivnog autoriteta. Ako bismo upotrebili jednu slavnu reč, rekli bismo da je dekonstrukcija lek protiv destrukcije. Utoliko su ove knjige, uprkos mlitavoj filozofskoj sceni, uprkos obezljuđenoj javnosti i beskrvnom društvu (uskoro će i vampiri početi da beže iz Srbije jer neće više biti krvi), uprkos dubokom beznađu, nešto poput filozofskog priručnika za preživljavanje: očaj ne služi ničemu, a za početak ni suočavanje sa sobom i sopstvenim strahovima nije rđav korak.

IVAN MILENKOVIĆ

Izvor: Vreme, 9. februar 2017.

*

Fransoa Dos (François Dosse, 1950–) je francuski filozof i istoričar ideja. Nakon doktorata s temom o školi Anala, posvetio se istraživanju francuske intelektualne istorije. Napisao je, između ostalog, više obimnih biografija: biografiju Pola Rikera (Paul Ricœur. Les sens d’une vie, 1997), Deleza i Gatarija (Gilles Deleuze et Félix Guattari, biographie croisée, 2007), a pre dve godine se pojavila i njegova biografija Kastorijadisa (Castoriadis. Une vie). Profesor je intelektualne istorije na Institut Universitaire de Formation des Maîtres u Parizu. Istorija strukturalizma I-II je ubrzo nakon objavljivanja u Francuskoj prevedena na nemački, engleski, italijanski, španski, portugalski, ali i na kineski, japanski i korejski jezik.

*
Francuska teorija / French Theory / Kise / strukturalizam / poststrukturalizam / derida / Fuko / Altiser / Delez / Gatari / Lakan / Bart / Todorov / postmoderna filozofija / postmodernizam / lingvistika / Sosir / Liotar / Bodrijar / Filozofija i teorija / Supplementa Allographica


***
UNOS: 200403
Šifra: